Архива за децембар 2013

20
дец
13

недопричана прича

 

 

 

 

ГЛАВА I

 

О: пиздиној води и бабином торбаку пуном рита и пропалих пара; жељи да живот живим данас а не сутра; суочавању са неизлечивом болешћу, прижељкивању брзе смрти и нади да још мало живим; размишљању шта ће бити са светом кад мене не буде…

Бејах се добро удубио у далеку прошлост, у дане детињства којима сам се увек враћао када ми је било тешко, кад бану кум Арсо. Он живи накрај села, скромно и скоро неприметно. Има га, а као да га нема. Никоме не завиди и не петља се у туђе послове, али ни њему нико не завиди. Имање му се наднело над Сурдупе, пола вукојебина, пола кршевита зараван, па је и он, некако, ни крив ни прав, ни храпав ни гладак, ни плах ни смирен, ни паметан ни будала, ни добар ни лош, ни куражан ни кукавица, ни стамен ни покоран… Одакле га ко и с кaквим очекивањем гледа тако му и изгледа. Кућа му је на цигар дувана хода. Наше кумство старо је преко стотину година и траје. Ипак, иако се већ годину дана борим с душом, тек је данас дошао да ме види. Рече, додуше, да су му се, некако, претходних дана и месеци намештали неки неодложни послови па није стигао, а дошао би давно да је икако могао, заслужио сам. Чиме сам заслужио не рече.

Дође за мене у невреме. Како му и данас не испаде нешто прече но га ђаво донесе? Tаман када сам почео да пребирам по животу да не бих мислио о ономе што ми је пред очима и што ме чека, он ме прекиде и врати у јебену стварност.

„Ево, дођох да те виђу на брзину, заслужио си. Људи свашта причају а ја никоме, мој кумашине, не верујем док се сам не уверим. Видим, боље изгледаш но што причају, а причају вала да те бог сачува. Те умиреш а земља те неће, те жив се распадаш, те заслужио си, те ниси, те ово, те оно, а тебе ете читавог. Да не причају да си бон не бих ни по чему рекао да јеси. Нек народ једе говна к’о што је научио а ти се мени придигни па ‘ајмо на Пиздину воду да се напијемо снаге, а онда горе уз Пишанско брдо да пишамо уз ветар к’о вазда“.

Нико не зна кад је и зашто та добра вода добила име ‘Пиздина вода’, али је тако зову од памтивека и извор је над изворима. Коме она не помогне и не да му снаге, томе помоћи нема. Прича се да су у нека далека времена синови седамдесетогодишњем оцу, пошто им је мајка умрла, довели неку нероткињу која се три пута удавала, да га пази и помаже му у старости. Са тим старцем она је убрзо изродила три сина. Прича даље каже да је излечила Пиздина вода, а и старац је читавог живота пио само с те воде.

У то је и кум Арсо убеђен, па не околиша, него као увек сипа оно што му је на уму. Теши ме, храбри, шта ли? Или баш мисли да ми није ништа и да сам се ушерио, или не мисли но онако млати, као и други, да би нешто рекао. Мени дошло до живота, а опет не могу да га разочарам, да му кажем да се изистински с душом растајем, а бог је неће. Прекинуо ми је сећање, можда последње, па ништа не говорим. Чекам да се исприча и оде, да бих се вратио успоменама. Чезнем за њима јер ме још само у њима има. Али и оне све више бледе и беже од мене. А Арсо меље ли меље, не патише. Слушам га а не чујем, гледам а не видим, знам да је ту а чини ми се да није но да сам се претворио у двојицу који један другом сметају.

Ја, овај садашњи, више нисам сигуран ни ко сам ни шта сам и јесам ли будан или у бунилу, постојим ли или сам само сам себи привиђење. Сумњам да постојим и да сам икад постојао. Не знам куда сам кренуо и када ћу стићи тамо. Јесам ли пореметио памећу или ме нека невидљива сила, која се игра мојим животом, враћа с ивице понора да би ми продужила муке, па ме потом опет гура у њега? Већ дуго се не надам да ће ми пружити сламку спаса. Судбина, моја неверна друга а верна пратиља, стално је ишла друмом док сам ја тумарао шумом. И као да јој је мало што ме је надиграла, сеири, хоће да ме унизи до краја. Бежећи од такве помисли све чешће се питам: је ли сав мој живот, и ја с њим, само нечији ружан сан?

Јуче сам се опростио са овим светом, с вером да је дошао крај мојим мукама и да се никад више нећу пробудити, а данас ми се не умире. Бог ми не да, а ја му помажем чим се боловима помућена свест разбистри и разум поврати! Заувар ми је још који дан, пробија се између два болна трзаја. Обема ногама сам у гробу, а земља на мене неће.

Тек сам се био мало примирио, почео друкчије да гледам на живот који живим, наслутио неке његове, дуго ми се чинило, недокучиве тајне. Дошло ми је у главу да треба да живим данас а не сутра. Учинило ми се да су одговори на многа питања о смислу живота, која су ме дуго мучила, на видику и да ми се отварају неки нови путеви. Реших тада да послушам глас за који не знам откуд дође, ни куд оде, да се помирим са собом и са богом, окренем лист и започнем нови, спорији, понадах се, бољи живот. Али, не би тако. Можда ми се само учинило да сам чуо глас избављења? Кад се болови уморе и мало отупе, изнова се питам: јесам ли искрено желео нешто да мењам у свом животу? Питање сустиже питање: шта бих и како мењао када за друго не знам, нисам рођен за боље. Завршни ударци судбине то потврђују и дају ми праве одговоре на сва питања. Торба ми их је пуна, као што је онај бабин торбак био пун безвредних ствари, за кога смо мислили да је нешто највредније у нашој кући.

Бабин торбак је дуго после њене смрти висио обешен о клин укуцан у рог колибе-млекара. Нико се није усуђивао да завири у њега нити да га склони, иако је свима бо очи, а богме и сметао, заузимао место нечем пречем да ту виси. Одолевао је диму, времену и знатижељи и као да је био кужан остајао недодирљив. „Не дирај, то је бабин торбак!“, чуо би се мајчин или очев глас чак и када би га случајно неко додирнуо… Све док га ми деца нисмо развезали једне прилике када смо остали сами, не одолевши знатижељи. У њему смо затекли неке дроњке, један излизани тањир од тенеће и пуно хиљадарки Краљевине Југославије. Разочарење је било веће од Љубишње. Какве Љубишње, од Дурмитора! Посебно када смо сазнали да су и оне паре, које није изгризла гагрица, биле безвредне, „пропале“, како је рекла мајка, која нам је уз то задланила по шамарчину.

„О чему ћете сад да мислите и чему да се надате кад сте разбуцали торбак“, додала је. До тада смо заиста стално гледали у торбак, замишљали разне ствари у њему, маштали о слаткишима, злату… које нам је баба оставила. Ја сам се надао да у њему има и нека бојица, јер сам волео да цртам и цртеже бојим разним јарким бојама… Не знам шта је све ко очекивао, али смо сви понешто очекивали. Мајка је нешто касније, пошто се смирила, признала да се и она надала да има нешто вредно у бабином торбаку и да је била наумила да наговори оца да га развежу ако кад пришкрипи, док је отац рекао да је знао да нема ништа.

„Јеси, ко што сам ја знала, ‘ајде боготи! Надао си се више но ја“, рекла је мајка, што је он оћутао и изашао напоље.

И мој торбак судбине пун је безвредних одговора на питања која себи постављам, који личе на рите које је изгризла гагрица, под чијим теретом одавно посрћем, али их упорно одбијам и тражим друга објашњења, верујући да ћу у њима наћи оно што ми живот није дао, или ми је дао а ја нисам умео да узмем. Који одговор би ме задовољио, коју сам све прилику пропустио? Не знам. Не знам ни шта бих с тим и кад бих сазнао, а опет ми то не да мира.

Али и питања, као и ја, полако се гасе. Што дуже траје моја мука све сам равнодушнији и помиренији са судбином па се мање и питам. Ни бол више није онај с почетка. Навикавам се и понекад ми се учини да без њега не бих могао. На све се навикнеш лакше но што мислиш и брже но што се надаш. Као кад станеш на сугреб. У почетку те сврби а онда заборавиш и свраб престане. Кад се поново присетиш, опет засврби…

Судбина се увек поигравала са мном и наставља да се игра мојим животом на њен начин, не марећи за моје жеље и надања, нити за моја питања. Уместо смирења и наде да ћу живот да учиним бољим дођоше невиђени немири, страхови и муке. Дође нешто што ни у сну нисам одсањао, а сањао сам свакаква чудеса. Шетао сам небом и ронио подно мора, сретао свакакве наказе, упадао у невиђене ситуације, тумарао непостојећим крајолицима. Једном сам сањао да је дошао смак света, о чему се често у мом детињству причало на сеоским прелима, и да је само наше село остало. Страшно сам се уплашио питајући се где ћемо убудуће куповати гас за лампу, уз коју сам учио, шећер, со, чивије, књиге и свеске и где ћу да идем у школу, пошто наше село није имало ни школе ни продавнице. Од страха сам се пробудио и чврсто прибио уз оца, у чиjeм сам кревету спавао, и тако дочекао јутро. Чим је свануло отрчао сам на Пишанско брдо, са кога пуца видик на све четири стране, да видим да ли још постоје околна села и види ли се моја школа. Одахнуо сам када сам видео да је све тамо где је и било, мада страх није нестао тако брзо. Мајци сам рекао да сам јуче изгубио бритву па сам ишао да је тражим, када ме је питала: „Куд то иде?“ Срамота ме је било да кажем шта сам сањао.

Све је почело оног дана… Ех, када бих знао којег и како је почело? Знам само да су ме као гром погодиле докторове речи:

„Бојим се да те снашла она погана болест“.

„Погана болест?! Ау, шта велиш побогу брате?“, некако ми је излетело.

Али он више не зуцну, само окрете главу на другу страну, као да нешто тражи а не може да се сети шта. Било је то лане, негде о Троичинудне, када одох да му се пожалим, мислећи да сам се од превелика терета опучио. Отада се у мене уселише страх, патња и немир који се све више појачавају како ми се крај примиче. А краја нема, па нема. Ни животу, ни мукама, ни страху.

До тада сам се плашио грома, змија, Самаштенија и поганих људи. Гром је гром, нешто што може да те погоди кад год загрми, али не знаш шта је. Добро те је страх, али барем видиш муњу и чујеш грмљавину. И змију видиш, ако те пре не печи. Погане људе сам избегавао колико сам могао, али су ме упорно пратили. Самаштеније никад нисам ни чуо ни видео, али сам га се највише плашио и увек писао са великим „С“. Родитељи су нас стално страшили њиме, а када бисмо их питали шта је то одговарали су: „Боље да не знате“ – и при том се обавезно крстили. Једино сам разумео да је то нешто ружно, јер када би кроз село прошао неко ружан, чупав и у ритама рекли би: „Прође оно Самаштеније“! Када би нам старији рекли да не идемо ту и ту јер тамо има Самаштенија, није требало двапут да понове. То су обично биле клисуре и литице, пећине, бездани, густе шуме, потоци и речице обрасле густим растињем, али и нека места у кући где су се криле ствари са којима деца нису смела да буду у додиру. Једино никада нису рекли да је у бабином торбаку Самаштеније, па смо се можда и зато окуражили да га развежемо. Самаштеније је било најбољи чувар од дечје радозналости за кога сам чуо а кога нисам спознао. Сада се питам да ли Самаштеније чува и моју болест те јој лека нема.

Страх од онога што сам наслућивао после накнадних докторових речи: „Видећемо је ли касно да се шта учини“, прогонио ме је као и питање: шта сам згрешио те ме је Бог на тешке муке ставио? Помисао на крај који ме чека, а добро ми је знано колико људи пате од „моје“ болести и како се тешко с душом растају, у почетку ме је раздирала више него бол, а онда су дошли и неиздрживи болови. Подједнако ме мучила, а и даље мучи, сулуда мисао коју не могу да одагнам: шта ће бити са светом без мене? Шта ће сви око мене: породица, пријатељи, познаници, шуме и ливаде, пропланци и густиши на којима сам напасао и пландовао стада? Хоће ли и тада сунце грејати, смењивати се дани и ноћи, лета и зиме, кише и снегови, радост и туга, хоће ли се рађати и умирати, хоће ли птице певати као што су мени певале? Хоће ли Смедеревом и даље одјекивати песма градинских момака и отпевка девојака… Или ће све то са мном да нестане и да завлада мрак и тишина, оно што зову гробна тишина? Знам да неће, али прогони ме сумња. Шта ако је свет само наш привид, па када нас нема – нема ни њега. Нестаје ли свет заједно с нама, или само ми из њега? Или је наш живот сан који се прекида када се сневач пробуди?

Умирало се и пре па свет није нестао. Ни после смрти великих и малих, угледних и неугледних, важних и неважних, ништа значајно се није мењало ни у селу ни у свету. Сећам се смрти маршала Тита, троструког народног хероја, доживотног председника Југославије, носиоца свих могућих и немогућих домаћих и иностраних одликовања, светског путника и признатог државника. Мислио сам да после њега више неће бити живота, да са њим све одлази. Отишло је, додуше, доста тога, на крају и земља којом је управљао тридесет и кусур година, али се ипак преживело. Неколико дана егања за покојником, а онда све по старом, ехо је сваке смрти. Што већа сахрана, то се брже заборави. Онда се свако окреће свом послу и бригама, заборавља се на онога што нестаде, као да га никада није ни било. Слушао сам толико пута мојим ушима баба Живану када је говорила: „Једна се отегла, друга се протегла“, када би чула да је нека од њених исписница отишла на онај свет. Тиме је говорила да док једни умиру други се рађају, тако да игранка живота и смрти може да траје. Она је била прегурала стоту и многе је тамо испратила пре него што им се придружила. Игру живота свако од нас игра на свој начин, али на крају је сви губимио, ко пре ко касније. Ја сам се, као и многи пре мене, био заиграо, занео, мислио да је она вечна, па нисам марио за правила, све док није ударило на мене… И сад упркос томе мозгам шта ће да буде са светом када доиграм животну игру. Натоварила ми се брига, као да од мене све живо зависи, као да са последњим издахом не престаје свака моја веза са овим светом, па и са његовим битисањем. Уобразио сам да и ја нешто значим, да нисам без разлога дошао на овај свет. То ме је пратило кроз читав јебени живот и не напушта ме ни сада када очекујем крај, пре данас него сутра, а надао сам се јуче… Умирем онако како сам и живео, са свим мислима које су ме пратиле и ниједним одговором који би ме задовољио. Не стигох да разумем живот, а и оно у шта сам некад био сигуран нестаде, за тили час испари као кап росе на врелом сунцу. Да ли је све то сан? Чији? Јесам ли ја сањао или је неко сањао мене и живот мој?

