ЈЕДАН ВОЛОНТЕРСКИ ДАН У ОБРЕНОВЦУ

 

Недељно јутро почело је врло обесхрабрујуће. Испред “Сава“ центра у десет до осам два аутобуса и педесетак путника око њих. Прилазим првом и питам возача где иде: “за Костолац“, каже. Други за Ресаву. Оба туристичка. Мало подаље групица од десетак особа, мушких… Иду за Обреновац, волонтери. Мало потом стиже градски аутобус, хармоника, илити дупли. Жути, из донације народа Јапана. Оронуо, офуцан, али држи се. Возач добија инструкцију из Обреновца да сачека до осам и два минута па да крене. Један старији господин гунђа што је тако мало волонтера, али у тренутку када ми остали улазимо у аутобус, одлази. Нас десет, укључујући и шофера, крећемо аутобусом који може да прими десет пута више. И смешно и тужно, истовремено… Као да шлепером возиш неколико гајби јабука.

У Обреновац (код овдашњег хотела нам се прикључује османестогодишња девојка, Обреновчанка) стижемо око девет сати. Испред Културно – спортског центра (или се обрнуто зове: Спортко – културни) се искрцавамо. Успут нам је возач рекао да ће ту да нас сачека неко из Црвеног крста и уведе у посао. Али, испред Центра никог, ни живе душе. Чим изиђосмо један од оних што је био са нама (старији господин) мрсну низ улицу. Нас деветоро, осморица из Београда, она девојка из Обреновца и један момак из Инђије, чекало је најмање петнаест минута (ваљда академских) оног обећаног момка из Црвеног крста. Он нас је, уз уљудно извињење, што јес’, јес’ одвео на другу, западну или југозападну страну Центра, рекао нам да ћемо да избацујемо ствари из њега и да га чистимо, само да сачекамо ХТЗ опрему (“само што није стигла“) и још неке волонтере и раднике.

То “само“ потрајало је добрих сат времена. Коначно, стигле су рукавице, оне танке, докторске или кухињске. За петнаестак минута, можда који дуже, стигоше и чизме. Коначно, негде око пола једанаест почињемо да радимо. Придружује нам се и седам-осам, испоставиће се, радника Центра. Има нас двадесетак, од чега је око трећина жена.

И онда почињемо мушки, стварно мушки… Она девојка и неколико радница Центра, барабар са мушкима, ни у чему не заостају. За неких пет сати ефективног рада избацили смо, брат брату, десетак кубика, или две-три тоне намештаја (канцеларијског, кухињског, ресторанског и другог) канцеларјски материјал, компутере, разне машине, копир апарате, пехаре, дипломе, блато… На десетине пуних и празних гајби пића, из ресторана и кухиње, али и из канцеларија. На крају смо и опрали (уз помоћ два-три радника комуналног који су довезли цистерну и шмркове) ресторан, кухињу, неколико канцеларија, малу сцену, ходнике… Да смо на време почели мислим да би било све готово осим велике сале. Били смо сви прљави к’о свиње, али исплатило се. Нико се није жалио, напротив. Били смо поносни на оно што смо урадили.

Паузу од десетак минута смо направили око два сата да бисмо ручали. Добили смо по пола хлеба и паштету, чокоlадно млеко и неки енергетски напитак. Сви су били задовољни тиме јер били смо спремни да радимо и без ручка.

За све то време, тачије у прва два сата, около се мувао и телефонирао неки буцмасти човек, нешто између 35 и 40 година, можда и млађи, јебем ли га. Пошто смо избацивали и неке вредне ствари, по мени не баш превише оштећене (некако сам успео да спасем неколико књига и две уметничке слике, заправо издвојио сам их од оног крша, а да ли ће бити спасене не знам) питао сам раднике Цента имају ли они директора и где је он данас. Једна радница ми је одговорила: “Ено она беда тамо“. Та “беда“ тј. тај директор за све време док се смуцао около, није пришао Центру а не да је ушао у њега, или да нас је поздравио, или не дај боже захвалио нам се. О давању примера да и не говоримо… Он је, ваљда, величина, директор јеботе. Где да он обује чизме и набије рукавице, да се помеша са нама и усвињи као ми који смо дошли да му очистимо простор у коме ради и којим руководи… Схватио сам да га радници не готиве. Јасно је, надам се, и зашто.

Боже, где их само налазе. За тридесет година новинарског рада упознао сам на хиљаде директора и политичара, а на прсте једне руке могу да набројим оне који су били за пример. Неки су били добри менаџери, али лоши људи, други добри људи али лоши менаџери, а највише је било оних који су били и лоши менаџери и лоши људи. И у привреди и у политици…

Нешто зебем… Ако такви буду водили обнову, многи ће без крова над главом дочекати зиму. Дај боже да грешим, али по организацији одбране од поплава и отклањања последица, не пише им се ништа добро!

ПС: Баш сам био тужан тог дана у Обреновцу, а и свих претходних, откад се десило оно чудо. Пре равно четрдесет година у овдашњој гимназији сам матурирао. Управо смо се припремали да просалвимо матурски јубилеј… А град моје младости се зачас претворио у аветињски. Да ли ће икада бити леп као некада? Надам се да хоће, али се страшно плашим оних који му кроје капу!