22
апр
16

мајка станица

20160430_152135

 

Од оног несрећног дана када стиже глас да јој зликовци ишчупаше срце, мајка Станица је мислила само о томе куда су их одвели и може ли их стићи да им однесе мало хране, да не покрепају од глади? И да их врати, да каже да их без кривице Аустроугари држе у казамату. Њена деца ни мрава нису згазила, нису имали кад. Тек су се замомчили. Били су у рату, бранили земљу. То није злочин већ дужност и част. Зато их је и послала сву тројицу. Мислила је да на другој страни има часних војника, које чекају њихове мајке, који ће је разумети и вратити јој Мика, Миладина и Никодина…

Стизале су разне гласине. Те одвели су их пут Подгорице и Цетиња, те пут Србије, те пут Босне… Десетог дана стигао је глас од њене родбине с босанске границе, коме је једино поверовала, да је туда прошла аустроугарска војска са заробљеницима из Црне Горе и да их држе негде у Горажду. Да ли ће их ту и затећи нису могли да јој гарантују. Народ свашта прича а народској није веровати.

Обрадовала се том гласу као да су јој се вратили. Одмах је почела припреме за пут, да им однесе брашњеник и пресвлаку. Тодор је одвраћао, говорио јој да је то узалудан пут јер ко зна докле су они већ стигли. А ако су још у Горажду онда ће их, чим их испитају, вратити кући јер Црна Гора је капитулирала, Мојковац је завршен, Цетиње је пало, краљ је побегао, борби више нема па нема ни потребе да их држе у затвору. Наду му је давало и то што су их окупаторске власти позвале да предају оружје и обећали им слободу. Јесте да су, после предаје оружја, одвели целу чету али је мислио да је то само ради испитивања. Отац ко отац, покушавао је да буде разуман и рационалан, а уздао се и у Бога.

„Ако Бога има они ће брзо кући“, говорио је Станици.

Станица се није обазирала на његове придике, њу су мориле друге бриге: шта да им понесе? Најрадије би понела кућу па да бирају сами од оне сиротиње што је имала. Сада би им дозволила да бирају иако раније никад није.

Миладин воли приганице са шећером, кад га има, Мико гурабије с коцком, а Никодин питу зељаницу. Али, зеља још нема, тек је снег прошарао, нема ни шећера. Како рат поче нестаде свега. Може испећи ражаницу са сиром и ‘елдију. Или ћасу опсеног скроба. Има само оно што је родило у њиви и тору. А и то су десетковали незвани гости који су опљачкали све што су нашли, не марећи хоће ли фамилија имати шта да једе. У ковчезима закопаним у шуми сачувано је нешто јечменог, ражаног, опсеног и елдовног брашна, сувог меса, сира и скорупа. Једна крава се била отелила па је имало и млека.

Узела је од свега што се нашло колико је могло да стане у обрамицу и што су могла да понесу њена нејака плећа: колутове ражанице, локуме ‘елдије’, по ваган сира и скорупа, сувог меса и сланине, један јечмени хлебчић, кило шљивовице, да се окрепе, иако им је код куће бранила да пију… У плетивачу је ставила по чарапе и чист веш и кренула на пут. Да је могла да поведе коња понела би више, али су окупатори одузели свако кљусе које су нашли. Причало се да оне слабије једу а снажнији им служе за товарење, док могу да вуку, а онда и њих поједу. Њихов кулаш је био сакривен дубоко у шуми, далеко од очују душмана и жбирова.

Пут је знала само до Пљеваља, преко Коријена и Пљеваљског поља. Даље њена нога није крочила. Код тетке у Буковици, одакле је добила глас да су синови у Горажду, никад није била. Али, надала се да ће по питању стићи тамо где се запутила…

Поранила је. У ствари, није ни спавала него је, чим се пита испекла, скупила завежљаје и кренула у месечину. У смирај трећег дана стигла је у Горажде. Само њене ноге и њена леђа знала су како. Рекли су јој где се налази окупаторски логор и последњим атомима снаге упутила се тамо, захвална Богу што ће стићи да деци да вечеру. На улазу су је зауставили стражари који су говорили њој неразумљивим језиком. Ни они њу нису разумели а она је помињала имана синова и показивала обрамицу пуну хране. Напокон се појавио неки који је говорио језиком сличним њеном.

„ Ко Мико, Миладин, Никодин?“, питао је.

„Моји синови, моја деца, момци тек стасали. Донела сам им да вечерају па да их водим кући, није њима место овде. Доведите ми их кумим вас Богом.“

„Нема доводи…. Ти дати то, ја им однети. Нема виђења, нема враћања. Они остати овде…“

„Како мајка не може да види своју децу, какви сте ви то људи“, побунила се.

„Не мозе, таква правила. Не мозе нико, ни мајка, ни отац, ни брат… Не мозе, тако казала командант…“

„А како могу три брата у затвор?“, није се предавала.

Али, он је није чуо, окренуо се и нестао.

Више од сат времена стајала је испред улаза надајући се да ће попустити и пустити је да види децу. Али, нико је није зарезивао, нису обраћали пажњу… Сунце је већ било на хоризонту, сваког тренутка ће нестати иза врхова околних планина. Није имала куд, ако јој не дају да се врати са синовима, мора ноћас до тетке у Буковицу. Сад да крене неће стићи пре сванућа, а и деца ће заспати без вечере ако се још буде инатила. Скинула је обрамицу с рамена и пружила је стражару.

„Ево понеси и реци им нек се добро притрпају поњавама да не назрбу. И поздрави их, од мајке и од свих нас. И нека она двојица припазе на Никодина, воли да се јуначи и пркоси. Доћи ћу ја опет“.

Појавио онај што је говорио језиком сличним њеном, узео ствари и рекао јој да мало сачека да јој врати торбе.

„Нека“, рекла је, „требаће њима, имам ја торби, но немам среће кукавица“…

Још неколико пута је Станица гнала да иде за Горажде. А онда стиже несрећан глас, тетка поручила да тамо више нису и да нема куд. Али, она се није предавала. Поваздан је гледала уз брдо и низ брдо да од некуд не бану, ослушкивала не би ли чула њихову момачку песму низ Омар, или преко Пештерине… Али, гласа ниоткуда а туга се све више увлачила у њене старачке кости.

Кад крвници одступише и почеше да се враћају заробљеници, Станица се понада да ће брзо и њени синови. Дани су пролазили а са сваким новим рађала се нова нада и нова стрепња. Они те су се враћали причали су кад су којег од њених синова видели последњи пут, али нико није знао јесу ли живи. Обузимала је све црња слутња, али није се предавала. Надала се и када наде више није било, и када су јој неки од логораша изокола наговестили да се нема чему надати.

Надала се до краја живота, а Бог је, како је говорила, казнио да живи преко сто година…

Advertisements

0 Responses to “мајка станица”



  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s


Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

април 2016.
П У С Ч П С Н
« јан   дец »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

Категорије

mcabarkapa@twitter


%d bloggers like this: