Author Archive for Momir Cabarkapa

23
мај
17

ГАШИЋ, ГАРАНТ БЕЗБЕДНОСТИ ВУЧИЋЕВЕ ВЛАСТИ?

 

 

 

Братислав Гашић, бивши министар одбране у Влади Србије, који је „пао“ на женском питању, илити због примитивизма, стојички је одрадио казну од годину и по дана без функције. За премијера-председника Србије Александра Вучића то је била драконска казна и решио је да прекине агонију свог паријског друга и постави га за дирекора Безбедносно-информативне агенције, у народу познате као БИА, још познатије као ОЗНА и УДБА!

На ту вест одмах се узбунила политичка јавност Србије, али не због „раних радова“ новопеченог шефа тајне полиције већ зато што је потпредседник владајуће СНС. Као, „први пут у историји партијски човјек…“ и сличне глупости. Као, они пре њега били су независни од политике и политичара. Мало морген, што би рекао СлобА. По мени је ово поштеније, бар немам илузија.

А, Вучић вели, Гашић је одрадио казну и уз то воли Србију. А ко воли Србију не би требало да више од годину и по дана у њој пати без функције. Дакле, све коцкице су се сложиле: човек пати без функције а воли Србију. Довољно да буде на најзначајнијем месту заштите државе (читај Вучића и његове власти).  Јер, да се не лажемо: у сваком систему тајна полиција чува, пре свега, власт. То се најбоље показало на примеру оне комунистиче УДБЕ. Поред ње живе, и веома јаке, држава Југославија се распала као кула од карата. Јер УДБА је, по републичко-покрајинском принципу, чувала власт(и) а не државу.

Ни љубав према Србији није занемарљива чињеница, ма колико парадоксално звучало, ако смо се сложили да БИА не чува државу већ власт. Ко воли Србију он тачно зна ко и колико има, где може да се узме и увећа имовина властодржаца, браће, пријатеља и кумова. Љубав према земљи, у савременом тумачењу политичара, је љубав према њеном још неопљачканом богатству. А Гашић, кажу, баш има доста такве љубави која премијеру-председнику итекако може да помогне у будућности.

Како било, Вучић своју власт учвршћује, цементира, гланца… Е, сад да ли ће му бити довољна Гашићева љубав ако нестане, као што све видљивије нестаје, народна љубав, видећемо.

Можда баш поновни Гашићев ангажман прелије чашу! А можда само допуни бисаге Вучића и братије.

Advertisements
12
мар
17

Политичка амнезија Александра Вучића

 

Александар Вучић, актуелни премијер Србије, увек када нема решење за неку ситуацију, а углавном нема, за то окривљује „пљачкашку приватизацију“ у којој је, по њему, држава разорена и опљачкана. Није да није било и тога, али главни актери „пљачкашке приватизације“ седе му уз колено: Мали му Синиша, Млађан Динкић и његови из „Г17“, који ведре и облаче у Влади и другим српским институцијама, јавним предузећима и другде, Александар Влаховић, са својом екипом, па кадрови СПС који су били чланови „пљачкашких влада“… Далеко би нас одвело набрајање свих „пљачкаша“ у Вучићевом непосредном окружењу и по дубини. Ипак, они му не сметају али му синтагма „пљачкашка приватизација“ згодно дође да покрије све своје неуспехе. Да ли је могуће да је несвестан да тако вређа интелигенцију и исподпросечног грађанина Србије? О оним изнад просека да и не говоримо.

При томе он пренебрегава главни узрок данашњих, а донекле и будућих, невоља Србије. (То заборављају и његови политички противници, па нико да гукне и зачепи му губицу.) Тај узрок сеже до деведесетих година прошлог века и распада СФРЈ. Тада су, посебно после увођења међународних санкција, потпуно изгубљена или значајно редукована и унутрашња и спољна тржишта, па је велики број српских предузећа значајно смањио производњу или је потпуно обуставио, а раднике послао на принудни одмор, који је понегде потрајао и по десетак година, а негде се никад није ни завршио. Хипер инфлација почетком деведесетих је укуцала ексер у мртвачки сандук оног што је некад била српскоцрногорска привреда. Касније су се опоравили, делимично, они који су производили за домаће тржише, али никад до краја.

У „пљачкашкој приватизацији“ продата су углавном та и таква предузећа, без производње и са радницима на принудном одмору. Продата су за мале паре а циљ купаца био је, углавном, да их препродају странцима за много веће. Али, светска економска криза помрсила им је рачуне и сада смо ту где смо. Било је, наравно, и здравих фирми које су продате, али те су већином и опстале, са неким изузецима. Такав пример је Компанија „Новости“, која је од најтиражније и најбогатије новинске куће у СФРЈ и Србији, уласком тајкуна (еуфемизам за балканског мафијаша) Бека у њу, доведена на руб опстанка.

Е сад, зашто ово пишемо геледе Вучићевих јавних наступа? Једноставно зато што је он тих година о којима говоримо био тврди, задригли радикал, који је био спреман да коље и зарђалом кашиком. Цртао је српске границе на линији Вировитица-Карловац-Карлобаг и слао туђу децу (добровољце) да гину за њу, док се он са својим шефовима, војводом Војом и војводом Томом, скривао иза скупштинских микрофона обећавајући сто мртвих муслимана за једног Србина. Тиме није само допринео погибији и сакаћењу других, и на једној и на другој страни ратне линије, него је свесрдно помагао да српска привреда, продужетком ратних страдања, све дубље тоне и тако постане лак плен у „пљачкашкој приватизацији“. Дакле, његове политичке предрадње директно су допринеле да српска привреда практичо нестане и да напуштене фабрике на атрактивном земљишу дођу у руке пљачкаша, од којих су већина његови пријатељи, бивши и садашњи, на челу са Миланом Беком и Мирославом Мишковићем.

Рат на простору СФРЈ вероватно се није могао избећи али је могао да буде и краћи и много мање крвав. Знам поуздано, јер ми је то у перо рекао др Јован Рашковић, да њему није било ни на крај памети да српски народ у  Хрватско ратује са Хрватима. Његов циљ била је српска културна аутономија у оквиру Хрватске, за коју је желио да се бори мирним средствима. Рекао ми је да ће ићи дотле да организује и марш од Книна до Загреба, ако затреба, да би се за то изборио. Одмах после тога, можда је и тај интервју у „Вечерњим новостима“ био непосредан повод, смењен је с места председника СДС Крајине. Јастребовима у његовој странци, које су свакако највише подстицали радикали из Београда, и делом из БиХ, обећавајући им добровољце и другу помоћ, Рашковићева мирна борба није одговарала. Касније су његови рушитељи и наследници одбили и план „З-4“, који је предвиђао и територијалну и клутурну аутономију за Србе, а на крају изгубили све.

Када су протерани из Крајине, на митингу подршке прогнаницима на Тргу Републике у Београду, окупило се хиљаду и по до две људи, ниједног радикала и социјалисте међу њима није било. Дакле, хушкачи не само да нису изразили самилост према тим људима, чијем су прогону допринијели, него су их још спречавали да уђу у Београд и друге веће градове и спроводили их према Косову и Метохији и руралним крајевима Србије…

Данас када говори о „бившим властима“ које су урнисале Србију и њену привреду, Александар Вучић би морао, да има имало части и морала, да се сети тих дана и покрије се ушима, пре него оптужи било кога другог за било шта. Али не, он силујући здрав разум и интелигенцију просечног Србина, за све недаће оптужује друге а себе покушава да представи као неког ко је у Србију јуче пао с неба, без икакве хипотеке минулог рада, да је спасе од злих сила прошлости.

Изем ти спасиоца ако је Србија спала на њега!

17
феб
17

Николићева побуна спас од Вучића

 

Председнички избори у Србији још нису ни расписани а већ је узаврела предизборна атмосфера достигла врхунац. И то не због потенцијалних опозиционих такмаца (Јеремића и јанковића) за челно место српске државе, чије је блаћење претходних дана пунило странице режимских медија, илити подгузних мува ала Драган Ј. Вучићевић и Жељко Митровић, већ због изненадног „нереда“ у владајућој СНС странци. А „унередио“ се нико други до њен оснивач Томислав Николић.

Само што је дан раније Председништво те странке једногласно подржало лидера Александра Вучића да се кандидује за председничку функију, актуелни председник је, путем себи блиских медија, послао поруку да се ни он „не предаје и неодустаје“ и да иде у председничку трку и без подршке странке. У Србији, у којој више ништа не може да изненади, то је ипак одјекнуло као гром из ведра неба, посебно међу водећим напредњацима који на Вучића, у најманју руку, гледају као на малог Бога.

Ипак, први се згрануо Ивица Дачић (сваке власти послушни ђачић) лидер СПС, који је толко залегао за Вучићеву кандидатуру па се не може отети утиску да је намерио да буде калиф уместо калифа. Он је завапио да је то Николићева срамота и издаја која је скандалозна. Копља су укрстиле и две старе познанице, уз то и плавуше: Вућићева Зорана Михајловић, која је слично Дачићу окарактерисала Николићеву жељу, и Станислава Пак, председникова портпаролка, која у свему види само шефову жељу „да остане у извршној власти“ и помогне држави када јој тешко. Тај њен став донекле је потврдио спекулације да је Николић већ писао Вучићу тражећи му назад странку и премијерско место, за потпору његове председничке кандидатуре.

Ако би му жељу испунио Вучић зна да не би баш могао с њим да управља као марионетом, а он управо жели таквог премијера како би и даље контролисао све у држави. Николић му се као председник није мијешао у премијерске послове али није дао ни Вучићу да се мијеша у његове. Чак је одбио да потпише један закон који се потом никада више није појавио пред посланицима. Зна Вучић да би имао проблема да управља Владом на челу са Николићем и тешко да ће прихватити његову понуду. Њему треба неко ко ће да фигурира, као Цветковић у време Тадића. Таквима се окружио и у Влади и свуда гдје је он кадрирао: компромитовани, некомпетентни, покварени… типови којима се лако манипулише. Ако пак прихвати Томову понуду онда ће то бити потез очајника – спасавај што се спасти може!

С друге стране Николић ће се тешко задовољити неком другом „утешном наградом“, тако да је вероватно на помолу велики раскол у СНС. Пред нама је њихова „Осма седница“, као када су се разишли Милошевић и Стамболић. Ко ће из тога изићи као победник тешко је рећи, мада већина аналитичара а посебно „аналитичара“ типује на Вучића. Ипак, ни Николић није без шанси. Основао је странку и после свега четири године поразио је 2012. Бориса Тадића на предједничким изборима и тако јој отворио пут ка освајању власти. Председничку функцију је, уз неколико вербалних гафова, обављао углавном у складу с Уставом. Иако је далеко од тога да је поштен (а који је то политичар кад се дочепа власти?) ипак важи за мањег покварењака од Вучића, а и ментално је стабилнији, ако ћемо право. Наравно далеко би нас одвело набрајање његових мана али увек када се то чини, треба имати у види да је онај други за нијансу гори, покваренији и перфиднији. Зна то и већина њихових чланова и симпатузера тако да избор приликом опредељивања неће бити лак.