Увек сам пишао уз ветар, па и сада када се жив распадам. Пишам и насе и подасе. То сам ја, време за промену ми је истекло, за боље нисам рођен. Торба мог живота се препунила и почела да пуца. Своје бреме донео сам до краја, а још ми је на леђима. Теже је него икад, леђа под њим пуцају, али никако да поклекнем или га се отарасим, а и оно мене. Можда сам ја њему тежи него оно мени, па не може да ме отресе…

Плашим ли се смрти? Ја, који се, сви би се који ме знају заклели у живот, ничега и никога нисам бојао. А шта ја имам да кажем? Не знам плашим ли је се или јој се радујем. Чим се равнодушна мисао о умирању промоли, навали нова: други су други а ја сам ја, није то исто! Као поп кога су питали умире ли се у његовој парохији, а он одговарао да се мируца. Али када је умрла попадија завапио је: „Све живо помрије“! Свако гледа себе, смрт других је божја воља и његов дар (бог дао, бог узео) који треба примити са захвалношћу зарад здравља и бољитка остатка. Кад бог покаже прстом на попадију, онда то не примаш као дар и благодет, већ као општу пропаст, јер те немилосрдно подсећа на неминовност сопственог краја, на свој ред у ланцу за који не знаш колико је дугачак и када ће на теби да се прекине. Још је теже због незавршених послова. Питам сам се често: је ли се икад родио онај који је све на овом свету посвршавао и умро задовољан? Сада када на то помислим грохотом се насмејем, а од тог дрхтаја свака длачица на мом телу постаје глогов колац који ми невидљива рука закуцава у вампирско срце. Да ли је баба Живана са својих сто и кусур била посвршавала све овоземаљске послове пре него што је склопила очи? Није, знам поздраво. Пред смрт је говорила, лично сам је чуо толико пута, да јој је жалије умрети тада него да је умрла када је имала десет година и да јој је остало много онога што је хтела а није стигла.

„Ето, никад не лазнух море да видим је ли баш слано“, с уздахом је понављала. Када је била десетогодишња девојчица није знала ни да оно постоји. „Мало година, мало жеља, мало брига“, говорила је.

Није се Живана наживела, није посвршавала све што је желела за њених сто година. А јесам ли ја за својих педесет? Свакога дана молим Бога да ми узме душу, а чим болови попусте преклињем га да све заборави, цвилим да не слуша пса кад лаје. Молим да ме пусти да само оно, оно и оно завршим па ме ето њему на истину. Ни њему ни смрти није лако са мном. Не знају шта хоћу, као ни ја.

Колико год незадовољан животом, не прихватам смрт као избављење из зачараног животног круга и разрешење свих неразмрсиво запетљаних чворова, спас и лек за све болести и страхове и коначни одговор на моје питање – шта је живот. Сад ми се чини да је живот пуко ишчекивање завршног чина сахране која почиње зачећем. Док сам био здрав никада на живот тако нисам гледао, болест ми је очи отворила.

Када се изиђе из зачараног животног круга, шта онда? Ништа! Најдуже се код нас препричава ко је дошао на сахрану, шта је ко рекао о покојнику, како га је ко ожалио, кога су тужиље и лекекачи поменули, кога су преко покојника поздравили на оном свету… Јован Јазавац, звали су га Јазавац јер би сваке године, откад се памти, уловио јазавца који му је ровио по ливади, пред смрт је молио сваког ко је дошао да га види и узме му жељу: „Не дозволи, кумим те богом, да ме тужи Милана Ђилова. Како ћу ја ‘вакав какав сам да се ломатам по ломивратима Србије и Црне Горе, па и Босне, да поздрављам њену разасуту упокојену родбину“? Он је сирома’ био толико поштен да је и последњим атомом снаге одрађивао све што је ко од њега тражио, па би Миланине жеље морао да испуни и на оном свету, а плашио се да неће бити кадар.

Дуго се препричава и пред ким је била глава, а пред ким плећка, и зашто баш пред њима – „а било је и пречих и заслужнијих за те почасти“. Глава глави, плеће ‘арамбаши, сваком је на уму тада када се окупе око погребне софре и свако би да буде бар ‘арамбаша. Окрени, обрни све се сведе на трпезу и питање ко је фукара а ко глава и где је припадао покојник! Сви га хвале иако им је на уму: „а знамо какав је био“.

А када душа узлети горе, шта онда? То ме највише копка. Када бих могао да само на кратко бацим поглед, да видим да ли је све као пре! Да се уверим да могу без мене као што су могли без многих пре мене. Да погледам, а да ме нико не види, да не уплашим децу и прост народ, мада бих волео да се са некима сретнем и тако. Знам колико се људи боје вампира и могу да замислим како би неки у селу стрекнули када бих им закуцао на врата… Да ми је да видим да ли ми Грубан преорава међу и даље за једну бразду сваке године, или је повећао, иде ли Наста сваки дан у исто време, да по њој сат можеш навијати, од куће до куће да шири аброве, да ли Видосава залива јабуку коју сам засадио оног дана када сам први пут осетио болове у крстима, како је обећала. Да ли… О, колико има тога што бих желео да проверим. Али, смрт се отегла, ни да ме стигне, ни да ме остави. Узалудно мозгам питајући се чиме заслужих божју казну те не могу да умрем ко човек, нити да прекратим муке које су ме снашле. Можда ипак сањам, божји суд не може да буде тако строг, понекад помислим, али ме болови који ударају у срце и мозак брзо опомену да је сан о сну пуста жеља. Које су моје заслуге у свему? Ко је, сем Исуса, изнео свој крст на Голготу уздигнуте главе? Можда је грех све што жив човек ради, и вољно и невољно? Моја мајка је стално понављала да се грешна родила. Нисам за то марио тада, нити је разумео. Сада схватам тежину и смисао њених речи. Мора да сам се и ја грешан родио, јер за ово мало живота нисам имао кад препунити мешину греха и заслужити муке које су ме снашле. А можда и јесам!

Нагледао сам се мученика и наслушао прича о мукама у којима се људи растају с душом, али никад нисам могао ни да помислим да то може да снађе мене. Упркос томе што ми је на уму стално била изрека која се често чула у нашој кући док сам из петних жила запињао да што пре одрастем: „Што видиш у свету, надај се у веку“. Надао сам се свачему, али не овоме. Човек док је здрав мисли да му је здравље дато за сва времена, па о њему нити мисли, нити води рачуна. Најмање, док је у пуној снази, верује, чак и кад види друге како се муче у болести, да је његово здравље пролазно. Више сам веровао у нови почетак, увидевши да је важније оно што имам од онога што немам, него да ће ме здравље издати. „Ум за морем, смрт за вратом“, знао је да каже мој отац!

Сваког боговетног дана сам трчао за животом, уверен да све може да ме изда осим њега самог. У десет села су ме убрајали у најјаче људе, што ми је годило и заваравало ме. Нека их, нека мисле, рекао сам себи. Боље да мисле да сам недодер него да ме сматрају слабићем и кукавицом, да ме жале и спрдају се са мном. А нама је, овде, спрдња најмилија. Мало треба па да неко буде опеван или опричан и више га ниједна вода не може опрати. Слабићи су увек први на реду. Мене је мишљење светине храбрило и давало ми снагу коју нисам имао. Али џаба би и њихова прича и моје уљуљкивање у њој. Када сам се најмање надао, натовари ми се терет под којим поклекох, а чинило ми се да нема тог самара који није за моја плећа и који не могу понети и донети тамо где сам кренуо. И сам сам товарио, други су придодавали, али колена нису клецала па се нисам обазирао. Сматрао сам да ми Бог није дао снагу да је чувам него да је трошим и за себе и за друге. Да је хтео, он би ме обдарио нечим другим. Створио ме је таквог какав сам и наменио ми самар.

Нисам се жалио на такву судбину. Био сам поносан што могу да теглим за двојицу и први стигнем тамо где је моја помоћ потребна. Могу мирне душе да кажем да сам на неки начин уживао у мучењу сопственог тела, напрежући га до границе кидања. Волео сам да испипавам колико могу да издржим, да измерим снагу и упоредим се са другима. Тражио сам границу својих могућности, а био уверен да је нема. Болест ме је отрезнила и ставила на место од кога сам бежао.

Бог једини зна зашто је испало тако, мада би ми лакше било да је ово ђавоља работа, освета неког ко се отргао од божје команде и кажњавајући мене пркоси његовој свемоћи, као што сам и ја пркосио сам себи и свему другом. Једном сам се, да знам, свесно замерио Богу, те нисам поштовао црвено слово у календару зато што сам био љут на њега. Наздраво ми, усред лета када ми је најпотребнији, занеможе и напречац крепа во из јарма. Тада сам, из ината, радио цео дан на Илиндан. Изазивао сам, јесам. Је ли та, мени се чинило мала побуна, на дан свеца од кога сам највише зазирао, узрок овакве казне? Сад више не могу ни да му пркосим, а волео бих да могу па да му још једном покажем да се не мирим са свим његовим пресудама и да пресудим себи пре њега. Ако га је наљутило што сам решио да се променим, он зна да то није било озбиљно. Теглићу као до сада, док не цркнем. Боље да цркнем од рада него овако немоћан и одбачен.

Може бити да бог искушава колико могу да трпим или поставља нове границе бола. Као свезнајући мора да зна да сам кукавица и да не подносим ни најмањи бол, а не онај под којим би поклекли дивови. Нисам ја ни за каква херојска дела. Не слуша он, зар, то што народ млати да сам недодер, да ми нема смрти без секире. Не желим ни да будем нови мученик, пун их је календар. Не патим да ме има у књигама, па био то и календар мученика. Да су ме књиге занимале дружио бих с њима, а не с воловима. Мада, волео сам и да читам, али никад није било времена за књигу.

Ишао сам у цркву, крстио се и гледао горе да ми види лице не би ли ме боље запамтио, да неком другом не би послао оно што сам му ја тражио. Веровао сам, осим када ме је он наводио да сумњам, у његову непогрешивост и правичност. Он се, надам се још, занео, па је на мене бацио нешто што је намењено неком другом. Можда ме ипак није добро видео…

Ако је грех што до сада нисам имао времена ни за одмор, а камоли за уживање, грешан сам, те добро грешан. Био сам лаком. У сталном страху од сутра увек сам желео више, да се нађе. Од вишка глава не боли, мислио сам, а сад видим да боли и те како. Откако сам се испилио главна мисао ми је била: само још ово па ћу се сутра одморити. А то јебено сутра никад да сване! Живот је вечито тумарање у мраку.

Разумео бих да ме мучи човек. То је зло створење спремно и способно да наноси бол на хиљаду начина. Само зли језици натерали су несрећног Пунишу Гледова да убије сандругу жену, јер су му напунили главу причом да је, јадуља, док је он био на школовању, љубавила с другим. А није колико јесам ли ја. То сам му и рекао и преклињао га да не верује у сеоске баљезгарије, али ме не послуша несрећник. И ено га сад труне у затвору, а Мара са нерођеним дететом у гробу. Пре него је распорио натерао је да седне голом гузицом у мравињак. Пошто су је мрави изуједали уверио се да му је била неверна, јер да је била верна мрави је не би. Народно веровање, божја правда?! Тај несрећни Пуниша је био веран да вернији није могао, учио је за попа, а, ето, бог му је узео памет. Не знам зашто је свевишњи створио човека таквог какав је, ако је његова била последња. Забавио је о јаду и себе и онога кога је створио. Зашто нам је муке уписао у родни лист, а похлепу, завист и превару набацио као самар под чијим теретом многи поклекне? Зашто страх од сутра и неминовног краја није заменио даром да уживамо у ономе што имамо, а не да трчимо за оним што немамо. Зашто нам узима душу чим престанемо да будемо деца, а ни деци не да да дуго буду деца? Кратку лагоду дечјег спокоја врло рано прекидају бриге којих се човек никада не може да отараси, ма колико био моћан, или обичан и живео неприметно.

Одувек сам волео сложну породицу, мир у кући и комшилуку, свуда где људи живе једни с другима. То ме је веселило, радовало и чинило бољим. Али, у мом животу само немир, брига, стрепња, таљигање, трпљење, питања без одговора…

До јуче сам, такорећи, био дете, чини ми се да још миришем на мајчино млеко и упишане пелене. Само тада, када осим голог живота нисам имао ништа, мислио сам да имам све. Нешто јаче од мене и од свих људи, чини ми се, није дало да тако и остане. Бриге су убрзо почеле да заокупљају и мене малена, јер овде где сам рођен детињства кратко трају… Моје Све брзо је постало Ништа за којим сам трчао до дан данас, као пашче за сопственим репом! Сада, чини ми се, назирем поредак божјих ствари: Све је Ништа и Ништа је Све.

У овом јебеном стању завидим срећницима којима је бог узео душу а да нису ни чули, ни трепнули. Само чујеш: „Умро у сну“. Или: „Уби га кап“! И нестаде чељаде као да никад није ни постојало! Тамо где је јуче био човек одједном – Ништа! Као чобанче бежао сам од кише, и од стрехе, да на мене не падне страшна кап. Мислио сам да у свакој киши, међу њеним неизбројивим капима, постоји она која вреба своју жртву и претвара је у Ништа. Како бих јој се сада обрадовао, мајко моја…

Када би накнадна реч, или мисао, могла нешто да поправи, покајао бих се за све што сам радио. И што сам рођен. Али, било је што је било, шта би покајање променило? Може ли се кајањем избрисати, као гумицом, све што је прошло? Може ли се у исту реку двапут? Маглу нико не ухвати, сенка те прати како год да идеш! И успомене су као сенке, не остављају те никад! Па и кад бледе, твоје су…

Рођење и није била моја воља, нисам ни знао да ћу да се родим, нити када ћу. Да сам се питао сигурно се у овом времену не бих родио. Можда бих се начекао чекајући боље време и људе, али чекао бих. Шта онда и коме плаћам?! Данима мозгам, постављам питања, одговарам на оно што ме нико не пита. Знам да је све то бесмислено и да одговори, ма какви били, неће залечити моје отворене ране и олакшати ми муке, али мозгам па мозгам.

