Архива за јануар 2016

07
јан
16

Јабука љубави

 

 

Ја нисам јабука раздора. Ја сам посебна. Ја сам била јабука љубави, док сам била. Ово је моја прича, мој живот.

Перса је те јесени са велике јабуке убрала свега три плода. Иако је дрво у пролеће било бело од цвета, а преко лета имало више малих јабучица него листића, кад је дошло да се бере остале су свега три јабуке. Остале је омлатио ветар и град још док су биле зелењци, а још десетак, које су успеле да доживе јесен однеле су птице. Однеле би и нас три да Перса једног дана није пресекла и убрала нас, „па какве су да су“, рекла је. Ако смо зреле, зреле, ако нисмо и такве какве смо даћемо руку. А да ли смо биле зреле она никад није сазнала.

Две је, дан пошто нас је убрала, дала унуцима које јој је најстарија кћи Доста довела у посету, после дуго времена. А трећа? Трећа сам ја. Мене је завукла у тек исплетене чарапе које су стајале у једној фиоци у креденцу. Преко њих је навукла неке беспаре тако да нико није могао да ме пронађе а да се не помучи. Али нисам ту дуго остала. Са првим пахуљама снега, а снег овде често падне и пре Светог Димитрија као и сада, разболе се прва комшиница, баба Живана. Чим је чула да је болесна, Перса јој је похитала у посету и понела мене да ме пружи из руке, како је она знала дa каже.

Живана ме је ставила под јастук и ту сам стајала док је она боловала. Понекад ме је помало жуљало када би превртала главу по јастуку, али издржала сам. И то је боље него да ме је одмах, онако болесна, појела. Могла је да ми пренесе какву болештину. А и Живана је брзо устала из постеље. Као да је име одредило, била је живахна од постања до нестања, ниједна болест је није држала у постељи дуже од три, четири дана.

Када је устала прво је мене узела и завукла испод сламнице оног штедног кревета у малој соби. У том кревету су спавали гости. Тетке, када би долазиле о Митровудне, брат јој са његовима, а понекад, богме, и Каравласи који су по селу продавали боју и неко јефтино посуђе или рубље, ако би их ту затекла каква погана ноћ. Ко је могао у кревет, могао, а ко није лежао би по поду, на врећама и поњавама, кад их је било више. То је била једина соба за госте па како год да им је било.

Док сам била испод сламнице, срећом, нико од гостију није навратио. А нисам дуго ни остала јер ме Живана убрзо однела Данојли Милосављевој, када је пошла да је зове да јој помогне да настави натру.

Код Данојле сам само преноћила, у неком ковчегу са житом. Рано ујутру отишла је код Благоја да га зове да јој закоље крме, а мене је дала његовој остарелој мајци, баба Спасенији, како су је сви звали.

Баба Спасенија ме је завила у нову марамицу па ставила у ковчег у који је донела мираз, или спрему, како је она говорила. Тај ковчег није имао заклоп, али нико никад у њега није привирио сем ње, тако да сам била на сигурном. Али, не задуго. Спасенија је једно јутро поранила у цик зоре код куме Анице да туче жито и понела јој мене. Тако сам стигла у друго село.

Аница ме није крила. Ставила ме је у витрину, иза стакла, где су стајале шољице за кафу и ракијске чаше. Са поносом ме показивала свима. Хвалила се да јој је кума донела румену јабуку, да руменију никад није видела. А јесам била румена, мада је руменило већ почињало да бледи. Ја сам то осећала, али се на мени још није видело. Годило ми је што сам слободна и што сви могу да ме виде, али ми није пријала топлота која је била из шпорета, када би Аница наложила суву буковину. Али, ни то не потраја.

Аница је на неколико дана пред Божић пошла код Персе да позове њеног најмлађег сина да их на тај свети дан полази и тарне бадњаке јер јој је лане, неколико дана по празнику, умро полазник који је преко педесет година полазио њену кућу. На дар јој је понела мене.

Перса ме дуго загледала, превртала, обртала. Је ли ме препознала, не знам али ме је после разгледања ставила у исте оне чарапе из којих сам кренула на путешествије. Радовала сам се што сам се вратила кући, али сам осећала да ми се ближи крај.

Чамила сам у чарапама а у мени је расло уверење да ме нико никада неће појести. Иако ме је у почетку то радовало, сада сам била све тужнија. Рођена сам да људима приуштим задовољство сласти а сатрунућу и завршити на буњаку. То ме сламало.

Персе дуго није било. Када се најзад појавила и извукла ме из чарапа, погледала је и рекла. „Ти више ниси за образа, а богме ни за јело“ и зафрљачила с прозора низ луку.




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

јануар 2016.
П У С Ч П С Н
« мај   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Категорије

mcabarkapa@twitter