Сукоб двојице тренутних челника Србије могао би ипак да буде спасоносан за државу. Како год да се заврши, па и ако неко од њих постане нови предедник, СНС никад више неће бити јака као што је до сада била. Биће то почетак њеног краја а тиме и слабљење опасности од диктатуре која се пузећи приближава. Ако пак Вучић и удовољи Николићу, што за сада не намјерава, опет ће ослабити његова моћ.

Најгора варијанта била би да Николић из неког разлога (уцене или нечег другог) одустане од тражене „отпремнине“ јер би то сигурно бар привремено ојачало Вучића и ко зна куда би га одвело. Јер његова бахатост, непоштовање закона и других правила и не држање до дате ријечи, већ је превршило сваку меру.

12
феб
17

ЉУБАВ(И) ДУШКА МАРКОВИЋА

 

 

 

Прошле недеље је у званичној посети Србији боравио црногорски премијер Душко Марковић. Похвалио се да је Србију изабрао за прво премијерско путовање јер је, уз остало, доживљава као своју кућу. Било је ту још излива љубави и других слаткоречивости, за Ивицу Дачића, српског министра спољних послова, и превише лицемерних, па је заподенуо причу о Косову која се Марковићу баш и није свидела. Ипак, он није одустао да речима „воли“ Србију током дводневног боравка у њој.

Изгледало је да ће чим се врати у Црну Гору, у најмању руку, покренути питање повлачења црногорског признања тзв. државе Косово, или бар демакракцију границе са њим отпочети са српским властима игноришући косовске. Јер ако нешто доживљаваш као своју кућу нормално је да га чуваш и браниш да га не покраду и оскрнаве. Али, ништа од тога, речи лажне љубави остале су тамо гдје су изречене. Чим је прошао Гостун, или прелетио Мојковац, Марковић је на све заборавио.

А ту, изнад Мојковца, могао је да се присети како се воли своја кућа и остало своје. Он је, кажу, када је напуштао родни град из дотадашњег стана понео све што се могло понети. Поред оног што је уобичајено – намештаја, понео је и врата, и прозоре, и радијаторе, и санитарије, и паркет… Оставио је голи бетон и зидове новом станару иако је у стану у Подгорици, у  који се уселио, имао све оно што је из Мојковца понио. Али, ето, волео је свој дом и није могао да остави успомене.

Ипак, њему таквом не смета што се Србији, која му је „своја кућа“, и уз његову помоћ отимају: колевка, породично благо, бисери њене културе и вере, темељи њеног постојања… Не смета му што је на стотине хиљада оних који су чували темеље и његове црногорске куће побијено или протерано и данас лута од немила до недрага, у неверици да је „српска Спарта“ ушла у савез с ђаволом.

Разује се, од Марковића и сличних и није се могло очекивати ништа друго до излива лажне љубави. Онима који су од сопственог народа отели Црну Гору да би је опљачкали, отимање туђег не може да буде и није спорно. Напротив, такво друштво им највише одговара јер их оправдава: ето и други краду туђе, нисмо ми једини покварени.

А ко краде материјално не либи се да краде и духовно. Тако, док Шиптари краду Косово и Метохију они краду српски језик, писмо и вјеру, скрнављећи их у покушају да од њих направе нешто друго, као што и од Срба у Црној Гори производе неку нову, не нацију већ рекло би се расу, е да би затрли сопствене трагове. Али, није њима ни до Црногораца, ни до Срба, ни до муслимана (ма како се звали), ни до Албанаца и других грађана већ само до оног што од њих, завађајући их успут, могу да отму.

Премијер који је на то место дошао из те групације државним ударом, који је на дан избора извела странка којој припада, уз помоћ специјалног тужиоца, не може и не сме другачије. Елем, када се све сабере и одузме, и Мило с братијом намири, испада да Душко од Србије воли само она два стана на Врачару и плац на Златибору, како рече Синиша Ковачевић.

10
феб
17

Државни удар у зид срама

 

 

Од појаве Бебе Џаковић, највећег НАТО ентузијасте у маленој Црној Гори, храбрији Црногорац од Миливоја Катнића, специјалног тужиоца за нарочите (читај наручене) Милове операције и народне зајебанције, није се рађа’. И док је Беба своју храброст, а и амбицију, задовољила спремношћу да се стави на чело „мироносног“ НАТО, бар у народској пјесми, („Причувај се моје злато, ето Бебе води НАТО“) Катнић, како мушком Црногорцу и доликује, иде корак, можда чак и два, напријед. Спреман је да и без НАТО објави рат ником другом до моћној Русији.

