Архива за фебруар 2017

17
феб
17

Николићева побуна спас од Вучића

 

Председнички избори у Србији још нису ни расписани а већ је узаврела предизборна атмосфера достигла врхунац. И то не због потенцијалних опозиционих такмаца (Јеремића и јанковића) за челно место српске државе, чије је блаћење претходних дана пунило странице режимских медија, илити подгузних мува ала Драган Ј. Вучићевић и Жељко Митровић, већ због изненадног „нереда“ у владајућој СНС странци. А „унередио“ се нико други до њен оснивач Томислав Николић.

Само што је дан раније Председништво те странке једногласно подржало лидера Александра Вучића да се кандидује за председничку функију, актуелни председник је, путем себи блиских медија, послао поруку да се ни он „не предаје и неодустаје“ и да иде у председничку трку и без подршке странке. У Србији, у којој више ништа не може да изненади, то је ипак одјекнуло као гром из ведра неба, посебно међу водећим напредњацима који на Вучића, у најманју руку, гледају као на малог Бога.

Ипак, први се згрануо Ивица Дачић (сваке власти послушни ђачић) лидер СПС, који је толко залегао за Вучићеву кандидатуру па се не може отети утиску да је намерио да буде калиф уместо калифа. Он је завапио да је то Николићева срамота и издаја која је скандалозна. Копља су укрстиле и две старе познанице, уз то и плавуше: Вућићева Зорана Михајловић, која је слично Дачићу окарактерисала Николићеву жељу, и Станислава Пак, председникова портпаролка, која у свему види само шефову жељу „да остане у извршној власти“ и помогне држави када јој тешко. Тај њен став донекле је потврдио спекулације да је Николић већ писао Вучићу тражећи му назад странку и премијерско место, за потпору његове председничке кандидатуре.

Ако би му жељу испунио Вучић зна да не би баш могао с њим да управља као марионетом, а он управо жели таквог премијера како би и даље контролисао све у држави. Николић му се као председник није мијешао у премијерске послове али није дао ни Вучићу да се мијеша у његове. Чак је одбио да потпише један закон који се потом никада више није појавио пред посланицима. Зна Вучић да би имао проблема да управља Владом на челу са Николићем и тешко да ће прихватити његову понуду. Њему треба неко ко ће да фигурира, као Цветковић у време Тадића. Таквима се окружио и у Влади и свуда гдје је он кадрирао: компромитовани, некомпетентни, покварени… типови којима се лако манипулише. Ако пак прихвати Томову понуду онда ће то бити потез очајника – спасавај што се спасти може!

С друге стране Николић ће се тешко задовољити неком другом „утешном наградом“, тако да је вероватно на помолу велики раскол у СНС. Пред нама је њихова „Осма седница“, као када су се разишли Милошевић и Стамболић. Ко ће из тога изићи као победник тешко је рећи, мада већина аналитичара а посебно „аналитичара“ типује на Вучића. Ипак, ни Николић није без шанси. Основао је странку и после свега четири године поразио је 2012. Бориса Тадића на предједничким изборима и тако јој отворио пут ка освајању власти. Председничку функцију је, уз неколико вербалних гафова, обављао углавном у складу с Уставом. Иако је далеко од тога да је поштен (а који је то политичар кад се дочепа власти?) ипак важи за мањег покварењака од Вучића, а и ментално је стабилнији, ако ћемо право. Наравно далеко би нас одвело набрајање његових мана али увек када се то чини, треба имати у види да је онај други за нијансу гори, покваренији и перфиднији. Зна то и већина њихових чланова и симпатузера тако да избор приликом опредељивања неће бити лак.

Сукоб двојице тренутних челника Србије могао би ипак да буде спасоносан за државу. Како год да се заврши, па и ако неко од њих постане нови предедник, СНС никад више неће бити јака као што је до сада била. Биће то почетак њеног краја а тиме и слабљење опасности од диктатуре која се пузећи приближава. Ако пак Вучић и удовољи Николићу, што за сада не намјерава, опет ће ослабити његова моћ.