Никад се нисам жалио на судбину. Трпео сам све што ме је снашло као залогу за боље сутра. Тврдоглавост, понос, глупост, шта ли, нису ми дали да од неког нешто тражим и када ми је помоћ била потребна. Нећу ни сад док ме још мозак слуша, нити да молим нити да се правдам. Да сам могао и умео боље, живео бих боље. Али нисам, него баш онако како сам живео. Ово што ме је запало само је моје, моја торба живота. Има у њој, видим тек сада када се присећам, понешто лепо што ми је у трци са животом промакло. Ето, сваки тренутак када сам био здрав био је прави драгуљ живота. Али то нисам ни приметио. Мислио сам на сутра као што и сада нагађам хоћу ли дочекати ново јутро, иако је свако горе од претходног. Када си здрав очекујеш смрт, али се надаш да тај дан никада неће доћи. Али сада је друкчије, будућност ми измиче а прошлост чили…

ГЛАВА II

 

О: томе како сам постао Велики; првим ципелама којих сам се постидео; првом орању које замало није било последње; доласку првог биоскопа у школу и сеоском дочеку друга Тита, кога нико није видео…

Сећања су јача што је прошлост даља. Свега из најранијих дана се још добро сећам, чак и у овом стању, осим оног када сам био баш мали. Сећања, у ствари, почињу од времена када сам постао Велики. Тада када сам постао Велики мислио сам да се људи рађају толики колики су и такви остају до краја живота. Радовао сам се што сам рођен као дете, а не као мој отац који је зими више личио на покретну грудву снега него на човека од крви и меса. Када би ушао у кућу, после целодневног рада по торинама и котарима, био би сав бео. Једино су му очи светлуцале као капљице росе у сусрету са првим зрацима сунца и говориле да се не ради о грудви снега. Када је мој живот почео да личи на његов, тешко сам се мирио с тим иако сам, када сам схватио да нећу вечно остати дете, желео да преко ноћи одрастем. Али, упркос годинама остао сам дете па, ето, и у овим мукама детиње се надам да сањам, да ово није ружна стварност.

Моја сећања се ређају од једног јунског дана, сада знам да је то било када сам имао нешто мало више од три године. Баба ме је рано пробудила и рекла да се брзо обучем и умијем, јер треба да отворим јагњад. То је оно време када код нас у селу овце почињу да се музу двапут дневно. Тада се јагњад увече луче, а ујутру, пошто се овце помузу, не пуштају под њих као до тада, него се испуштају на пашу по окрајцима ливаде, да не би сисала своје мајке, како би имало шта да се помузе и на подне.

Јагњад су четвороножна створења чије су мајке овце а очеви овнови. Овце, такође, имају четири ноге, а неке и рогове. Имају и реп и сисе, које сељаци зову виме. И овнови имају четири ноге, рогове, реп и јајца, која зовемо муда. Тако сам тада правио разлику међу животињама.

Питао сам се зашто маме-овце не чувају своју јагњад, или њихови тате-овнови, него ја. Питао сам и баку, маму и тату. (Тако сам их тада звао, док сам их касније звао Он и Она, чувши како они једно друго зову. Једино је бака остала бака довека.) Уместо одговора они би ми припретили кажипрстом или показали на прут и гузу и уз то додавали: „Ти си сада Велики, можеш да чуваш мале јаге“.

Тако сам преко ноћи постао Велики, јер још јуче сам био Мали! Дан пре тог бабиног раног буђења добио сам ћутек од оца зато што сам покушао да осамарим коња и појашем га. „Ти си Мали, није то за тебе, шта би да те је гицнуо, магарчино? Има пречих од тебе, џамало, да самаре и јашу. Тек се испилило а ‘оће на коња к’о да је бег“.

Нисам сасвим сигуран, али мислим да у то време нисам знао да бројим. Јагњад сам памтио по лику, као и моја бака, која никада није научила да броји, а знала је и у буљуку од двеста оваца да ли су јој све на броју, причали су ми тада када сам постао Велики. Таман када је требало да се и лично у то уверим, Бог јој је узео душу и тиме направио прву рану на мом срцу. Бабу није мучио, узео је у сну и тако срушио сав мој свет. Можда би ми лакше било да је била болесна, али сада видим да је боље што је тако испало. Није се мучила као што се ја мучим. Колико јој само завидим. Тада сам се много препао шта ће да буде са нама, јер баба је о свему одлучивала, па и о томе ко ће шта да ради и ко коју живинчад да чува. Тако је и мене задужила да чувам јагњад, што је утицало да је још више заволим јер ме је учинила важним. Радовало ме је што ћу се и ја за нешто питати, а не да ми само говоре: „ти си Мали“, „остави то“, „не дирај ово“, „не знаш ти то“, „ниси дорастао том послу“!

До тада сам само могао да при(х)ватим јагње, теле или ждребе. Пилад немају уши па их нисмо ни приваћали. Приваћање новорођених животињица је нешто око чега се деца на селу највише отимају и ми смо се такмичили ко ће први да повуче јагње или теле за уво. Тада су се овце и краве јагњиле и телиле без помоћи ветеринара, а жене порађале без доктора. Ја сам се родио у кући. Имао сам среће, кажу, јер су се у то време жене углавном порађале у стаји или каквој колибчини, да не би поганиле кућу, а приватила ме је стрина.

Зиму пре него ћу постати чобанин приватио сам доста јагњади, јер сам терао мајку, или баку, да ме и ноћу воде у стају ако је нека овца почела да се јагњи за дана или се очекивало да ће се ноћу ‘објагњити’, како је говорила бака. Чак и кад бих заспао морале су да ме буде и воде у стају. Онда су се оне досетиле, па ме нису водиле ноћу већ рано ујутро и, ако бисмо затекли новорођенче, говориле да га нико није пре мене видео и такнуо. Ишло је тако неко време док нисам укапирао да су оне, или отац, по ноћи ипак одлазиле у шталу и задајале тек рођену јагњад. Чим сам посумњао, иако су се оне браниле, више нисам хтео у шталу.

Ако бих видео да се овца јагњи напољу, крио сам од осталих, да неко други не би приватио. Једном је због тога тек рођено јагње настрадало. Овца се јагњила у некој долини, која се није видела с кућног прага, па сам неколико пута ишао да видим је ли се родило. Онда је дошао неки гост, заговорио сам се, јер сам волео да слушам приче старијих, и заборавио на јагњење овце. Нешто касније мајка је отишла да види овце и затекла ојагњену овцу поред мртвог новорођенчета, које су вране већ развлачиле. Она је рекла оцу да је јагње мртво рођено и склонила стрвину да је он не би видео и галамио, али много касније је причала да су га вране, или орлови, убили јер је био дубок снег и нису имали друге хране осим да лове кокошке или тек рођену јагњад. Само дан раније једва је отела, причала је, друго јагње, које је имало већ неколико дана и зато је овце стално држала на оку. Али, и њу је заговорио тај гост, а ја нисам рекао да се овца јагњи и јагње је платило тек рођеном главом. Дуго ме је, после, прогонила слика растргнутог јагњета, његова крв просута по белом снегу, ископано око и црева развучена наоколо. Уз све то, морао сам да помогнем мајци да стрвину склони с торине. После тог догађаја више нисам крио јагњење и тељење. Напротив. Тако сам једном, видевши краву опружену као да се тели, отрчао да кажем мајци, а она ме је частила шамарчином уз речи: „Закаменила ти се уста, шта причаш?! Има више од три месеца до њеног тељења.“ Ипак није часила, отрчала је да је види и онда казала да се животиња „само распилавила на пролећном сунцу“.

Упркос задовољству што сам задужењем да чувам јагњад постао Неко, мучило ме је питање: како са толико година да одједном постанем Велики? И на то питање баба, а и моји родитељи, имали су спреман одговор: „Чувајући јагњад ти зарађујеш своју кору хлеба, а ко зарађује хлеб тај је Велики“, објаснили су ми.

Ето, тако се код нас постаје Велики. Чуваш зато што си Велики, а Велики си зато што чуваш. Све је јасно, зар не? И мени се брзо све разјаснило. А можда је све то имало везе и са мојим именом које су ми дали на рођењу – Велиша. Велики!

Пошто сам постао важан почео сам још више да запиткујем. Питао сам колики ћу да будем када почнем да чувам овце или говеда. Рекли су: „бићеш још Виши“. Постао сам Виши када сам имао око седам година. Тада је млађа сестра Чмита, како смо је звали, мада јој је право име било Риснија, проходала и стасала да чува јагњад. Мене су задужили да чувам овце, пошто је старији брат Беита, који их је до тада чувао, стасао за говедара. Тада сам почео да схватам о чему се ради, па више нисам питао. Закључио сам да ћу да будем Највиши када ме пошаљу за говедима. Почео сам да мислим само о томе када ће ме отац, који је преузео бригу о свему када бабе више није било, запопити. Чување оваца више није било оно што желим, говеда су постала моја мета. За моје одрастање, чинило ми се, то би био огроман корак и желео сам да га што брже начиним. Завидео сам мом најбољем другу Фрнду, који је био три године млађи а већ је чувао говеда. Фрндо није имао старијег брата, нити сестру, па је брже одрастао, препишавши ме. Како ми је било криво, муко моја! Био је млађи а радио је важније послове! Осећао сам се бедно, поготово када би ми се старији чобани подсмевали говорећи: „Мали Фрндо чува говеда а ти упрскане овце“.

Жеља за напредовањем на чобанским степеницама, а тада ми се чинило да оне воде до небеских висина, испунила ми се, касније сам схватио, прилично брзо, иако ми се тада чинило да је прошла читава вечност. После две године трчања за упрсканим овчијим реповима постигао сам тај, чинило ми се, недостижни циљ. Наместило ми се само од себе пре него сам очекивао. Беита је те године морао да почне да коси, раније него се надао, јер је отац почео да побољева а Чмита је већ могла да чува овце уз малу помоћ говедара или мајке. Са девет година, који месец више или мање, постао сам Највиши. Боже, како сам ограцијао, ваздигао се, чинило ми се да ми нема равна! После говеди више нема напредовања у чобанском послу а, тада сам мислио, ни у одрастању. Дотакао сам небо, ухватио бога за муда!

Кокошке је чувала и више надгледала мајка, док смо коње припињали везујући их за дугачки конопац, или ланац, који зовемо припон, и тако их ограничавали да не лутају куд хоће. Или смо их путили везујући им предње ноге трзољком од конопца, који зовемо путило, што им је давало нешто већу слободу кретања, али и спутавало их да одлутају далеко, прескоче ограду или да побегну када је требало да их ухватимо због товарења, јахања или врсидбе. Везивали смо и пса, само за краћи ланац који зовемо пасје вериге. Имали смо тада и друге вериге које су висиле у млекару изнад плоче на које су вешани лонци када се варила вареника, кувао ручак или грејала вода. А и крмади смо кували на веригама. Мачку нити смо везивали нити чували, али се увек врзмала око ногу или прела поред шпорета. Крмад су била стално у крмећару, па их нико није чувао. Друге живинчади нисмо имали, осим мишева, којима су судиле мачке и бата, наша специјална справа за улов мишева. Муве су таманиле мајка и сестра у ретким слободним тренуцима, тако да су бели зидови наше дневне собе, као и прозори, увек били исфлекани њиховим остацима…

Задовољство оним што радиш и за чим си дуго чезнуо траје кратко, поготово код деце. Чим сам почео да чувам говеда то више није било онако слатко као када сам чувао овце а гледао према говедима. Почео сам да размишљам како да се што пре угурам међу косаче и постанем, како сам тада говорио, Људ – пошто су косачи сматрани Људима, иако тада нисам знао шта то значи, као што нисам знао да се не каже Људ. Тада сам говорио човек – човеци и људи – људ, због чега ме понеко од старијих ко се тога сећа још задиркује.

Чување говеди одједном је постало неважан посао у односу на оно што би за мене и мој углед код другова и у селу значила косидба. Шта се то дешава са мном те ни један успех на дуже не може да ме задовољи, питао сам се, додуше нешто касније, али разумног одговора није било ни тада, као што га нема ни сада. Док ме ово није снашло гребао сам да надмашим и себе и друге у свему што радим. Сада се питам је ли вредело, али касно је. Тако је било, а да ли је тако требало не знам. Можда сад не бих патио да сам живео друкчије. Сумњам у све, али сумња не помаже. Само узнемирава и разједа душу, као што болест разједа тело. Знам неке који у животу нису подигли ништа теже од кашике, како ми овде кажемо за оне који имају лак живот, али их је однела болест као што је моја.

Нема теже осуде од самоосуде. А ја сам себе осудио да трчим кроз живот и то брзим трком. Чинило ми се да ни небо није далеко, ни море дубоко. Бог зна зашто је тако, зашто човек жели више него што може и што му треба. Он је негде у нама посејао семе вечитог незадовољства постигнутим. Што више имаш, све више ти треба. И томе нема краја, док ти не стучу рогове као мени. После свега, остаје ми спознаја да сам био задовољан само онда када су ме у шуму испраћали са кором хлеба и сира, а као награду давали кору намазану младим скорупом или пекмезом. Тада ми ништа више није требало. Трајало је то, на жалост, кратко јер је црв незадовољства брзо прорадио у мени и никада се више није смирио. Чувао сам говеда, а с великом завишћу гледао према косачима. Ех, да се неко од косача хоће посећи док оштри косу, или разболети, па да не може да коси, помишљао сам каткад. То би била прилика да бар један дан ја заузмем место болесника у ливади, а он чобанско, пошто чобанства није могла да те поштеди ниједна болест, ако си могао да стојиш на ногама.

Отац је знао да ће доћи дан кад ћу и ја морати да се прихватим косе, па ми није бранио да се учим тој вештини. А то јесте вештина, ма како косидба неупућеном просто изгледала. Чим бих дојавио говеда са попаска, да се краве помузу и телад подоје, узимао сам неки скосак иза рога, то су оне изанђале и одбачене косе, и трчао на ливаду. Браћа су ме кињила и обесхрабривала, говорећи да сам још Мали за тако тежак и важан посао.

