Архива за март 2017

12
мар
17

Политичка амнезија Александра Вучића

 

Александар Вучић, актуелни премијер Србије, увек када нема решење за неку ситуацију, а углавном нема, за то окривљује „пљачкашку приватизацију“ у којој је, по њему, држава разорена и опљачкана. Није да није било и тога, али главни актери „пљачкашке приватизације“ седе му уз колено: Мали му Синиша, Млађан Динкић и његови из „Г17“, који ведре и облаче у Влади и другим српским институцијама, јавним предузећима и другде, Александар Влаховић, са својом екипом, па кадрови СПС који су били чланови „пљачкашких влада“… Далеко би нас одвело набрајање свих „пљачкаша“ у Вучићевом непосредном окружењу и по дубини. Ипак, они му не сметају али му синтагма „пљачкашка приватизација“ згодно дође да покрије све своје неуспехе. Да ли је могуће да је несвестан да тако вређа интелигенцију и исподпросечног грађанина Србије? О оним изнад просека да и не говоримо.

При томе он пренебрегава главни узрок данашњих, а донекле и будућих, невоља Србије. (То заборављају и његови политички противници, па нико да гукне и зачепи му губицу.) Тај узрок сеже до деведесетих година прошлог века и распада СФРЈ. Тада су, посебно после увођења међународних санкција, потпуно изгубљена или значајно редукована и унутрашња и спољна тржишта, па је велики број српских предузећа значајно смањио производњу или је потпуно обуставио, а раднике послао на принудни одмор, који је понегде потрајао и по десетак година, а негде се никад није ни завршио. Хипер инфлација почетком деведесетих је укуцала ексер у мртвачки сандук оног што је некад била српскоцрногорска привреда. Касније су се опоравили, делимично, они који су производили за домаће тржише, али никад до краја.

У „пљачкашкој приватизацији“ продата су углавном та и таква предузећа, без производње и са радницима на принудном одмору. Продата су за мале паре а циљ купаца био је, углавном, да их препродају странцима за много веће. Али, светска економска криза помрсила им је рачуне и сада смо ту где смо. Било је, наравно, и здравих фирми које су продате, али те су већином и опстале, са неким изузецима. Такав пример је Компанија „Новости“, која је од најтиражније и најбогатије новинске куће у СФРЈ и Србији, уласком тајкуна (еуфемизам за балканског мафијаша) Бека у њу, доведена на руб опстанка.

Е сад, зашто ово пишемо геледе Вучићевих јавних наступа? Једноставно зато што је он тих година о којима говоримо био тврди, задригли радикал, који је био спреман да коље и зарђалом кашиком. Цртао је српске границе на линији Вировитица-Карловац-Карлобаг и слао туђу децу (добровољце) да гину за њу, док се он са својим шефовима, војводом Војом и војводом Томом, скривао иза скупштинских микрофона обећавајући сто мртвих муслимана за једног Србина. Тиме није само допринео погибији и сакаћењу других, и на једној и на другој страни ратне линије, него је свесрдно помагао да српска привреда, продужетком ратних страдања, све дубље тоне и тако постане лак плен у „пљачкашкој приватизацији“. Дакле, његове политичке предрадње директно су допринеле да српска привреда практичо нестане и да напуштене фабрике на атрактивном земљишу дођу у руке пљачкаша, од којих су већина његови пријатељи, бивши и садашњи, на челу са Миланом Беком и Мирославом Мишковићем.

Рат на простору СФРЈ вероватно се није могао избећи али је могао да буде и краћи и много мање крвав. Знам поуздано, јер ми је то у перо рекао др Јован Рашковић, да њему није било ни на крај памети да српски народ у  Хрватско ратује са Хрватима. Његов циљ била је српска културна аутономија у оквиру Хрватске, за коју је желио да се бори мирним средствима. Рекао ми је да ће ићи дотле да организује и марш од Книна до Загреба, ако затреба, да би се за то изборио. Одмах после тога, можда је и тај интервју у „Вечерњим новостима“ био непосредан повод, смењен је с места председника СДС Крајине. Јастребовима у његовој странци, које су свакако највише подстицали радикали из Београда, и делом из БиХ, обећавајући им добровољце и другу помоћ, Рашковићева мирна борба није одговарала. Касније су његови рушитељи и наследници одбили и план „З-4“, који је предвиђао и територијалну и клутурну аутономију за Србе, а на крају изгубили све.

Када су протерани из Крајине, на митингу подршке прогнаницима на Тргу Републике у Београду, окупило се хиљаду и по до две људи, ниједног радикала и социјалисте међу њима није било. Дакле, хушкачи не само да нису изразили самилост према тим људима, чијем су прогону допринијели, него су их још спречавали да уђу у Београд и друге веће градове и спроводили их према Косову и Метохији и руралним крајевима Србије…

Данас када говори о „бившим властима“ које су урнисале Србију и њену привреду, Александар Вучић би морао, да има имало части и морала, да се сети тих дана и покрије се ушима, пре него оптужи било кога другог за било шта. Али не, он силујући здрав разум и интелигенцију просечног Србина, за све недаће оптужује друге а себе покушава да представи као неког ко је у Србију јуче пао с неба, без икакве хипотеке минулог рада, да је спасе од злих сила прошлости.

Изем ти спасиоца ако је Србија спала на њега!

Advertisements



Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

март 2017.
П У С Ч П С Н
« феб   мај »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031  

Категорије

mcabarkapa@twitter