Најгора варијанта била би да Николић из неког разлога (уцене или нечег другог) одустане од тражене „отпремнине“ јер би то сигурно бар привремено ојачало Вучића и ко зна куда би га одвело. Јер његова бахатост, непоштовање закона и других правила и не држање до дате ријечи, већ је превршило сваку меру.

Advertisements
12
феб
17

ЉУБАВ(И) ДУШКА МАРКОВИЋА

 

 

 

Прошле недеље је у званичној посети Србији боравио црногорски премијер Душко Марковић. Похвалио се да је Србију изабрао за прво премијерско путовање јер је, уз остало, доживљава као своју кућу. Било је ту још излива љубави и других слаткоречивости, за Ивицу Дачића, српског министра спољних послова, и превише лицемерних, па је заподенуо причу о Косову која се Марковићу баш и није свидела. Ипак, он није одустао да речима „воли“ Србију током дводневног боравка у њој.

Изгледало је да ће чим се врати у Црну Гору, у најмању руку, покренути питање повлачења црногорског признања тзв. државе Косово, или бар демакракцију границе са њим отпочети са српским властима игноришући косовске. Јер ако нешто доживљаваш као своју кућу нормално је да га чуваш и браниш да га не покраду и оскрнаве. Али, ништа од тога, речи лажне љубави остале су тамо гдје су изречене. Чим је прошао Гостун, или прелетио Мојковац, Марковић је на све заборавио.

А ту, изнад Мојковца, могао је да се присети како се воли своја кућа и остало своје. Он је, кажу, када је напуштао родни град из дотадашњег стана понео све што се могло понети. Поред оног што је уобичајено – намештаја, понео је и врата, и прозоре, и радијаторе, и санитарије, и паркет… Оставио је голи бетон и зидове новом станару иако је у стану у Подгорици, у  који се уселио, имао све оно што је из Мојковца понио. Али, ето, волео је свој дом и није могао да остави успомене.

Ипак, њему таквом не смета што се Србији, која му је „своја кућа“, и уз његову помоћ отимају: колевка, породично благо, бисери њене културе и вере, темељи њеног постојања… Не смета му што је на стотине хиљада оних који су чували темеље и његове црногорске куће побијено или протерано и данас лута од немила до недрага, у неверици да је „српска Спарта“ ушла у савез с ђаволом.

Разује се, од Марковића и сличних и није се могло очекивати ништа друго до излива лажне љубави. Онима који су од сопственог народа отели Црну Гору да би је опљачкали, отимање туђег не може да буде и није спорно. Напротив, такво друштво им највише одговара јер их оправдава: ето и други краду туђе, нисмо ми једини покварени.

А ко краде материјално не либи се да краде и духовно. Тако, док Шиптари краду Косово и Метохију они краду српски језик, писмо и вјеру, скрнављећи их у покушају да од њих направе нешто друго, као што и од Срба у Црној Гори производе неку нову, не нацију већ рекло би се расу, е да би затрли сопствене трагове. Али, није њима ни до Црногораца, ни до Срба, ни до муслимана (ма како се звали), ни до Албанаца и других грађана већ само до оног што од њих, завађајући их успут, могу да отму.

Премијер који је на то место дошао из те групације државним ударом, који је на дан избора извела странка којој припада, уз помоћ специјалног тужиоца, не може и не сме другачије. Елем, када се све сабере и одузме, и Мило с братијом намири, испада да Душко од Србије воли само она два стана на Врачару и плац на Златибору, како рече Синиша Ковачевић.

10
феб
17

Државни удар у зид срама

 

 

Од појаве Бебе Џаковић, највећег НАТО ентузијасте у маленој Црној Гори, храбрији Црногорац од Миливоја Катнића, специјалног тужиоца за нарочите (читај наручене) Милове операције и народне зајебанције, није се рађа’. И док је Беба своју храброст, а и амбицију, задовољила спремношћу да се стави на чело „мироносног“ НАТО, бар у народској пјесми, („Причувај се моје злато, ето Бебе води НАТО“) Катнић, како мушком Црногорцу и доликује, иде корак, можда чак и два, напријед. Спреман је да и без НАТО објави рат ником другом до моћној Русији.