„Треба још доста скорупа да поједеш да би те коса слушала као нас наша. Иди, набери нам трешања (или јагода) па ћемо ти отковати косу“, говорили би. Када бих их послушао, а то сам у почетку радио, они би, пошто би се накркали, рекли да је већ превише вруће и завршавали с косидбом, обећавајући да ће ми сутра отковати косу. Кад ме не би послали по воће кикотали би се на сав глас кад би ми се врх косе забо у земљу, или када бих ударио у камен… Када би нас отац оставио саме, јер док је он био с нама нису смели много да се курче, чинили су све да ми омрзну косидбу. Кријући су ми, чак, потурали камење или металне шипке у које сам ударао и тако тупио и онако тупу косу. Подјебавали су ме колико су били кадри, али се нисам предавао. Нису они то чинили из злобе, но да би се са мном спрдали, јер друге забаве није било. Њихово подјебавање само је подстицало мој инат да што пре савладам занат, достигнем их и надмашим, али и будило у мени неку унутрашњу снагу коју у нормалним приликама нисам осећао. Све њихове сплетке сам издржао, иако није било лако остати смирен и понашати се као да ме се не тиче оно што ми раде. Успевао сам, ни сам не знам како, што је њих још више дражило и терало да смишљају нове безобразлуке. Сада када се присећам, чини ми се да је у том надгорњавању и надјебавању, како сам ја то тада доживљавао, било нечег узбудљивог, па и лепог. Ваљда сам због тога брзо прелазио преко свега.

Најважније и најтеже у косачком занату је откивање косе. Отац је често знао у друштву косача да каже: „Отковати косу и ‘намирити’ жену никад није дангуба“. Мени је, пак, саветовао: „Коса увек мора да буде оштра, јер се с тупом чое’к одере а мало покоси, а и јадно је то кошење. Ливада изгледа к’о да су је чупале жене. Кад научиш да откиваш и оштриш, онда си научио и да косиш. Лако је зама’ивати кад је коса оштра, то може и жена, али жена не зна да нареди косу“.

Иако је он тако мислио о женама, моја стрина Аница је откивала косу боље од иједног мушкарца, мада није никад косила. Ето, ни та мушка ујдурма није тачна, а отац ме је и поред таквог става слао код стрине да ми откује косу кад он није имао кад.

Моје ковање у почетку је било мучење и за мене и за косу, говорио је отац, док сам се ја копрцао око наковња, покушавајући да чекићем погодим косу тамо где треба, а она поскакивала и бежала као ђаво од крста. И од мене и од наковња. Њена жица чешће је изгледала као тестера којом се режу гране за плашће него као равно истањено сечиво које треба да реже траву. Браћа би тако нешто једва дочекала да би ми се насмејали и наругали, док ме је отац храбрио говорећи ми да будем стрпљив, јер „нико се није научен родио“ и „да не слушам шта аветиње причају“. Понекад би им, када би му прекурчило њихово зачикавање, озбиљно запретио да ће их послати за овцама, а ја сам тада грацијао и плазио им се јер сам мислио да нема веће казне за косача од тога.

Обично, оно што прижељкујеш дође када се најмање надаш. Изненада, када се нико није надао, Беита је пред следеће лето добио позив за служење војске. Две недеље пре почетка косидбе отишао је у војнике. На његовом месту у ливади, наравно, одмах сам видео себе. Што се косидба више примицала, био сам све нестрпљивији. Сваког дана сам очекивао да ми отац каже да ћу тог лета „морати да помогнем косачима“, а да ће неко други да чува говеда. Он је увек изокола саопштавао важне вести и одлуке. Дани, дуги као године, пролазили су, косидба се приближавала, али он није проговарао на ту тему ни једну једину реч. Ја нисам смео да га питам ништа о томе јер бих тиме само погоршао ствари. Он није волео да му неко говори шта треба да ради. Све важне одлуке морале су да буду потпуно његове, од идеје до остварења. А одлуке ко ће шта да ради у домаћинству биле су од највећег значаја и његова брига. Ако бих се сам препоручио то би могло да утиче на његову можда већ донету одлуку и да ме остави да и даље чувам говеда. Он је увек могао да скупи мобу и надокнади Беитино одсуство из ливаде. Бог најбоље зна каквог га је створио и колико му је мало требало да и корисне предлоге одбије ако нису изишли из његове главе. Напокон, отац је једног дана, када сам дојавио говеда с паше, загледавши их добро јесу ли сита, проговорио: „Видиш, ти си сада већ добро Велики, мораћеш овог лета мало да нам помогнеш око косидбе, не можеш више да се извлачиш на чување. Треба мало да се калиш и с косом, ако си мушко. Говеда ће чувати она џора заједно са овцама. Припуштаће их и по ливади како ми будемо одмицали с косидбом. Помагаће јој мајка пошто помузе, узвари варенику, разлије карлице, покупи сир и скоруп и спреми ручак“. Џора је женско дете, у овом случају сестра Чмита.

Иако су очеве речи звучале као да ме убеђује да треба да радим нешто што не желим, тешко ми је да опишем, поготово у овом јадном стању, како сам им се обрадовао. Могу мирне душе да кажем да је то био најрадоснији догађај у мом дотадашњем животу и један од ретких срећних тренутака уопште, не рачунајући оне када су ми се деца рађала. Само бог зна колико сам порастао у том тренутку, а и отац у мојим очима. Био сам се толико занео да сам поскочио и пољубио га, први пут а да то од мене нико није тражио. Умало нисам почео да вриштим од среће, али ме пресекао строги очев поглед који је говорио оно што сам већ знао: он не воли превелико исказивање осећања, ни када се радује, ни када се тугује. Често је знао да каже: „У добру и радости се не понеси, у невољи и жалости се не понизи“. Ипак, пољубац је отрпео без речи, што ме је, с обзиром на то да сам био спреман и шамар да примим, додатно обрадовало. Тиме се нехотично одао, показао да има душу и срце, иако се својски трудио да изгледа као да их нема. Или се тако бар мени чинило због његовог шкртог језика. Он је штедео и речи и осећања, као да су потрошиви, као да их је за суво злато могао заменити. Али сада, када ми се чини да себе познајем, и када ми је јасно да сам му доста сличан, мислим да је то само био привид и да је он у себи итекако бурно проживљавао све наше радости, туге и страхове. А како је успевао да се суздржи и прикрије оно што у њему тутњи – не могу да докучим ни данас. Ја сам, за разлику од њега, пизда и чим ме нешто погоди очи ми се напуне сузама, тако да то често не могу да сакријем. Онда их трљам као да ми је трун упао у око, да други не би приметили ту моју слабост.

С непуних дванаест година, ако ми сећање није као и живот изанђало, коначно сам постао косач. Тиме су моји детињи снови били испуњени. Стигао сам на врх. У мом селу, па и у целом нашем крају, тежег и важнијег рада од косидбе нема. Није ствар само у томе што барабар са одраслима радиш најтежи сељачки посао, већ што са њима барабар седиш за столом и једеш, а не за лопаром у ћошку колибе. Нуде ти дуван, кафу и ракију – и ако узмеш нико неће да ти замери. Ти си Велики, сврставају те међу Људе, ма какав и колик да си. Чим откосиш први откос постајеш мудоња и престају све забране које важе за децу и чобане. Можеш и да се жениш ако хоћеш.

Баш тог дана када смо се закосили наиђе комшија Ананије, кога смо звали Ако, бог да му душу прости, одавно је покојни. Застао је поред мене и дуго ме загледао. Мени је било непријатно, али сам издржао његов поглед, иако је он притискао и мене и косу којом сам махао. Ишчекивао сам шта ће да каже и страховао с разлогом, јер је стари лисац добро знао све тајне косачког заната, а ја сам био пред његовим судом. Да сам био пред Страшним судом било би ми, чинило ми се, лакше. Знао сам да од онога шта ће рећи зависи и мој будући углед међу браћом, али и свим осталим косачима у селу.

„Види га, види, како ома’ује мудима, богоми к’о велики“, рече пошто ме је добро оферчио. „Ти си, душе ми очине, спреман не само за косу него и за жену. Ко тако уме с косом умеће и са женом. Имам једну џорицу, унуку од најстарије шћери Ђизе, име јој је Чота, твојих је година, а и растом ти одговара. Нећу ти је бранити, бог ми и душа, можеш одма’ да је водиш, кад тако добро забацујеш косу и таманиш ту ливаду“, додао је уз шеретски смешак.

Мене би срамота што ме задиркује женидбом, али ми је и те како годило кад је рекао да добро баратам косом. Посебно због брата који је, сигуран сам попиздео због Акових речи, мада то није показао, већ се правио као да није чуо. Нико не може да зна сем мене колико је похвала значила за моје самопоуздање, јер мајсторска није могла да се порекне. Ако је био надалеко чувен косач и косбаша у свакој моби у коју је био позван. Знао је да заведе и по педесет друга и раскоси с врха до дна највишег имања, тако да када је он завршавао откос они последњи су се тек закашали. Када те такав похвали, шале нема. Његове речи брзо су се шириле селом…

(Какве су то мобе биле, кукала ти мајка! Милина ти је било погледати. А тек какво је задовољство било учествовати у њима и бити им на челу, а мене су неко време убрајали у угледније козбаше. Ех, пуста прошлост.)

На селу нема строгих подела задужења, па чим један посао отаљаш чека те други, а најчешће упоредо радиш ‘сто послова’. Уз онај основни, сезонски у пољу, има много споредних, који су често важнији од главног и морају одмах да се обаве. Мораш, рецимо, усред косидбе да тераш јагњад на реку и окупаш их, а потом и острижеш. Или да их отераш на пазар. А ако немаш среће да их одмах продаш, што је најчешћа ситуација, онда мораш више пута да их тераш. Некако, у време косидбе она се најбоље продају. А нама је најближе пазариште било на два сата хода у једном правцу, па удри. Тог дана пазараџије могу да обаве неки послић код куће врло рано ујутру или касно поподне. Остало им прође у путу и на пазаришту. Дан, иако изгледа дуг, прође ко дланом о длан.

Иако сам постао косач, чобанства сам био ослобођен само у време косидбе, нешто више од месец дана, мало јуна и јул месец. На нашој планини то је право време за косидбу и тада је велика фрмбаба. Закашамо се, по навици и веровању да тако треба како би косидба била берићетна, на Видовдан, а завршавамо, ако бог да те време послужи, око Илиндана. Када, како је мој отац знао да каже, небо зажмури, што значи да је облачно више дана узастопно, за свако чељаде у кући, па ни за децу косаче, нема одмора. Тада се нађу други послови, од чувања стоке преко брања губе (све врсте печурака које се откупљују) до плевљења и окопавања поврћа…

Када се косидба заврши и пића за стоку смести у котаре, живот се за кратко враћа у нормалу, што значи на старо. Мени те године више ништа није било тешко. Када сам се попео на врх, добио сам неку нову снагу, био сам задовољнији собом и постао безбрижнији, смиренији и мање избирљив. Када сам себе уверио да могу све, тако ми се то тада чинило, а то прихватили и старији тиме што су ми дали тежа задужења и поверење, одједном ми је било свеједно шта радим. Осетио сам се растерећеним и, тако ми се учинило, постао бољи и питомији. Бар сам се ја тако осећао, а не знам јесу ли и други то приметили и тако мислили.

Нова гунгула отпочињала је с жетвом, која се најчешће поклапала с почетком школске године. Код нас жита зру најраније почетком септембра, а ако је година кишна и знатно касније. Тада би отац правио распоред када ће које од деце да изостане из школе, како бисмо помагали око жетве и чувања стоке. Пошто нас је било четворо ђака из куће, сваки трећи или четврти дан долазио је ред на мене да не идем у школу. Мени је учење ишло од руке јер сам лако памтио, па ме изостајање с часова није много ометало. Понекад сам добровољно остајао да би сестра или браћа, којима је ‘наука’, како је говорила мајка, ишла слабије, отишли на неки важан час. За узврат морали су да ми донесу неки слаткиш: бомбону, карамелу, кекс или жваку. Било шта само да је слатко. Много сам тада волео слаткише, а ретко их добијао. Мајка би рекла да бих појео и слатко говно кад ништа друго слатко не бих имао. Један од разлога што сам с нестрпљењем чекао да постанем косач јесте и тај што су косачи косећи налазили по ливади бумбаришта пуна меда. Моја браћа, да би ми правила зазубице, стално су се облизивали, тврдећи да су се најели меда, док сам ја био за говедима. У почетку нисам разликовао бумбаре од оса, па сам неколико пута био добро изуједан, јер сам копао по осињацима које сам налазио у шуми и испод кровова колиба, мислећи да су бумбаришта или пчелињаци. Једном су ми, кажу, оба ока два дана била затворена од уједа осица, па су ме и доктору водили. Тога се не сећам, али верујем да је било тако, пошто се неких уједа и оса и пчела добро сећам.

Добро се сећам једне кишне јесени када није било дана а да бар мало кише није пало. Са сто јада успели смо да пожњемо жита, али пошто је земља била стално влажна, о врсидби није било ни говора. Отац је полуосушену неовршену сламу, после низа безуспешних покушаја да је скроз осуши, стрпао у плашће да чека да се земља смрзне, па да вршемо. А врли смо тек негде о Савиндану. Били су лепи, сунчани дани, као усред лета. Претходног дана окидали бисмо гувно, а чим би поноћ прошла и земља смрзла, насађивали смо вршај. О нечем таквом до тада нисам читао ни у бајкама, нити у другим књигама. Слама, и жито с њом, које није било опало или га птице нису покљуцале, била је црна, буђава и влажна, али се испод коњских копита и смрзле земље брзо претварала у нешто што је личило на плеву. Већ са првим зрацима сунца вршај би био готов. Онда је све то, неразвејано, скупљано у вреће и ношено у кућу да се суши поред шпорета. Врло се три, четири дана, па је наша дневна соба једно време личила на гувно и по по њој смо се кретали тако што је отац направио мост од две даске. Једна је водила од врата до стола, а друга од стола до шпорета и креденца. По њима смо се кретали као по брвну, а около је био вршај. После сушидбе, која је трајала неколико дана, поново смо све однели на гувно и развејали. Потом је жито опет враћено у собу, где се сушило још десетак дана и тек је онда било спремно да иде на млевење у воденицу. Али, никаква топлота није могла да излечи оно што је учинила киша и влага. Уместо жуто-златне боје зрно је имало кафенкасто-црну. Мајка је још пре млевења говорила да брашно неће ваљати, молила оца да негде купи жито које није кисло а да наше остави за стоку, ако га и она буде хтела. Отац се правдао да нема где да купи, јер код свих је било исто. Те јесени нико није овро на време, па није ни било, како је говорио, „неокупаног јечма“.