За његову набујалу храброст досадашњи баук звани Србија није био довољан да „салије Милову страу“ која га спопадне кад год му се учини да му је царевању дошао крај. „Какви бре Срби“, нећкао се Милов специјалац када су му натукнули да би неке милитантне групе из Србије могле да помуте изборну крађу, пардон побједу, некрунисаног црногорског краља. „Ко се још Срба боји, ‘ајте молим вас“, грмео је храбри тужилац. „Ја сам још онда када сте рушили Ђурановића и кумпанију тражио Русе, а они су ми увалили гусле. Да су ме послушали, ко што нијесу, па да су за њихову голготу оптужили милитантне гупе из Русије, а не из Србије, друге би им ‘тице пјевале. Мило се никад не би ни испилио, па данас не бисмо ни имали проблем.“

А кад се већ испилио, Мила треба бранити неким много моћнијим савезником. Кад већ није стигао НАТО (а каће не знамо) онда је ту увијек наша моћна заштитница и мајчица Русија. А да се она, опет, не би превише трошила довољно је да да двојицу јаких Руса а остало ће да заврши српска боранија, увијек спремна да са браћом Русима иде и у ватру и у воду. А и да се не наљуте Срби што смо их прескочили. Јер, ко зна, можда ће још кад затребати.

И тако је клупко почело да се одмотава, тј. замотава. Тако вјешто да чак ни „много паметни“ Александар Вучић цијела 24 сата није укапирао каква се страшна ура спремала његовом новоустановљеном пријатељу, до јуче још већем непријатељу Милу. Зато је препаметни, а помало нервозни и неухватљиви (за ријеч) Аца почео да се спрда са „државним ударом“ док му Катнић, кроз Милова уста, није поручио: „Дај, немо’ се спрдат’ но вади те снимке окле ти глава зна е ће ти се Цане наљутит’.“

Онда је све кренуло као подмазано ловом. Ређао се бисер за бисером мудрости двије (а можда и више) главе. Прво је оружје за „државни удар“ било у некој собици у Подгорици, па негдје на путу (дио се појавио и у Јајинцима, близу куће српског премијера) да би на крају завршило у неком језеру, које нико није ни покушао да идентификује и претражи. Ни брат Тачи, јер би по причи то језеро требало да буде на КиМ, ни брат Аца јер Косово је Србија, што јес, јес. (Писало и на возу). А то оружје час је требало да упуца лидере опозиције, ако буду прегласно славили изборну побједу, а час лично Мила, побиједио не побиједио. На крају је испливало као ХТЗ опрема. И све главе остале на раменима, а и власт тамо ђе је записано.

Само су најебали неки несрећни „четници“, које је неко позвао да се окупе под Острогом да се (ваљда) закуну да су прави четници, као што се њихов војвода Тома заклео „да се неће смирити док не поврати Косово“. Али, Катнићу је дојавила вила, традиционална, црногорска, како само она умије да подиђе доказаним Црногорцима, да то и нису обични четници, гибаничари, већ и терористи приде.

После је све ишло као по оном што се низ браду четничку слива лоју. Експресно су главни извршиоци „државног удара“, лише Руса, постали свједоци сарадници, који су добили укор разредног Миливоја, што је појединце разљутило пошто им и очекивану медаљу није дао. Али, медаље су намењене, разумије се, Русима па се чекају добровољци и отуда. А док се они не (по)јаве Катнић ће да се позабави возачима и ложачима не би ли се како ископрцао из кучина у које се до грла уплео. Само, те кучине могу да постану и свилен гајтан, који ће затегнути онај који га је у њих гурнуо, прије него се ископрца.

Спрдња се наставља. А спрдња ником није тако драга као Црногорцима, знају то и Мило и Миливоје.

25
дец
16

Prepisano sa Twitera

Zoki, zorule… Zašto pljuješ po Šešelju a misliš na Vučića. Nemaš muda? Pa da, stavrno. Izvini.

 

 

Kad pomisliš da se sav postojeći ološ skupio oko AV, oni izbunare još jednog.

 

 

Da ne visi često na TV (pink), AV niko ne bi ni pomenuo. Jer se ne vidi šta radi. A ono što se vidi mislili bismo da nam radi neprijatelj.

 

Eto, AV je doživeo da ga opozicija citira u pozitivnom kontekstu: Da su „u vrhu vlasti Beograda kompletni idioti“.

 

 

Budimo ljudi, iako nam je ToNi predsednik a AV premijer.

 

Varaju se oni koji misle da se AV promenio. On je samo promenio gazdu i retoriku, koja je uvek bila i ostala – prljava kampanja.

 

Kad me se ubija ubio bi sto za jednog. Kad liže dupe polizao bi stotinu odjednom. Patriota opšte prakse.

 

 

Kaže kolega Stanojević na RTS: „Znači, kad odrasteš nema deda mraza, tj. bajki“. On izgleda ne sluša premijera koji svakodnevno priča bajke za odrasle.

 

 

Neka si roditeljima smanjio penzije. Zaslužili su jer te nisu vaspitali. Ali, pobogu, zašto ostalim penzionerima?

 

Kako to „vredno radi“ a nema ga dva dana na KZN?!

 

Bio jednom jedan AV, nevaspitan i nezdrav.

 

 

Vladajuća stranka promoviše siledžijstvo i prostakluk. Pa dokle bre bednici, što bi rekla Zorana?

 

 

Srbija ima sve osim sloge. Najjača stranka, na čelu sa liderom i premijerom umesto da deluje saborno seje zlu krv. Pa dokle, bre, mamlazi?

 

 

Agresija koju pri svakom pojavljivanju u javnost šalje AV može da bude zarazna za one koji ga slepo slede. To može da proizvede veliko zlo.

