ЉУБАВ(И) ДУШКА МАРКОВИЋА

 

 

 

Прошле недеље је у званичној посети Србији боравио црногорски премијер Душко Марковић. Похвалио се да је Србију изабрао за прво премијерско путовање јер је, уз остало, доживљава као своју кућу. Било је ту још излива љубави и других слаткоречивости, за Ивицу Дачића, српског министра спољних послова, и превише лицемерних, па је заподенуо причу о Косову која се Марковићу баш и није свидела. Ипак, он није одустао да речима „воли“ Србију током дводневног боравка у њој.

Изгледало је да ће чим се врати у Црну Гору, у најмању руку, покренути питање повлачења црногорског признања тзв. државе Косово, или бар демакракцију границе са њим отпочети са српским властима игноришући косовске. Јер ако нешто доживљаваш као своју кућу нормално је да га чуваш и браниш да га не покраду и оскрнаве. Али, ништа од тога, речи лажне љубави остале су тамо гдје су изречене. Чим је прошао Гостун, или прелетио Мојковац, Марковић је на све заборавио.

А ту, изнад Мојковца, могао је да се присети како се воли своја кућа и остало своје. Он је, кажу, када је напуштао родни град из дотадашњег стана понео све што се могло понети. Поред оног што је уобичајено – намештаја, понео је и врата, и прозоре, и радијаторе, и санитарије, и паркет… Оставио је голи бетон и зидове новом станару иако је у стану у Подгорици, у  који се уселио, имао све оно што је из Мојковца понио. Али, ето, волео је свој дом и није могао да остави успомене.

Ипак, њему таквом не смета што се Србији, која му је „своја кућа“, и уз његову помоћ отимају: колевка, породично благо, бисери њене културе и вере, темељи њеног постојања… Не смета му што је на стотине хиљада оних који су чували темеље и његове црногорске куће побијено или протерано и данас лута од немила до недрага, у неверици да је „српска Спарта“ ушла у савез с ђаволом.

Разује се, од Марковића и сличних и није се могло очекивати ништа друго до излива лажне љубави. Онима који су од сопственог народа отели Црну Гору да би је опљачкали, отимање туђег не може да буде и није спорно. Напротив, такво друштво им највише одговара јер их оправдава: ето и други краду туђе, нисмо ми једини покварени.

А ко краде материјално не либи се да краде и духовно. Тако, док Шиптари краду Косово и Метохију они краду српски језик, писмо и вјеру, скрнављећи их у покушају да од њих направе нешто друго, као што и од Срба у Црној Гори производе неку нову, не нацију већ рекло би се расу, е да би затрли сопствене трагове. Али, није њима ни до Црногораца, ни до Срба, ни до муслимана (ма како се звали), ни до Албанаца и других грађана већ само до оног што од њих, завађајући их успут, могу да отму.

Премијер који је на то место дошао из те групације државним ударом, који је на дан избора извела странка којој припада, уз помоћ специјалног тужиоца, не може и не сме другачије. Елем, када се све сабере и одузме, и Мило с братијом намири, испада да Душко од Србије воли само она два стана на Врачару и плац на Златибору, како рече Синиша Ковачевић.