Када је отац дошао из воденице са мливом, мајка је одмах просејала брашно и закувала хлеб, да проба. Пекла га је, причала је, целу ноћ, а ујутру је и даље изгледао као глина. Кора се јесте била ухватила и запекла по површини, али унутра, уместо средине, била је џилиса, како је говорила, живо тесто као када је стављено. Тада нам се свима хлеб био огадио. Срећа те је било нешто прелетног жита, па је мајка његово брашно мешала са новим и тако смо некако изгурали до следеће жетве. „Поменуло се, не повратило се“, понављала је мајка кадгод би се причало о тим данима.

Школа је све што село има, ако је има. Ретка су била села у нашем крају која су у мом детињству имала школу, а сада су још ређа јер је већина затворена. Нема ђака! А док их је било, само неколицини је била близу, док је већина табанала. Неки и по два сата у једном правцу. Моја је била на крају суседног села, удаљена седам километара, сат доброг ђачког хода. Према школи наниже, а из ње узбрдо, као уз брвна. Али, пуста младост, тада ми је било свеједно и колико је далеко и какав је пут, да ли идем у школу или се враћам. Више сам трчао него ходао и тамо и назад.

Још се живо сећам, и у овом јебеном стању, свог првог дана у школи. Отац је децу, и мушку и женску, шишао чим би нам коса израсла неколико сантиметара.

„Ене, замашинио ти врат“, говорио је вукући нас ка столици на којој је шишао. Имао је неку тупу машиницу која је више чупала него секла длаке, па нам се није милило кад би нам, обично недељом, ставио главу међу колена и почињао да „дере“. Његово шишање било је право черечење. Понекад би упитао: „Чупа ли?“, али без обзира на наше шмрцање и цвиљење настављао је оно што је он називао шишањем, докле је на глави било иједне длачице.

Тог дана када сам пошао у први разред, ни дан дањи не знам зашто, имао сам косу скоро до рамена, као да сам женско. Како је оцу промакло да ме на време не ошиша, поготово тада када сам кретао у школу, никад ми неће бити јасно. Сада, када о томе размишљам, једини разлог који ми се чини логичним је моја коса која је била лепа, плава, излокана „као да је бренована“, како је говорила мајка. Ја је нисам могао видети, јер су тада огледала била права реткост. Немам ни слика из тог времена, јер ни фотоапарата није било у нашем селу. Огледало је имала понека девојка или момак, али су их крили као змија ноге. Нико није смео да зна да се огледају, шминкају и улепшавају, јер се то сматрало недоличним понашањем и бруком, посебно за женску чељад. Поготово девојака стасалих за удају. Сећам се, момци су певали: „Ој девојко прокукала, што’с се тако обрукала. Носиш пудер и помаду, мислиш момци да не знаду“. Када би неко видео цуру да се огледа, то би било као да је видео са момком у неприличном љубавном загрљају. То је, богме, било лажно чистунство, јер сви су волели да виде лепо чељаде, мушкиње женско а женскиње мушко, иако су се правили да им је то неважно и јавно се грозили шминкања и лепоте која није од бога дата. И морал је био лажан, јер су сви волели те неморалне ствари којих су се у разговору гнушали, а тајно их прижељкивали и, ако би им се указала прилика, у њима уживали. И хвалили се онима у које су имали поверење својим неморалним догодовштинама.

А моја дуга коса? Волео бих да је оцу било жао да је ошиша зато што је била лепа. Можда је желео да се похвали мојим изгледом пред учитељом и другим ђацима, иако је то потпуно супротно његовом ставу о нашем пристојном изгледу, а то је фризура на „нули“. Док је био жив никада га нисам питао зашто је одступио од правила које је сам поставио, јер ми тада то није било важно, мада ми је увек на уму био тај први школски дан. Сада бих све дао да сазнам зашто ме је са дугом косом послао на први школски час. Не верујем да је заборавио да ме ошиша, нити да ме је помешао са сестром која је тог дана, по фризури, више личили на мушко него ја. А можда га је нешто прекинуло у послу, па је стигао само сестру да уреди, или сам био изгубио говеда па сам касно ноћу дошао кући. Или…

Када сам дошао у школу учитељ је, иако је по оделу, панталонама пре свега, пошто су девојчице тада обавезно облачиле сукњице или хаљинице, неке и џупле, могао да закључи да сам мушко, почео да ме задиркује и обраћао ми се као да сам женско.

„Види, види ове плавушице како је слатка, како се зовеш лепотице?“, питао ме је. Пропадао сам у земљу од стида, једва се уздржавајући да не бризнем у гласан плач. Вероватно бих и заплакао, али је учитељ, ваљда осетивши моју нелагодност, брзо престао да ме задиркује и посветио се објашњењима шта је школа и шта нас у будућности чека у њој и око ње.

Кући сам дошао кривећи се, што је наш израз за гласан плач, мада су ме сви очекивали радосног због поласка у школу, којој сам се искрено радовао, јер и то је један знак одрастања до кога ми је тада било највише стало. На забринуто мајчино питање „шта ти је?“, када је видела да сам ошоборио и зарозан, једва сам, јецајући, изустио да је учитељ мислио да сам женско. Први пут сам се тада, а и једини, охрабрио и условио оца: да ме одмах ошиша или нећу више да идем у школу. Он је то одмах и урадио и то уз светлост лампе, јер је врло касно ушао у кућу, а ја сам рано ујутру морао у школу. И први пут нисам осетио чупање, толико ми је било стало да коса нестане с моје главе. Учитељ ми је сутрадан рекао да није требало да се шишам – „твоја ми се коса баш свидела, а то што сам ти се обраћао као девојчици била је шала“. „Ниси се ваљда наљутио због тога, па тек ћемо ми да се шалимо“, рекао је.

Мени то није било нимало шаљиво, већ сам сумњу да сам женско доживео као највећу срамоту. Било ми је то с прам мртве главе. Тек сада видим колика сам био будала. Можда би ми боље птице певале да сам се родио као женско. Шта фали сестри Чмити? Удала се лепо за доброг и богатог човека, код кога нема ни изблиза онолико терета колико је имала као дете у роду, пошто је доле у оној њиховој жупи све на дугме. Трактори, грабилице, вршилице, тањираче и оне неке справе којима ни име не знам. И у кући све на дугме и струју. Божја милина! А код нас још рало и волови, кобила и самар, као да је време стало и не зна да крене напред, а струја нам је стигла тек ономад. Још не знамо шта ћемо с њом, а плашимо је се као ђавола.

Мој први учитељ био је млад, добар човек. Душа. На жалост ђака, после само неколико месеци отишао је из наше школе. Неколико година касније чуло се да је уморан неопрезно скочио у хладну планинску реку, ледена вода га је пресекла и на месту је умро сиромах. Колико је био добар тек смо схватили када нам је дошао други учитељ, чије шибање прутом по испруженим длановима и ошишаној глави, као и чупање оног прамичка косе поред ува, никада нећу заборавити.

Био сам добар ђак, али не баш послушан и миран. Волео сам да правим разне ситне смицалице и шале које су неки ђаци прихватали а неки и нису, него су ме пријављивали учитељу. А он је, чини ми се, лака му црна земља, уживао да бије ђаке, као да смо стока. Пошто није имао разлога да ме кажњава због учења, као да је једва чекао да ме ишиба због недисциплине.

Најгоре смо пролазили Копун Дундулов и ја. Учитељ је престајао да туче ђака када се закриви, али Копун и ја се из ината нисмо кривили. Трпели смо гледајући га право у очи, а он је беснео, па се дешавало да крене да нас рукама задави. Онда би се нагло тргао, застао, па настављао да туче, све док би од прута остало само оно што је држао у шаци.

Ђак који би скривио казну сам је морао да донесе прут из оближњег врбака. За нас је то била додатна казна јер, и поред свих настојања да изаберемо онај од кога ће мање да боли, то нам никад није полазило од руке, а он би се церио и питао: „Како би тек болело да сам ја изабрао прут? Сам си га бирао, што ниси донео онај од кога не боли“? А таквог није било, знао је он као и ми. Од танког бол је јачи, али краћи, а од дебљег нешто блажи, али дланови после данима бриде и боле, не можеш ништа да стегнеш у шаци. Ако би прут био крт па се брзо поломио, тражио је да донесемо нови, од дрвета које се теже ломи. За блаже прекршаје стајали смо у ћошку, на једној нози, са подигнутим рукама, док се не би срушили, клечали на каменчићима или кори од ораха и лешника. Прекоредно редарство или чишћење дворишта нисмо сматрали казном већ наградом, с обзиром на какве је све муке био спреман да нас стави.

Од учитељевих батина није било спаса. Родитељима нисам смео ни да помислим да се пожалим. Једном сам се пожалио мајци, али сам уместо сажаљења и од ње добио ћутек, пошто је сматрала да га без неке нисам добио од учитеља. „Руке му се позлатиле. Сигурно те је ишибао мање него што си заслужио“, рекла је када ме је задланила.

Родитељима је поготово било драго када смо батине добијали због недисциплине, много више него због ненаучене лекције, па су у сусретима са учитељем подстицали његове методе васпитавања, као да оне нису биле довољно сурове… „Удри ко вола у купусу! Удри бог ти помог’о!“

Деца су у школу ишла, ко у опaнцима од крмеће коже, који су прављени у сваком домаћинству по истом калупу, ко у гумењацима са врнчаницама од опуте, или затвореним, куповним, које смо звали ‘батини’ или ‘пироћанци’, по њиховим произвођачима и пореклу, што тада нисам знао, већ сам мислио да оне „батине“ прави неки Бата, док назив „пироћанац“ никако нисам могао да одгонетнем.

Опанке су носили сви ђаци, нико се није издвајао. Али, мода је, на разне начине, стизала каткад и у наше село. Мој брат од тетке живео је у граду, нешто је млађи од мене, али у младости је за главу био виши и знатно крупнији. Када би тетка, с времена на време, дошла да нас посети, она би ми увек донела нешто од његове одеће коју је прерастао. Једном, тако, донела ми је његове ципеле које су биле добро очуване, скоро нове, сећам се и сада као да је јуче било. Боја им је била кафена а ђон дебео. Мени се посебно свидело то што су биле дубоке, тако да им је грло хватало чланке. Обрадовао сам им се и једва чекао да их обујем и покажем се пред ђацима. Мајка ми је дозволила да их одмах носим, није по обичају захтевала да их штедим и причувам, јер је била свесна да ћу их и ја брзо прерасти. Обуо сам их сутрадан, чим је тетка отишла. Сећам се, било је неко променљиво време, час је падала киша, час грејало сунце, како то у јесен често бива…

За сат времена, колико је трајало путовање до школе, киша није падала, па сам их сачувао од влаге и блата. Негде до пола пута ишао сам нормално, заокупљен ко зна каквим мислима. Путовао сам сам, пошто сам био мало окаснио. У једном тренутку прошло ми је кроз главу: како ћу да уђем у учионицу у ципелама. Сви ђаци у опанцима а ја у ципелама, мислиће да се правим важан. Сви ће да кесе у мене и моје ноге, питаће ме одакле ми, можда ће да ме задиркују да сам госпоче. Како ћу с тим, шта да им кажем? Почео сам спорије да идем, размишљао да се вратим и променим обућу… Али, за то није било времена јер сам ионако каснио, па сам одлучио да оставим ципеле у потоку који је текао поред школе. Сакрио сам их у један жбун, покрио лишћем и гранама и у чарапама наставио даље. Киша, као да је баш то чекала, почела је да пада.

Када сам ушао у учионицу нико од ђака није приметио да сам бос, али су неки приметили да сам нервозан и узнемирен, што сам правдао измишљеним болом у стомаку. Седео сам негде по средини учионице и онако скрушен надао се да ни учитељ неће приметити, и молио се богу да ме тог дана не изводи на таблу. Али авај, ништа се не може сакрити кад си курате среће као ја. Чим је ушао, учитељ је питао: „Ко је редар, зашто табла није обрисана?“ Тргао сам се као да ме је гром ударио, јер сам се у трену сетио да сам тог дана, у ствари целе те недеље, редар. То сам био сметнуо с ума, окупиран босим ногама. После учитељеве прозивке нисам имао куд, кренуо сам према табли, покушавајући повлачењем ногавица на доле да заклоним стопала. То, међутим, није помогло јер је иза мене остајао мокар траг и учитељ ме је, на пола пута до табле, питао: „Где су ти опанци, зашто си бос, црни сине? Обуј опанке па онда обриши таблу.“

Бризнуо сам у плач и јецајући рекао да немам опанке. Он је устао, ухватио ме за руку и повео у поткровље школе, где је био његов стан. Једна собица с креветом, шпоретом на дрва, једном школском клупом, која је служила као сто, и столицом. У рог, који није био омалтерисан, било је укуцано неколико ексера који су служили као чивилук. На њима су биле окачене кошуље, једна фањела, панталоне и кишна кабаница. Све то сам запазио касније, када сам одлазио, док при уласку нисам видео ништа осим учитеља, заправо његову руку која ме је вукла. Собица је била топла, топлија од учионице, учинило ми се. Чим смо ушли учитељ је скинуо моје мокре вунене чарапе и ставио их изнад шпорета да се суше, а ноге ми увио неким топлим крпама. Ја сам и даље шмрцао, а он ми је ставио руку на раме и тихо питао: „Где су ти опанци, зашто си дошао бос у школу? Јуче си их, чини ми, имао. Реци шта си урадио с њима.“

Дубоко сам уздахнуо, обрисао влажно и слинаво лице и испричао му да сам у школу пошао у ципелама, али ме је одједном било срамота да се у њима појавим пред ђацима, па сам их оставио у потоку. Учитељ је сишао доле у учионицу и донео ми опанке од неког ђака, које ми је обуо, и повео ме да му покажем где сам оставио ципеле. Узео их је и погледао: „Како си могао овако лепе ципеле да оставиш у потоку, побогу? Уместо да си поносан што имаш ципеле, које нема ниједан ђак, а немам ни ја овакве, ти их се стидиш. Хајде, обуј их па идемо у школу. Не могу да верујем да си овако нешто и помислио а не урадио. Није срамота да имаш ципеле, као што није срамота поседовати било шта друго што други немају, ако није украдено или отето. И твоји другари ће, надам се ускоро, носити ципеле, поготово ако буду добри ђаци па пођу у град да уче велике школе. А и село неће увек бити сиромашно и заостало, а деца у опанцима и ритама, него ће и у њега доћи ципеле и друга достигнућа савремене цивилизације. Ти си, ето, весник тога новог времена које долази и узор другима, па нема разлога да се стидиш.“

Повратак у учионицу, и поред учитељове лепе приче и покушаја да ме охрабри, био ми је тежак као и одлазак из ње. Тек ће сад да кесе у моје ноге и мене, размишљао сам. Није ме много охрабрило ни пљескање ђака у знак подршке. Био је то мој најтежи школски дан од свих које сам у школи провео, тежи и од оних дана када нас је учитељ отезао од прута. До последњег часа био сам као на чивијама и једва дочекао звоно послужитеља Ћукаре, које је означило завршетак часова. Чим се огласила његова чегртаљка, какву је о врату носио и наш ован мркач, скопао сам торбицу с књигама, изјурио из учионице и отрчао кући колико су ме ноге и ципеле носиле. Уз прилично окомиту страну, куда је водио пут, јурио сам, чини ми се, као какав дух, више трчао него ходао. Никада пре, а ни касније, нисам брже стигао кући. Те ципеле никада више нисам обуо, ни за говедима.