 

 

Je li istina da AV svršava dok hvali samog sebe? Radi čovek 25 sati dnevno pa nema kad da se bavi sksom. Zato jebe u zdrav mozak.

 

 

Nisam psihijatar da cenim mentalno zdravlje AV, ali njegovo političko ludilo je zaista ludo.

 

Sinoć sam saznao da je Merkelka vrlo arogantno tražila od Koštunice da prizna Kosovo, što je on odbio pozivajući se na Ustav. Šta vam govori AV opčinjenost njom?

 

Hoće i sad AV da pojede 100 hrvatskih čokolada za jednu srpsku?

 

Šešelj predsedavajućem: „Upozorite ovog klempu da mi se tako ne odbraća“. Ko je klempa?

 

Sišao je s uma, još da siđe s vlasti.

 

Treba li AV podsetiti da je „Danke Dojčland“ u HR bila hit još ranih devedesetih kada je on bio mali, zavedeni huligan.

 

 

Svi se navrzli na Pinokija a Đepeto se samo smeška!

 

Pošten sam, obraz mi je čist kao „Asomakum“, Savamala, helikopter i onih dva miliona evra od kuma mesečno. Ima još, ali neću da se hvalim.

 

 

Premijer svojom arogancijom iritira mnoge. Polusvet na to odgovora na svoj način pa i morbidnim komentarima. „Navijački jezik“.

 

A da pitamo Caneta na poligrafu, omiljenom AV istinomeru, da li mu je šta i koliko tutnuo u džep tj. na račun?

 

Umesto da siđe u narod i vidi kako živi, on sišao s uma.

 

Ko o čemu, vojska o skraćenju, kurva (lupež) o poštenju.

 

Prosto je neprijatno koliko nam je premijer pošten.

 

„Da li ste ponosni na budžet“? I to se zove „novinar“. Samo naped, može to i ljigavije.

 

 

Dakle, sazvao je KZN da bi se žalio što mu neko kritikuje „savršen budžet“.

 

Dotle je došlo da AV poslanike uči civilizovanom ponašanju. Doduše na prostački način koji jedino zna…

 

‘Aj što je stručnjak za sve i svašta nego je i lažov opšte prakse.

 

Zašto je BG okićen dva meseca pre NG? Zato što se NG prvi put u istoriji očekuje u BG.

 

Logično je da loš premijer bude najnapadaniji u medijima. Nelogično je da on to ne razume. Ili je ipak logično i to.

 

Onaj zatvor što gradi u Pančevu, neka povede računa. Možda će da mu zatreba, zameni dom. Ko zna.

 

 

Onaj nesrećnik svako malo raspisuje izbore a stalno gura iste (odvratne, u svakom pogledu) face u Skupštinu SRB. Pa, bedo, šaraj malo!

 

 

Šta će da bude ako policajci i vojnici, zbog premijerove arogancije, budu protestovali u uniformama?

 

Ne znam za vas, ali meni se mnogo sviđa KULA BGH2O. Sva gizdava, šljašti na sve.

 

AV će da raspiše vanredne izbore samo da bi otvorio još neki WC u školama. Jer, kada nema kampanje nema ni sranja, tj. weceova.

 

U većini zemalja EU nema ni „E“ od evropskih vrednosti koje se nama nameću, osim golih globalnih interesa SAD (NATO).

 

EU sve vise lici na vojni savez u kome dominiraju SAD, zato se i raspada.

 

Zašto niko ne razmišlja o Šešelju kao zajedničkom kandidatu opozicije. Šanse su mu najveće a i jedni zna kako će s AV. Bar do Karlobaga.

 

DOSovci su SRB gurali u NATO zbog para koje su dobili sa Zapada da ruše Miloševića. Ovaj sada zarad pranja prljave biografije. Pa dokle bre?

 

 

Možda i zato što se godinama iste face „šetaju“ po Skupštini SRB ona je postala brlog.

 

 

Ima li kakav zakon protiv moralnih nasilnika tipa AV, Julin, Maja, Martinović…

 

Mučno je kad neko ko se protiv EU najprimitivnije borio 25 godina sada nastoji to da ti proda kao svoj proizvod. Falsifikator, manipulator…

 

Kad bolje razmislim, naš premijer je izvučen iz konteksta. A pričalo se da je iz Bugojna.

 

 

Ne bih rekao da je sto dana rada Vlade već sto dana rada premijera. Eto, da ga konačno i pohvalim.

 

AV nema muda da iziđe na TV duel sa političkim protivnikom ali se ne libi da polemiše s novinarima koji se drznu da mu postave nezgodno pitanje.

 

Ranije je UDBA postavljala kadrove i u sportu. Sada ide na čelo OKS bez posrednika.

 

Ako zamrzavaju ljude da bi ih oživeli kada se za neke bolesti pronađe lek, čemu tolika povika oko mesa zamznutog 1982?

 

Ko je uvređen ako poslanik kaže da je Martinović magarac, on ili jadna životinja?

 

Kad čuješ objašnjenje zbog čega ne može da spreči divlju gradnju Muamera Zukorlića, može samo da kažeš: Bože budale.

 

AV kaže da može sve u SRB osim da oslobodi srpske klubove od mafije, da zaustavi nelegalnu gradnju političara i da obuzda nestašnog brata.

 

Hoće li se poslanicima suditi po onom zakonu o porodičnom nasilju? Jer, Skupština je porodica, zar ne?