За његову набујалу храброст досадашњи баук звани Србија није био довољан да „салије Милову страу“ која га спопадне кад год му се учини да му је царевању дошао крај. „Какви бре Срби“, нећкао се Милов специјалац када су му натукнули да би неке милитантне групе из Србије могле да помуте изборну крађу, пардон побједу, некрунисаног црногорског краља. „Ко се још Срба боји, ‘ајте молим вас“, грмео је храбри тужилац. „Ја сам још онда када сте рушили Ђурановића и кумпанију тражио Русе, а они су ми увалили гусле. Да су ме послушали, ко што нијесу, па да су за њихову голготу оптужили милитантне гупе из Русије, а не из Србије, друге би им ‘тице пјевале. Мило се никад не би ни испилио, па данас не бисмо ни имали проблем.“

А кад се већ испилио, Мила треба бранити неким много моћнијим савезником. Кад већ није стигао НАТО (а каће не знамо) онда је ту увијек наша моћна заштитница и мајчица Русија. А да се она, опет, не би превише трошила довољно је да да двојицу јаких Руса а остало ће да заврши српска боранија, увијек спремна да са браћом Русима иде и у ватру и у воду. А и да се не наљуте Срби што смо их прескочили. Јер, ко зна, можда ће још кад затребати.

И тако је клупко почело да се одмотава, тј. замотава. Тако вјешто да чак ни „много паметни“ Александар Вучић цијела 24 сата није укапирао каква се страшна ура спремала његовом новоустановљеном пријатељу, до јуче још већем непријатељу Милу. Зато је препаметни, а помало нервозни и неухватљиви (за ријеч) Аца почео да се спрда са „државним ударом“ док му Катнић, кроз Милова уста, није поручио: „Дај, немо’ се спрдат’ но вади те снимке окле ти глава зна е ће ти се Цане наљутит’.“

Онда је све кренуло као подмазано ловом. Ређао се бисер за бисером мудрости двије (а можда и више) главе. Прво је оружје за „државни удар“ било у некој собици у Подгорици, па негдје на путу (дио се појавио и у Јајинцима, близу куће српског премијера) да би на крају завршило у неком језеру, које нико није ни покушао да идентификује и претражи. Ни брат Тачи, јер би по причи то језеро требало да буде на КиМ, ни брат Аца јер Косово је Србија, што јес, јес. (Писало и на возу). А то оружје час је требало да упуца лидере опозиције, ако буду прегласно славили изборну побједу, а час лично Мила, побиједио не побиједио. На крају је испливало као ХТЗ опрема. И све главе остале на раменима, а и власт тамо ђе је записано.

Само су најебали неки несрећни „четници“, које је неко позвао да се окупе под Острогом да се (ваљда) закуну да су прави четници, као што се њихов војвода Тома заклео „да се неће смирити док не поврати Косово“. Али, Катнићу је дојавила вила, традиционална, црногорска, како само она умије да подиђе доказаним Црногорцима, да то и нису обични четници, гибаничари, већ и терористи приде.

После је све ишло као по оном што се низ браду четничку слива лоју. Експресно су главни извршиоци „државног удара“, лише Руса, постали свједоци сарадници, који су добили укор разредног Миливоја, што је појединце разљутило пошто им и очекивану медаљу није дао. Али, медаље су намењене, разумије се, Русима па се чекају добровољци и отуда. А док се они не (по)јаве Катнић ће да се позабави возачима и ложачима не би ли се како ископрцао из кучина у које се до грла уплео. Само, те кучине могу да постану и свилен гајтан, који ће затегнути онај који га је у њих гурнуо, прије него се ископрца.

Спрдња се наставља. А спрдња ником није тако драга као Црногорцима, знају то и Мило и Миливоје.




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

фебруар 2017.
П У С Ч П С Н
« дец   мар »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728  

Категорије

mcabarkapa@twitter

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.