Ми у кући никада нисмо оскудевали у ономе што је могло да роди на њиви и у тору. Али набавити шећер, кафу, тада се пила нека цигорија (отац је говорио да је то тоз остао од кафе коју је господа попила, па је радије пио јечмену), чивију, опанак, кошуљу, свитице, које неки зову доње гаће, штедне гаће од штофа, које сад зову панталоне, па књиге, свеске и оловке, увек је био проблем, јер се тешко долазило до пара. О ципелама нико није ни размишљао јер су оне биле „у крв скупе“, како је говорила мајка. Поново сам обуо ципеле тек оног дана када сам пошао на одслужење војске, а потом када сам се оженио. Носио сам их само када сам баш морао, никада ми нису биле миле, па ни данас. Али се надам, и молим се богу, да ми брзо обују оне укопне, пошто су сад и у нашем селу извикли да их и покојницима обувају. Чак и онима који их за живота никада нису обули.

Дуго сам мислио да је наше село, и уопште наш крај, најзаосталије на земљиној кугли, да је крај света. Лоши путеви, примитивне справе за обраду земљишта, као што су дрвено рало, дрљача, мотика, грабуље, виле, воловске саоне и волови… Иста оруђа којима су се служили први људи, како смо учили из земљописа, користили су и наши сељаци у мом детињству. За боље је мало ко знао, али и они који су чули да постоје плугови са точком, чак и трактори, нису дуго себи могли да приуште такве справе. О њима су, у дугим зимским ноћима, поред топле фуруне, разглабали као о њима недоступним чудима технике. Препричавало се шта би било кад би било, а таљигало с оним што се имало и могло својим рукама направити, уз малу помоћ ретких приучених клепача раоника. Ето, ја сам тек када сам наследио оца у њиви купио плуг, први у селу и дуго времена једини.

Колико сам само пута од оца добио резилук, а богме и бусен у леђа, зато што су волови које сам стукао (ишао испред њих и наводио их да иду у бразду) искакали из бразде, јер нисам успевао да их савладам и водим како је требало. Био је довољан мало већи камен, жила од неког дрвета или чак чвршћа ледина, па да рало, које је ионако орало плитко, искочи из бразде. Онда би волови, чим би осетили да им је лакше, јурнули као опарени. Не би могао да их заустави ни најјачи човек, а не жгољаво дете какво сам био. Још када су јунци који се тек уче, да те бог сачува. То је погибија и за стукача, и за орача, и за волове.

Колико ме је само пута јарам ударио у леђа када би волови из неког разлога акнули, а једном су с ралом и прешли преко мене. Имао сам око седам година, знам по томе јер сам следеће јесени пошао у школу. Тада ме је драги бог погледао па сам преживео, мада би боље било да није, када ми сада ово ради. Отац је решио да заоре нову њиву на дотадашњем пашњаку, па је мене узео за стукача. На том терену је до пре непуну годину дана расла густа клекова шума. О пролећу претходне године отац је, и у томе сам му помогао колико сам могао, искрчио клеке. Преко лета је ту поставио торове за овце и говеда да би се посна ледина нагнојила, а већ следећег пролећа, чим је снег окопнио, орали смо. Пањеви и жиле од клека, а био је и понеки чечарић и бор, увелико су штрчали из торине, иако је цело претходно лето туда лежала стока. Било је то најтеже орање у мом животу, не само зато што замало није било и последње.

Волови, у ствари јунци, само је једна сезона орања била иза њих, што значи да су се тек учили и навикавали на јарам и бразду. То клечје им је била прва ледина коју ору а она, клета, била је као зацементирана од лежања стоке, још заливена штавом. Јунци, поред неукости, били су и неухрањени. Ја сам био толики колики сам био, отац онакав какав је. Велико мучење за све, не зна се коме је било теже. Иако је отац преко лета, када је престављао тор, доста пањева и жила повадио, неки су ипак остали. Учинило му се ваљда да су мали па се надао да ће их рало лако изорати, а неке није ни видео, није стигао или није могао да извади. Али, оно што он није нашао налазио је раоник, па је једноман запињао и искакао из бразде. Одбијао се од пањева и жила као какав патрљак и стално шеврдао. Кад рало искочи из земље, волови тргну и поскоче напред, па су више они гурали мене него што сам их ја водио и њима управљао. Отац је викао и на њих и на мене. Псовао је и клео, јебавао мајку и оца, помињао бога и мог и волујског, али од тога није било много вајде и помоћи, сем што су волови још више призирали и бивали нервознији. Одједном су нагло застали јер је раоник запео за овећи пањ. Отац их је поново опсовао и ошинуо, два прута изломио од њих, а онда почео да их гађа бусењем и камењем кога је имало у изобиљу. Они су стајали као укопани а он наваљивао све жешће. Најзад, јадне животиње, мокре од зноја и са белом пеном на устима, напрегле су последње атоме снаге и пањ је изронио из земље. Они су, ношени залетом, надали напред, па нисам успео ни да побегнем пред њима, а не да их зауставим. Само сам осетио снажан удар јарма у леђа и истог трена нашао се потрбушке на земљи, а они наставили преко мене. Рало ми се, не знам ни како, забило између ногу, подузело ме као каква лопата, и почело да гура напред као да сам бусен, пањ или балега. Нисам био свестан шта се дешава нити сам имао времена да се уплашим или завриштим.

Највероватније сам се онесвестио, јер следеће што сам чуо било је питање оца који се беше наднео нада мном: „Боли ли те негде, јеси ли шта сломио, јесу ли те волови начепили, чини се да ти је дроб читав“, изговорио је у даху.

Био је пребледео и уплашенији од мене. Када сам дошао себи, видео сам да сам скоро го, јер ме отац беше скинуо да види да ли ме је раоник распорио. Волови су стајали тик уз ограду која их је и зауставила, те ме нису дуже вукли на ралици или спрштили. Нисам осећао друге болове осим оних од огреботина по лицу, коленима и лактовима, које сам задобио док су ме вукли по земљи…

Цело село је после причало о мом случају. Говорили су да ми је било дана и да ме бог сачувао због нечијих заслуга, јер ја нисам имао кад да од њега нешто заслужим, пошто сам се тек испилио. А могао сам да не чујем, да не будем старији ни минут. Сад знам, сачувао ме је да би ме данас мучио.

Дуго су моји родитељи после тога живели у страху, питајући се да ли ћу имати порода, пошто сам нешто касније, када сам се охладио, осетио бол у препонима и мудима. По селу је кренула прича како ме је рало ушкопило. Други сматраху да ћу се тешко оженити, јер „којој сам јебала мајку да узме ушкопљеника“, како је зборила Стануша Дикова. Тако и томе слично, све горе од горег, говорили су и други. Неколико пута лично сам чуо такве разговоре, али када бих изненада бануо оговарачице би прекинуле оговарање, а мени би се обратиле бог зна како срдачно и саосећајно, говорећи да то што ми се десило није ништа и да ћу бити добро, без последица. Ко ће као погано село и његове жене алапаче? Џаба је било што сам прошао неколико контрола код доктора и што су они установили да сам само мало угруван и изгребан, а да је све друго уреду. И они болови у препонама и мудима брзо су прошли и никада их више нисам осетио на том месту. Све док се нисам оженио и добио децу сумњало се. А можда неки и сумњају да су деца моја. Џаба што ми личе као да су ми главу скинула.

Мислећи о прошлим временима мислим да пркосим болу, као што некада пркосих учитељу док ме је шибао лесковаком по голим длановима и ошишаној глави. Те године, када ме учитељ таломљаше као вола у купусу, у нашу школу дође до тада чудо невиђено звано биоскоп, и то на точковима. Да то чудо постоји сазнали смо уочи његовог доласка, али нико није могао ни да претпостави шта је то и како изгледа. Учитељ нам је причао, покушавао да објасни о чему се ради, али ми смо само бленули као телад у шарена врата.

„То вам је као да имате нанизано пуно слика, као воћке на концу које вам мајке нижу. Замислите да воћке одједном почну да трче једна за другом. Ако би трчале јако брзо учинило би вам се да је једна а не низ. Ето, тако ће слике трчати у нашем Дому културе и испричаће вам једну ратну причу о Козари. За улазницу донесите по једну жуту банку, а ко нема пара нека донесе једно кокошије јаје. Једно, ако је велико, али ако је много мало онда два. Присуство је обавезно за све ђаке, а јаје свако има у кући, ако нема пара, тако да нема изговора. Можете повести и родитеље ако хоће да и они виде биоскоп. Улазница и за њих је јаје или жута банка“, рекао нам је учитељ дан уочи доласка биоскопа.

Када је сутрадан пред крај преподневне смене у школу стигао Рајо, тако се звао човек који је довезао биоскоп (ми смо га прозвали Рајо Биоскоп, пошто је и касније долазио) у школи је владало право празнично расположење. Учитељ нам је све време причао о биоскопу, филмовима и њиховом снимању али ја баш ништа нисам разумео нити поверовао у то што је испричао, као уосталом ни остали ученици. Била је то најневероватнија бајка коју сам до тада чуо, а чуо сам их и прочитао много. Када је стигао Рајо Биоскоп са својим полураспалим камионетом, натовареним неком до тада мени непознатом скаламеријом, бајка је оживела. Он је најпре пребројао јаја која су га чекала, пошто смо скоро сви донели јаје за улазницу, а онда и гледаоце. Када је то средио и упоредио, дао се на посао. Насред сале сеоског Дома културе, то тада беше нова зграда са једном просторијом и мало издигнутом бином, направио је постоље од неких дасака које беху остале када су школа и дом грађени и на њега је насложио неке чудне сандуке, један на други. Онда је рекао да се затворе капци на прозорима и тако је усред бела дана настао мркли мрак. Учитељ, а и неки од нас ђака, помогли смо му око припрема да би нам, пре него ће замрачиити просторију, рекао да седнемо испред оне скаламерије окренути леђима, иако смо ми били поседали тако да гледамо у њу. У чуду смо се нашли и са неверицом окретали, сумњајући да нас Рајо Биоскоп зајебава. На бини, где су биле завесе, он је разапео неки бели папир за који је рекао да се зове биоскопско платно и онда је зазујала она справа иза нас, а на платну почели да гамижу живи људи. Филм је потрајао дуго, више и не знам колико, јер се често нешто кидало, а када би се наставио, понављало се доста онога што смо већ видели. Некако, са доста муке и вештине Раја Биоскопа, стигли смо до краја. После завршетка филма учитељ нам рекао да ће сутра да пита ко је шта запамтио и шта се коме највише свидело. Ми ђаци били смо очарани тим чудом, као и садржајем филма, па смо дуго препричавали оно што смо видели и шта се коме урезало у памћење, а онда смо се разишли свако са својим утисцима и парчетом дрвета у рукама, уместо пушака и митраљеза које су носили они из филма. И Рајо је био задовољан јер нас је било доста, па је корпа с јајима била пуна. Сумњам, међутим, да су му сва остала читава. До града је ону крнтију возио по макадаму који је био пун рупа, а неке су биле дубоке и по пола метра. Када би у њих точак упао требало је доста вештине да се из ње избави, а понекад су и волови звани у помоћ. У том тумбању тешко да кајгана није била спремљена пре времена.

Тим путем су у то време пролазили углавном камиони-балванаши и једном недељно неко поштанско возило које није личило ни на мала кола, ни на камион. Касније сам сазнао да је то било неко војно возило, заробљено приликом повлачења Немаца или Талијана.

Балванаши, како смо их звали, долазили су и пре, али и после оног камиончића који је довезао биоскоп. После биоскопа су чини ми се учестали и у већем броју долазили у наше Тулежине. Иако нам је од шуме до села раздаљина била скоро иста као од куће до школе, ђаци почеше да заустављају камионџије да би се провозали. Они су у почетку пролазили поред нас као поред турског гробља, остављајући нас у магли прашине, јер су при пролазу додавали гас. Гушили смо се у подигнутој прашини, гађали камењем за њима, али нас није напуштала нада да ће се неки ипак смиловати и стати. Није вредело. Онда се неко досетио, чини ми се Малишко Раков, да понесе јаје од куће и уместо подигнуте празне руке подигао је јаје. Први шофер који је наишао, када га је приметио, укопао се у месту. Подигао је огромни облак прашине, али на то нисмо обраћали пажњу јер је на каросерију примио све, пошто смо обећали да ћемо сутра донети по јаје, а Малишка је сместио у кабину код себе. Сутрадан смо сви донели по јаје и од тада је тај камион пролазио поред наше школе баш када се завршавао последњи час. Убрзо су почели да се пењу на њега и они ђаци којима је кућа била на сасвим супротној страни од шуме, само да би се мало провозали. После утовара они би се истим камионом враћали до школе, ако би их шофер примио на балване, пошто је то била врло опасна вожња. Уколико их не би примио, морали су да табанају пешице до куће, дупло више него иначе.