 

Izgleda da se AV najbolje oseca kada je okruzen olosem. Zato je i odabrao saradnike tipa Risticevic i medije kao sto su Informer i Pink.

 

Ništa ne bi od smena u BIA, mia, cia… zbog Jajinaca tj. oružja koje je pronašao onaj seronja. Znači, lažna uzbuna. Čovek malo jače prdnuo.

 

Narode, ti ne razumeš premijera. On uporno poručuje da je dovoljan i da ne treba niko da se kandiduje za bilo šta u SRB. Ali, gluvom šaptati…

 

Po pravilu retko ćete u selu, među seljacima, naći primitivca. Marjan Rističević je izutetak koji potvrđuje to pravilo.

 

AV ne vodi računa o tome šta priča, ako je uopšte nekad vodio, jer je shvatio da mu ionako niko ništa ne veruje. Osim onih koji moraju.

 

Kad AV kaze da je pametan, verovatno misli u odnosu na DJV, M.Risticevica ili M. Gojkovic. Mozda. Ali, neka oni to rasciste međusobno.

 

 

Čuh da će vojnici na ulicu zbog plata. Kad vjska iziđe na ulicu to se ne naziva protestom, koliko ja znam.

 

 

Na TV B92 i N1 doveli Zukorlića da ga pitaju zašto se ne ruše nelegalni objekti koje gradi IZ i njegov fakultet, umesto da pitaju ministre ili premijera lično?!

 

Hoće li ministar i direktor policije podneti ostavke jer nisu pronašli atentatora(e) na premijera, ili zbog uznemiravanja javnosti?

 

 

‘Aj što su izmislili genocid u Srebrenici, protivno svim definicijama tog pojma dosad poznatim, nego hoće i da kažnjavaju one koji se ne slažu.

 

 

Zašto je napravljeno toliko sranje oko onog oružja pronađenog i Jajincima? Zato što ga je našao čovek koji je pošao u šumu da sere.

 

 

Ono oružje koje je pronađeno u Apatinu i Somboru treba odmah dati Milu da konačno dokaže državni udar. Mnogo se, bre, zapetljao.

 

 

Izgleda da je AV baš popizdeo zato što je Tramp pobedio.

 

Sad vam je jasno zašto ne mogu da reše ubistvo pevačice kad ni atentatora na premijera nema ni u mišjoj rupi.

 

 

U Srbiji, zemlji čuda, sumnjiv je svako ko ima muda.

 

 

Kad oni gadovi truju decu svojim proizvodima šta tek nude odraslima. Ali, u SRB je sve korumpirano pa i razne inpekcije te prolazi sve.

 

 

Time što su se već usrali Hrvati, muslimani i Albanci, Tramp nam je pomogao i pre nego je i seo u predsednički kabinet.

 

Jednoga dana ako se Srbi namnoze KiM ce se vratiti samo. Ako ne, sto je verovatnije, ono je izgubljeno priznali ga mi ili ne. Čije ovce…

 

Samozvani mirotvorci i demokrate, diljem planete, tipovali na Hilari, najvećem ratnom huškaču i ubici (uz svog muža) savremenog sveta.

 

Milo optužio Ruse da rade protiv njega i dobio izbore. Hilari uradila isto, ali izgubila. Naravučenije: Nije imala AV i Bebu. Da, AV je imala.

 

Ništa mi više nije jasno. Soroš u BG žutom patkicom ruši AV, koji je podržao Hilari, a u SAD ruši Trampa koji je porazio tu vešticu.

 

Prvo su poludeli Srbi pa onda svi ostali. Taj ludi, ludi svet!

 

 

Pa kad već niste sami poništili prave doktorate, neka vam ih poništavaju lažni.

 

Ne volim SAD ali ne toliko da bih žalio što nije pobedila Hilari Klinton.

 

 

Bolje bi mu bilo da je rekao da je glup, s obzirom koliko mu verujemo.

 

 

Zašto vam je smešno to što AV za sebe kaže da je pametan? Da nije, nikad to ne bi rekao. Znate ga već.

 

Kako bi nam tek bilo da premijer nije pametan?

 

Trebalo je Tramp da dobije izbore pa da shvatimo koliko nam je premijer pametan.

 

 

Tzv. tv analitičari ne razumeju pozadinu Trampove pobede. Ameri su shvatili da sve lošije žive zbog izvoza „demokratije“ a Hilari je nudla to.

 

 

SNS-pvci mlate, u najmanju ruku kao da su normalni.

 

Da li ima žutih patki na onim protestima u SAD? Ako nema, onda nije CIA. Izgleda samo je AV dostojan da ga CIA ruši.

 

 

Kad god čujem OVALNI kabinet pomislim na ORALNI i Moniku. Da li je danas u tom kabinetu Hilari dočekala Trampa u ulozi stažistkinje? Red bi bio.

 

 

Onom kome su „žuti“ napravili stranku sada sve što je žuto smrdi. A da malo omiiše najbližu okolinu, počev od sebe. Jer, govno je govno bez obzira na boju

 

 

Čak da Tramp ništa ne uradi korisno za SRB već je dosta uradio time što su komišije, koji žele da nam crkne krava, napunili gaće.

 

Maja Poštena Gojković pravi pičvajz u Skupštini SRB. AV mora da se preponosi njome. Ni u svojim najluđim danima čak ni on nije tako radio.

 

.

Sto jes jes, samo joj je malo liznuo dupe preko fondacije Klinton. Svega 200.000 puta.

 

 

Šta bi AV dao da može da se nekako udene u ono društvo s dresom predesdnika SAD. Može uz pomoć fotošopera. Njemu nije teško da menja dresove.

 

 

Onaj ko misli da je Tramp glup i primitivan mnogo, mnogo je gluuuup.

 

 

AV kaže da se nije mešao u izore u SAD? A kako se zove učestvovanje na tribini Klinton fondacije? Verovatno uvlačenje u dupe, ne podrška.

 

Ispada: U SRB beli listići izabrali ToNi, u SAD crni listići izabrali Trampa.

 

 

Oni naši sado – mazo – pica političari ne očekuju ništa od novog predsednika SAD. Ja očekujem. Da će i u SRB doći neko nov, nekriminalizovan.

 

 

Ministari ti julovci, a ko te kritikuje – julovac. NATO savetnici u Vojsci, a ko ti ne podilazi – NATO general. Ko si ti? Ja sam AV, prvi put u istoriji.

 

 

Bazdulj jedini smisleno analizira pobedu D. Trampa. Ostali, čobani budale.

 

 

Da ToNi ima muda, žandarme što im se sudi zbog napada na braću odavno bi odlikovao za vernost i hrabrost. Ali, ne mogu i muda i diploma.

 

 

Čim je pobedio Tramp Milo se izvinio Putinu. Malo morgen u NATO.

 

 

Kad AV kaže da je čuo šta su hteli da rade Milu, ali da neće da kaže, znajte da laže. Prvo se sprdao s „atentatom“ a onda Cane rekao: dosta!.

 

 

Danas svi klintonovci-ce k’o upotrebljeni kurtoni, da prostite.

 

 

Iznenađenost nazovianalitičara i „obaveštenih“ novinara Trampovom pobedom je ok, ali ozbiljnih ljudi, profesora? Ah ta propaganda.

 

 

Toma je Trampovu pobedu predvideo u svom doktoratu ali nije stigao da ga odstampa zbog frke oko „atentata“ na Mila i Aca

 

 

Sad bi bio red da AV skokne do Hilari i promeni joj pelene. Jer, Bil nema snage. Snaslo ga.

 

 

Onaj nesrećni Tihomir Ladišić, izveštač N1 iz Vašingtona samo što ne plače. Hrvatska je tuga pregolema…

 

A sad Stefanović: Pobeda Trampa je udar na premijera Vučića

 

 

Naši „analitičari“ i spec novinari prihvatili su Hilarinu propagandu koja je satanizovala Trampa, pa i njegovu pobedu pokušavaju da omalovaže

 

 

 

Šta će sad nesrećni AV? Kako će da povrati ono što je priložio lopovskoj fondaciji Klinton. A i CIA „atentati“ će da mu puknu.

 

 

Hilari Klinton ostade samo Monikin kurton. Bil Mez.

 

Milo kaze da su politicari iz CG ukljuceni u „drzavni udar“ na dan izbora. To je otpocetka jasno i on je taj. Samokritika stare komunjare.

 

Kad uporediš šta je AV govorio pre desetak godina i šta govori danas, onda stvarno pomisliš na Tita. To majka ne rađa.

 

 

 

Ubistvo J. Marjanović je mnogi teži zločin nego Savamala pa nije rešen, reče premijer. A ko je trebalo da ga reši, gatara ili tvoja policija?

 

Eto dođe dan za glasanje a ne videh da su Hilari ili Tramp otvorili neku fabriku, autoput, ili… Baš zaostali ti Ameri.

 

 

 

Hoćemo li, kada izgradi duplo više autoputeva od Broza, nositi mu dve štafete?

 

 

Spin: Na dan izbora teroristi iz SRB, pa teroristi sa „stranim elementom“, onda zvanična SRB čista, RUS nije. Na kraju nacionalisti iz RUS.

22
апр
16

мајка станица

20160430_152135

 

Од оног несрећног дана када стиже глас да јој зликовци ишчупаше срце, мајка Станица је мислила само о томе куда су их одвели и може ли их стићи да им однесе мало хране, да не покрепају од глади? И да их врати, да каже да их без кривице Аустроугари држе у казамату. Њена деца ни мрава нису згазила, нису имали кад. Тек су се замомчили. Били су у рату, бранили земљу. То није злочин већ дужност и част. Зато их је и послала сву тројицу. Мислила је да на другој страни има часних војника, које чекају њихове мајке, који ће је разумети и вратити јој Мика, Миладина и Никодина…

Стизале су разне гласине. Те одвели су их пут Подгорице и Цетиња, те пут Србије, те пут Босне… Десетог дана стигао је глас од њене родбине с босанске границе, коме је једино поверовала, да је туда прошла аустроугарска војска са заробљеницима из Црне Горе и да их држе негде у Горажду. Да ли ће их ту и затећи нису могли да јој гарантују. Народ свашта прича а народској није веровати.

Обрадовала се том гласу као да су јој се вратили. Одмах је почела припреме за пут, да им однесе брашњеник и пресвлаку. Тодор је одвраћао, говорио јој да је то узалудан пут јер ко зна докле су они већ стигли. А ако су још у Горажду онда ће их, чим их испитају, вратити кући јер Црна Гора је капитулирала, Мојковац је завршен, Цетиње је пало, краљ је побегао, борби више нема па нема ни потребе да их држе у затвору. Наду му је давало и то што су их окупаторске власти позвале да предају оружје и обећали им слободу. Јесте да су, после предаје оружја, одвели целу чету али је мислио да је то само ради испитивања. Отац ко отац, покушавао је да буде разуман и рационалан, а уздао се и у Бога.