Наше возикање потрајало је све док није примећено да нестају јаја. Прво се Перса Благојева пожалила Божани Владовој да јој кокошке слабије носе. Божана је рекла да и она налази све мање јаја у гнезду, иако су јој у то доба кокошке сваке године најбоље носиле. Перса ти не буде лења па почне да прати кокошке како би пронашла ново гнездо, јер је посумњала да су се на неком другом месту нагнездиле. Варкајући тако кокошке она је једног дана ухватила свог сина Илију да краде јаја. Када га је притегла, он је признао да их носи шоферима како би се возио камионом. То се брзо прочуло па су и друге мајке обратиле пажњу и ми остадосмо без јаја. Дошао је глас и до учитеља, па нас је и он упозорио да ће бити најстроже кажњен свако ко буде носио јаја шоферчинама и возио се камионима. После смо морали да се, нешто даље од школе, кришом укрцавамо на камионе а шофери, којима смо објаснили шта се десило, постали су попустљивији, па и када нисмо сви имали по јаје примали би нас на каросерију. Све док Илија замало није платио главом такву вожњу.

Ух, то никако нисам могао да заборавим, а радо бих. После утовара неколико ђака попело се на камион и поседало по балванима, с намером да се провозамо до раскрснице близу школе, где се одваја пут за наше село. Пут је баш туда био најгори, са доста рупа и кривина, па смо једва успевали да се одржимо на камиону који се нагињао час на једну, час на другу страну, пропињао и упадао у рупе. То је захтевало доста вештине, па и снаге, које мали Илија није имао. На једној оштрој кривини, на којој је камион упао у рупу па поскочио, он је одлетео с њега, ударио главом у стабло јеле које је било тик уз пут и пао на земљу. Када је возач, који није видео његов пад већ смо га ми, лупајући одозго по кабини, упозорили да се нешто страшно догодило, пришао Илији – он је био непомичан. Покушао је да га пробуди, али безуспешно. Помислили смо да је мртав. Мене су као најкуражнијег послали да обавестим учитеља, а друго дете отрчало је у село да каже својим родитељима, да би они рекли Илијиним. Настала је велика фрка, страх и туга. Учитељ је, чим сам му рекао шта се десило, отрчао тако да нисам могао да га стигнем, иако сам и ја трчао. Зачас се сјатило читаво село, настао је лелек и метеж, није се знало ко куд удара. У оној фрмбаби сви су покушавали да пробуде Илију, али без успеха. Неко је, ипак, установио да је жив, па је хитро истоварен камион како би могао брже да иде, пошто другог превозног средства није било, да би га што пре одвезао доктору. Требало је око два сата нормалне вожње до града, али су стигли, причало се касније, за мало више од једног, јер је шофер возио не водећи рачуна о путу и камиону. Доктори су потврдили да је Илија жив, али ни они нису могли да га пробуде. Битка за његово буђење и живот трајала је пет дана и ноћи и тек при крају пете ноћи дошао је свести и пробудио се. Срећом, осим губитка свести, неколико лакших огреботина на рукама и чворуге на глави на месту којим је ударио у дрво, других последица по њега није било, па се после буђења брзо опоравио. Отада се више ниједно дете није попело ни на празан ни на пун камион, не само због забране учитеља и родитеља, већ нас је тај догађај тако преплашио да на то нисмо ни помишљали. Када бисмо чули брујање камиона бежали смо на другу страну, што даље од места куда треба да прође. Дуго после зазирао сам од сваког превозног средства, осим воловских кола и коња. Тако се завршило наше возање ‘за јаје’.

Убрзо после гостовања биоскопа у нашој школи, пронела се вест да ће ускоро кроз наше село, истим оним путем којим су пролазили балванаши и поштанско возило, проћи друг Тито. Тако смо га сви звали, друг Тито, иако нам није био никакав друг, јер га нисмо ни знали, а не да смо се с њим дружили. Када сам једном гласно питао што га сви зову другом кад га не знају, мајка је рекла „шут!“, а отац, „не једи говна, да те више нисам чуо да то питаш! Како друкчије да зовеш непоменика?!“ Када је потврђено да друг Тито стварно долази, нашим путем почели су да пролазе и неки други камиони, који нису носили балване, већ шљунак и камен којим су попуњаване рупе на путу. Тај пут, откако га је после ослобођења од Турака с војском започео црногорски сердар Јанко Вукотић, а завршили Аустроугари кад су се којасили у ове крајеве, нико до тада више није ни пипнуо. Ни камичак није додат за скоро педесет година и онда су га се сетили када је речено да ће се њиме провозати лично друг Тито. „Друже Тито у част твоју, окречише кућу моју“, певало се пошто се он провозао пругом Београд – Бар и тако означио крај њене градње. Причало се тада да је окречена страна сваке куће дуж пруге која је гледала на њу. Пошто је пут мало сређен, почеле су припреме за дочек. Нас је учитељ припремао тако што нам је причао о Титовим заслугама за ослобођење од окупатора и домаћих издајника, а онда нас постројавао и учио како углас да вичемо: „Живео друг Тито“, „Живела коминистичка партија“, „Живела ФНРЈ“, „Живела слобода“, „Доле издајници, мада је мало ко од ђака знао шта значи то што вичемо. Ја сам једном, када је учитељ тражио да појединачно узвикујемо те, како је рекао, пароле, поред осталог рекао: „Живела криминалистичка партија“, на шта је он скочио, осврнуо се да види да ли је још ко чуо, а онда ме увео у просторију поред учионице, која је служила као затвор у коме су после завршетка часова сат или два остајали ђаци који би направили неку пиздарију или су били туке, што значи да ништа нису знали кад би их учитељ питао пређено градиво. Ми смо га звали – затвор за туке. Ту сам, када су остали ђаци отишли, два сата пред њим понављао: „Живела комунистичка партија“. Ја нисам знао ни шта значи комунистичка, ни криминалистичка, ни партија, па ми је било свеједно како изговарам, али њему није. Када ми је рекао да је затвор за тај дан завршен, строго ми је наредио да га сутра када уђе у учионицу дочекам са: „Живела комунистичка партија!“ Али нисам само ја био тај који није разумео оно што нас је терао да изговарамо, а што је он звао паролама. Једног дана усред нашег хорског понављања нагло је застао и питао: „Ко ће да ми каже шта значи фнереј?“ Ми смо сви ћутали. Он је рекао: „Сви јунци ником поникоше и у црну земљу погледаше“, а онда се изнервиран развикао, па нас потом увео у учионицу и на табли написао: „Федеративна Народна Република Југославија, туке једне, запамтите ово занавек!“ Ја сам знао, а и други ђаци, да се тако зове наша домовина, али то ‘фенереј’ је за нас било нешто ново. Срећом није чуо кад сам га једном питао како слобода може да живи када она није живо биће. Да бисмо боље увежбали те пароле, ђаци су приликом сусрета почели да се поздрављају са: „Живео друг Тито, живела комунистичка партија, живела слобода, живела ФНРЈ, доле издајници!“

Када је чуо да се спремамо за дочек друга Тита, мени је стриц рекао да се много не каћиперим, јер ми неће дати ни да му привирим, па није важно како ћу да изгледам и да ли ћу знати да изговорим оно што нас је учитељ учио.

„’Тебе је родила четникуша и таквима неће дати да привире близу маршала, не бој се“, рекао је. „Џаба се каћипериш, не верују они таквима“.

Моја мајка била је друга жена мог оца. Сва деца, чак петоро, које је са првом имао умрла су одмах по рођењу, а на крају и она. Отац је моју мајку упознао кад је, како је говорио, „радио кулук“. Пошто ни за живу главу није хтео да се укључи у земљорадничку задругу, кажњен је тако што су га послали на други крај општине да са својим воловима преко зиме вуче државне балване. Било је балвана и око његове куће, али не би била довољна казна ако би их вукао из своје куће, па су га послали што даље од ње. Било је то после око годину дана пошто му је умрла жена.

Тамо где је вукао балване морао је да изнајми кревет за себе и стају за волове, да купи сено, а зоб је донео од куће. Одабрао је, испоставило се, четничку кућу у којој је била и девојка за удају, моја мајка. Задруге су пукле на пролеће, он се вратио са кулука и довео нову жену. Касније је причао да се максуз оженио четникушом да би пркосио власти због незаслужене казне, иако је он за време рата био мало у партизанима. Стрицу је, пак, било мило јер је он био, такође мало, четник. Он је, у ствари отишао у четнике да би спасао тек стасалог сина да га не мобилишу. Понудио је себе „у замену за дете“, како је говорио и онда искористио прву прилику и побегао. Мој отац је отишао с партизанима, такође да не би одвели тог истог момка, јер су наишли само неколико дана после четника. И он се брзо вратио и онда су обојица провели рат скривајући се, са мушком децом, чим би се чуло да наилази каква војска. Жене су старешинама тих војски, који су се распитивали о њима, говориле да су их већ мобилисани њихови саборци који су раније туда прошли и тако су они зајебали и једне и друге.

Кад је друг Тито наишао било је таман како је стриц рекао. Ми смо се, неколико сати раније, као и остали народ, окупили у центру села, код пазаришта, да га чекамо. У неки вакат до нашег учитеља дошао је непознат човек са шеширом на глави и у кожном капуту и показао му неки папир. После тога учитељ је дошао и одвојио нас неколико и рекао нам да одемо позади, тамо где је већ било и одраслих и деце из других школа и помешамо се с народом. Пошто се од сељака ништа не може сакрити, врло брзо се пронела прича да су сви сумњиви, четници и њихови потомци, као и они који нису хтели у задруге, били отерани позади, подаље од друга Тита, да му не би наудили. Било је и оних којима није било дозвољено да дођу на дочек, а неки су дан провели у милицијској станици, под стражом.

Али, нису се много овајдили ни они који су били уз сам пут, сем што су се нагутали прашине. Колона са другом Титом је просто пројурила поред њих, иако се очекивало да ће да застане и да нас поздрави. После су једни тврдили да у тој колони и није био Тито, већ да је отишао другим путем, док је власт тврдила супротно, а то што није стао правдали су журбом, јер се дуже него што је било планирано задржао на доручку у суседној бјелопољској општини. Шта је од тога тачно ни данас не знам, али знам да се нико није хвалио да је тог дана видео друга Тита, а још мање да му је стегао руку, што су многи очекивали. Нико осим Миливоја Мрдова, који је тврдио да му је друг Тито махнуо из кола и насмејао му се. Данима и годинама је, све док није умро, понављао:

„Познаде ме, богоми. А како и не би кад сам му на Сутјесци живот спасио. Лако му је данас да се возика када сам ја потурио моју гузицу за његову“.

ГЛАВА III

О: домаћим вештицама; храброј Загорки Гробљанки; вампиру Раду Голибраду и Спасоју који му је доакао…

Можда неком сеоски живот изгледа једнолично и досадно, али није тако. Истински је узбудљив, занимљив и непредвидив. Јарака вазда има, као да нам у посету долази маршал сваки дан. Нама деци било је узбудљиво све што је ново, па и када кроз село прође неки непознат путник. Одмах би се питали: ко је, шта је тражио у нашем селу, или у нашој кући, ако би незнанац свратио код нас. По цео боговетни дан би разглабали о њему, нагађали ко је и зашто је дошао баш код нас и једва чекали крај дана па да дођемо кући и распитамо се. Мајку смо смели да питамо, али најчешће нисмо добијали задовољавајући одговор, док би отац, и када би се усудили да га питамо, ћутао или би само одмахнуо руком уз речи: „Шта се вас то тиче? Беспосленицима је вазда празник. Имају кад да се смуцају по селу и заговарају оне који рмбају по цео боговетни дан па немају кад ни да пишају, а не њих да опкрајају. Поган беспослена, ето ко је био“.

Још ми је у живом сећању сусрет са Џоком Варашком, сподобом која као да је тек изронила из најстрашније бајке у којој су вештице коло водиле. Изгледала је баш онако како сам тада замишљао вештице. Никада се у животу нисам тако препао.

Чували смо стоку недалеко од наше куће, на ивици имања и шуме, поред сеоског пута. Били смо се добро запричали и заиграли, па нисмо ни приметили када нам је пришла. Учинило нам се да је дошла ниоткуда, као да је пала одозго, с метле или ћилима. Да није проговорила могла нас је покупити и однети а да и не трепнемо. Тргло нас је њено питање:

„Ђецо, има ли неко у оној кући тамо“?

Сви смо се намах окренули и, угледавши је, остали скамењени. Ако постоје вештице, она је по свему била њихово најстрашније издање. Вештица над вештицама. Све оно што сам чуо о њиховом изгледу и ружноћи пало је у воду при том сусрету уживо. Беше сва у дроњцима, оронула и погурена, грубог, избразданог и препланулог лица, а огромни орловски нос скоро јој је земљу додиривао. Преко рамена беше пребацила завежљај из кога вираху неке рите. Једино, за моје поимање вештице, беше прилично пуначка, јер ја сам их замишљао као витка и кошчата створења.

Дуго јој нисмо одговорили већ смо је, отворених уста, забезекнуто гледали. Као да смо се били помирили с тим да ће на нас већ следећег тренутка бацити чини, омађијати нас и ставити у ону џакљу на рамену. Том џакљом су нас родитељи стално плашили када нисмо били добри и послушни: да ће нас дати Гурбетима или вештицама да нас у њу ставе и однесу.

„Чујете ли шта вас питам, чија је она кућа тамо, има ли домаћице или домаћина у њој?“, поновила је мало јачим и тврђим гласом.

Прва се прибрала очогорна Мара, најмлађа међу нама, која је била прилично брза на језику, и казала да мисли да је тетка Стануша, моја мајка, код куће. Џока уздахну дубоко, пободе штап, заправо суварак гране којим се поштапала и крчила пут кроз папрат, и крену нашој кући. Ми смо остали неми и избечени све док није пришла кући и почела да прича с мојом мајком која се, баш кад је вештица прилазила, помолила на врата.