„Ако Бога има они ће брзо кући“, говорио је Станици.

Станица се није обазирала на његове придике, њу су мориле друге бриге: шта да им понесе? Најрадије би понела кућу па да бирају сами од оне сиротиње што је имала. Сада би им дозволила да бирају иако раније никад није.

Миладин воли приганице са шећером, кад га има, Мико гурабије с коцком, а Никодин питу зељаницу. Али, зеља још нема, тек је снег прошарао, нема ни шећера. Како рат поче нестаде свега. Може испећи ражаницу са сиром и ‘елдију. Или ћасу опсеног скроба. Има само оно што је родило у њиви и тору. А и то су десетковали незвани гости који су опљачкали све што су нашли, не марећи хоће ли фамилија имати шта да једе. У ковчезима закопаним у шуми сачувано је нешто јечменог, ражаног, опсеног и елдовног брашна, сувог меса, сира и скорупа. Једна крава се била отелила па је имало и млека.

Узела је од свега што се нашло колико је могло да стане у обрамицу и што су могла да понесу њена нејака плећа: колутове ражанице, локуме ‘елдије’, по ваган сира и скорупа, сувог меса и сланине, један јечмени хлебчић, кило шљивовице, да се окрепе, иако им је код куће бранила да пију… У плетивачу је ставила по чарапе и чист веш и кренула на пут. Да је могла да поведе коња понела би више, али су окупатори одузели свако кљусе које су нашли. Причало се да оне слабије једу а снажнији им служе за товарење, док могу да вуку, а онда и њих поједу. Њихов кулаш је био сакривен дубоко у шуми, далеко од очују душмана и жбирова.

Пут је знала само до Пљеваља, преко Коријена и Пљеваљског поља. Даље њена нога није крочила. Код тетке у Буковици, одакле је добила глас да су синови у Горажду, никад није била. Али, надала се да ће по питању стићи тамо где се запутила…

Поранила је. У ствари, није ни спавала него је, чим се пита испекла, скупила завежљаје и кренула у месечину. У смирај трећег дана стигла је у Горажде. Само њене ноге и њена леђа знала су како. Рекли су јој где се налази окупаторски логор и последњим атомима снаге упутила се тамо, захвална Богу што ће стићи да деци да вечеру. На улазу су је зауставили стражари који су говорили њој неразумљивим језиком. Ни они њу нису разумели а она је помињала имана синова и показивала обрамицу пуну хране. Напокон се појавио неки који је говорио језиком сличним њеном.

„ Ко Мико, Миладин, Никодин?“, питао је.

„Моји синови, моја деца, момци тек стасали. Донела сам им да вечерају па да их водим кући, није њима место овде. Доведите ми их кумим вас Богом.“

„Нема доводи…. Ти дати то, ја им однети. Нема виђења, нема враћања. Они остати овде…“

„Како мајка не може да види своју децу, какви сте ви то људи“, побунила се.

„Не мозе, таква правила. Не мозе нико, ни мајка, ни отац, ни брат… Не мозе, тако казала командант…“

„А како могу три брата у затвор?“, није се предавала.

Али, он је није чуо, окренуо се и нестао.

Више од сат времена стајала је испред улаза надајући се да ће попустити и пустити је да види децу. Али, нико је није зарезивао, нису обраћали пажњу… Сунце је већ било на хоризонту, сваког тренутка ће нестати иза врхова околних планина. Није имала куд, ако јој не дају да се врати са синовима, мора ноћас до тетке у Буковицу. Сад да крене неће стићи пре сванућа, а и деца ће заспати без вечере ако се још буде инатила. Скинула је обрамицу с рамена и пружила је стражару.

„Ево понеси и реци им нек се добро притрпају поњавама да не назрбу. И поздрави их, од мајке и од свих нас. И нека она двојица припазе на Никодина, воли да се јуначи и пркоси. Доћи ћу ја опет“.

Појавио онај што је говорио језиком сличним њеном, узео ствари и рекао јој да мало сачека да јој врати торбе.

„Нека“, рекла је, „требаће њима, имам ја торби, но немам среће кукавица“…

Још неколико пута је Станица гнала да иде за Горажде. А онда стиже несрећан глас, тетка поручила да тамо више нису и да нема куд. Али, она се није предавала. Поваздан је гледала уз брдо и низ брдо да од некуд не бану, ослушкивала не би ли чула њихову момачку песму низ Омар, или преко Пештерине… Али, гласа ниоткуда а туга се све више увлачила у њене старачке кости.

Кад крвници одступише и почеше да се враћају заробљеници, Станица се понада да ће брзо и њени синови. Дани су пролазили а са сваким новим рађала се нова нада и нова стрепња. Они те су се враћали причали су кад су којег од њених синова видели последњи пут, али нико није знао јесу ли живи. Обузимала је све црња слутња, али није се предавала. Надала се и када наде више није било, и када су јој неки од логораша изокола наговестили да се нема чему надати.

Надала се до краја живота, а Бог је, како је говорила, казнио да живи преко сто година…




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

октобар 2017.
П У С Ч П С Н
« мај    
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031  

Категорије

mcabarkapa@twitter