Мајка је после тврдила да та Џока није вештица него скитница из Чокрлија, трећег села од нашег. И сама се, рече, зачудила откуд она у нашем селу, јер је обично ишла од пазаришта до пазаришта и на друга места где се народ скупљао и тамо просила, а не по селима. Мајци је, заискавши да јој да нешто да поједе и воде да пије, рекла да је ишла код неке својте у суседно село, али да никога није нашла код куће јер су били отишли на неку сахрану, и тако се у пролазу нашла у нашем селу. Џаба су била сва мајчина објашњења и њена прича, ми смо остали убеђени да је та сподоба вештица, ма како се звала и одакле долазила. Мајчину причу протумачили смо као покушај да нас охрабри, како се не би плашили када далеко од куће чувамо стоку.

У то време, а и касније, наслушао сам се прича о вештицама, нашим, домаћим: комшиницама, рођакама, кумама… За скоро сваку другу жену у нашем и околним селима колале су приче да се бави неком врстом вештичарења или бајања. Мој отац је по тим причама једну, која нам је била блиска својта, затекао ноћу у штали, међу овцама у време када су се јагњиле. Он је пред спавање отишао да их обиђе и види да се која није ојагњила, а затекао ту вештицу која је међу њима нешто шапутала и бројала их, и то кажипрстом. (Нама су родитељи забранили да стоку бројимо кажипрстом, јер су веровали да животиње због тога могу да се разболе, да их уједе змија, или да сломе ногу. Када смо бројали стоку морали смо то да чинимо с два прста или целом шаком, нипошто једним).

Вештица је ухваћена на делу и када није имала куд, закумила је оца да је не ода а она се, за узврат, заклела да никада више неће ни помислити да се бави вештичарењем, поготово не у нашем селу и комшилуку. Још је додала да она зна да нема никакву моћ и не може ником да учини ни зло ни добро на тај начин, али је нешто изнутра тера да иде по стајама и торовима, да баца чини и изговара чудне речи које ни сама не разуме нити зна шта значе. Отац, који и иначе није много веровао у приче о вештицама и њиховој моћи је послушао, а она му је за обећано ћутање купила кошуљу и чарапе перлонке. Прича је ипак пукла, али та вештица више никада у нашем селу није виђена да баца чини, нити се ко на њу жалио.

Та прича се препричава и данас када више нема ни оца ни ње. Чуо сам је више пута у селу од разних људи у оно време када се догађај десио, али никада од оца. Једном сам га питао да ли је то што се по селу прича тачно, а он је само одмахнуо руком и рекао: „Не веруј у све што село прича, гледај своја посла. Од мене нико то није чуо, па нећеш ни ти“.

Мајка је касније признала да се отац њој поверио и запретио јој да коме не каже, али се она ипак изланула пред једном комшиницом, и тако се прича отргла с језика.

Вељко Милошев се клео у децу да је Милушу Лакову затекао како гола, као од мајке рођена, јаше његовог бика који се никоме није дао ухватити, чак није дао никоме ни да му се приближи. Ко је покушао да му приђе јурио га је док тај не би убежао у неку зграду или се попео на дрво. Вељко је сумњао да је неко потурио чини, па је скоро сваку жену, за коју је чуо да нешто зна о бајању, довео да рашчини бика, али ништа није помогло. Тек пошто је затекао Милушу голу на њему, јунац је опитомио и више се није загонио на чељад, а у јарму је био миран као јагње.

Вељко је Милушу, причао је то сто пута, ишибао прутом који му се задесио у рукама таман по оној голој гузици и натерао је да повуче чини које је, био је убеђен, баш она бацила на бика. Он то није крио и причао је о томе кад год га је неко питао, али је Милуша до краја живота негирала његову причу, тврдећи да је Вељко покушао да је обљуби, а када му није дала протурио је причу о њеном вештичарењу и јахању бика. И једно и друго били су прилично уверљиви, али се Вељку више веровало, не само зато што је мушко већ и стога што се јунац после тог догађаја умирио, у шта су се сви уверили. Уз то он је пред људима нудио Милуши да се провуче испод сандука с мрцем, јер у нашем крају постоји веровање да вештице после провлачења испод покојника губе моћ, али она на то жива није хтела да пристане. Чак је ретко и ишла на сахране, осим кад би јој умро неко најближи, из куће што се каже. И друге жене на које се сумњало да су вештице нису пристајале да се провуку испод сандука, иако су се клеле у децу да нису изасланице сотоне. Своје непристајање правдале су страхом од мрца, као и Милуша.

Чуо сам и из других села доста прича о њиховим вештицама, па и вешцима, што говори да је наш крај погодан за ту врсту заната или празноверја. Можда је народ затуцан па верује у то, али ко зна? Не могу се заклети да и ја нисам жртва нечијег учина?

Још страшније биле су приче које смо као деца слушали о вампирима. Да ли због тих страшних вампирских казивања у дугим зимским ноћима, поред бубњара у којима је пуцкетала ватра, тек ја сам се увек плашио гробаља, па ми ни по дану, и дан дањи, није пријатно када поред њих сам морам да прођем. А тек ноћу. Ноћу не смем ни близу, ако пут води поред гробља. А, некако, сви наши путеви воде поред гробља, или у њега. Тумарао сам, по мрклом мраку, и кроз најгушћу шуму, кроз коју се и по дану тешко пробијало, само да избегнем пролазак поред гробља. А ево, мој пут ускоро ће завршити у гробљу које је са три стране опасано шумом, што га чини још страшнијим. Замишљам како се људи боје да прођу поред њега, као што сам се ја плашио сваког новосахрањеног, док не би дошао други. Да ли ће, када се помешам са мртвима у гробљу, престати моји страхови и моје муке? Шта ли ме тамо чека, хоће ли ме вампири растргнути пре него ми крв сатруне, или ћу се и сам повампирити?

Највише се у моју главу урезала прича о Загорки Гробљанки. То презиме, или надимак, добила је после страшног догађаја у којем је окончан њен овоземаљски живот. Како јој је било право презиме одавно се већ нико не сећа. Загорка је, кажу, била храбра и отресита жена, па када се једне прилике на поселу заподенула прича о вампирима, гробљима и страху, она се похвалила да сме сама усред најмрачније ноћи да уђе у гробље. Отишла је таман с тог прела да у оближњем гробљу потврди своју храброст и запуши уста онима који су јој се спрдали. Као доказ да је била тамо требало је да у гробљу пободе преслицу с које је управо била опрела последње праменове вуне.

Отишла је али, иако лака на ногама, није се задуго вратила. Када су изгубили стрпљење, неколико одважнијих са прела покупило се и пошло да је потражи. Затекли су је, кажу, опружену насред гробља, поред пободене преслице. Они разборитији су после причали да се њена широка сукња, коју ми зовемо котула, када је чучнула да забоде преслицу, просула по земљи, па је јадница забола преслицу кроз њу. Када је кренула да устане котула је затегла и она је пресвиснула од страха, вероватно помисливши да је неки покојник одоздо вуче. Други су се, пак, клели да су им причале жене које су је купале, да су на њеном врату приметиле ожиљке од четири зуба, два горња и два доња, и да јој је кожа била бледа а тело испијено, без капи крви.

Они који су тврдили да је Загорка била жртва вампира имали су и објашњење како се извукао Вукота Аканов, који је мртав пијан неколико пута преспавао на истом том гробљу у једној неусељеној гробници. Спасило га је, казивали су они, пијанство, јер вампири сисају само чисту и здраву крв, док алкохолисану и болесну неће ни да примиришу. Ако је тако, мене засигурно не би ни помирисали, а опет ме је страх.

Моја стрина Аница често је причала како је њен отац надмудрио и уловио вампира Рада Голибрада, који је нападао воденичаре у воденицама у кањону реке Таре, негде тамо око Левера, одакле је она била родом. Тај Раде био је ћосав и рано је остао без жене с којом није имао порода. Још док му је жена Грана била жива имали су најбројнији буљук оваца у селу, а он је, и после њене смрти, наставио да буључи стадо. Женску јагњад никада није продавао, па се тор стално ширио. Да није било вукова и да старе овце нису липсавале, ко зна докле би догурао. Продавао их је само када би му зафалило соли, шећера или гаса за лампу, или је требало да плати порез и пашарину. Понеку би заклао да осуши и поједе, а остале је држао све док их старост или дивина не би однели. Нешто пре његове смрти, а када је умро имао је једну мање од стотину, мада су неки тврдили да је био и старији, власт га је сместила у старачки дом, а његових више од двеста оваца предато је земљорадничкој задрузи. Бунио се Раде, клео да је још јак и да може да брине о својим бравима, али га је неумољива власт одвојила од њих. У старачком дому није саставио ни годину дана. Умро је без дана болести, од туге за овцама. „Још би, сирома’, живео да га нису одвојили од његовог буљука“, понављала је. Али Раде, „каквим га је Бог дао“, тако говораше стрина, није се смирио ни после смрти. Повампирио се и почео је да напада задругаре-помељаре у воденицама када су ноћу млели жито. Двојица су, у размаку од годину дана, ујутру нађена мртва, у две различите воденице које су биле на истом потоку. Истрага, коју је спровела власт, нашла је да их је убила кап, али сељаке нико није могао да разувери да њихова смрт није била дело вампира Рада, његова освета за учињену му неправду, пошто су обојица били чобани у задрузи.

Стринин отац Спасоје важио је за угледног човека, па је био постављен за председника задруге. Знао је, ако Раде вреба задругаре зато што су код њих његове овце, да је он први на његовом списку. Када је први пут после Радове смрти заноћио у воденици, одлучио је да вампиру направи замку и тако провери сеоске приче о домаћем вампиру. Са првим мраком наместио је кобајаги лежај, ставио на њега неке крље и камење, покрио поњавом да би вампир помислио да ту спава чељаде. Онда се попео на пајанте, наоружан коцем и пушком сачмарицом, и чекао. Нешто иза поноћи, у одећи у којој је сахрањен, огрнут белим покровцем, оним којим су га прекрили у сандуку, клела се стрина, вампир Раде се ушуњао у воденицу и одмах устремио на постељу на којој је, био је уверен, спавао Спасоје, да му се напије крви. Стрина би поновила: „Да му се напије крви.“ Полако је, сагнувши главу, подигао поњаву, али уместо помељара у њој је затекао крље и камење. Изненађен и љут окренуо се око себе да види да воденичар није на неком другом месту. Погледао је у све ћошкове, и иза коша, једино није погледао горе према тавану, па када се уверио да га нигде нема рекао је љутито: „Јадни Раде Голибраде, оста ноћас без вечере. Платићеш ми за ово Спасоје, кад тад, не звао се ја Раде Голибраде“ – и отишао да на неком другом месту тражи вечеру.

Спасоје је сутрадан окупио сељаке и испричао им шта се током ноћи десило. Онда је неколико најхрабријих, на челу с њим, отишло у гробље, откопали су Радов гроб и зарили му глогов колац кроз срце. Причали су после да је изгледао као да је тек заспао и да је из њега шикнула крв када су му зарили колац, а било је прошло више од годину дана како је сахрањен. После тога нико никада у том крају није имао блиски сусрет са вампиром, нити су воденичари у воденицама више умирали. Моја добра стрина, анђели с њом, увек је завршавала своју вампирску причу речима:

„Да му мој отац не доака, чуда би починио Раде Голибраде. Ко зна колико би недужних сељака платило главом за грех који је починила погана власт“?

ГЛАВА IV

 

О: загледаности у небо и звезде; крмачици миљеници, која је завршила на тавану; сну који можда и није био сан; очаравајућим изласцима и заласцима сунца…

Мене је у данима одрастања, попут прича о вештицама и вампирима, привлачило и ведро ноћно небо. Чини ми се и данас да нема ништа лепше и угодније за око од ведрог неба по коме се, као расути бисери, шепуре хиљаде звезда. Увек сам се радовао таквим ноћима и уживао у тајнама и чарима звезданог неба. Легао бих наузнак на суву и топлу земљу и до касно у ноћ посматрао ројеве звезда по небеском своду, замишљајући себе на њима и међу њима. Колико сам само пута, као чобанче, обишао васиону скакућући са звезде на звезду. Скакао сам с Великих кола на Мала кола, с Влашића на Овна, с Лава на Великог медведа, с Данице на Покоризмиће… Летео заједно са звездама падалицама и репатицама, а оне које су трепериле у месту: црвенкасте, блештаве, зракасте, велике и сићушне, упоређивао са нискама бисера које сам гледао на вратовима девојака које су долазиле из града… Ређали су се пред мојим очима ти небески драгуљи и заокупљали мој ум и машту, па бих често тако и заспао. Чудио сам се како не падну, шта их то веже за небо?! У тим тренуцима ни о чему другом нисам мислио сем о њима и њиховом надмоћном треперењу одозго. Када бих се занео небеским путовањима, очију загледаних горе, могла је земља да се преврне а да не осетим. Био сам пресрећан што могу да се, неометан дневном вревом и јурњавом за свим и свачим, дружим са тим мајушним бићима, тако далеким а опет блиским. Састављао сам нова сазвежђа и давао им имена којих није било ни на једној звезданој карти. „Бела рада“, „зеленкада“, „каћуница“, „љубичица“, „висибаба“, „пашчећа ћуша“, „лијин репић“, „зечије уши“, „веверичин реп“, „вилин коњиц“, „змијска кошуљица“… нека су од имена којих се и данас сећам. Нека од тих сазвежђа успевао сам само једном да саставим. Већ следеће ноћи није било неких од звезда које су га чиниле, или их ја нисам могао да пронађем. И сада моје мисли често одлутају према њима, али очи их све теже проналазе. Јесу ли нестале или су мене издали вид и сећање? Да ли ће их моја душа пронаћи када се вине горе, где сам себе некад замишљао? Хоће ли успети да се спусти на неку од њих, као што су се толико пута спустиле моје мисли и очи, или ће оне побећи као што ми је дуга бежала када сам безглаво трчао да је стигнем и провучем се испод ње, ризикујући да постанем женско? Јер код нас постоји веровање да онај ко се провуче испод дуге мења пол…

Највише сам волео моју „крмачицу“, сазвежђе које сам саставио тако што сам повезао све најсјајније звезде које су трепериле на сличан начин. Лик који сам створио подсећао ме је на главу наше крмаче коју сам звао крмачица, све док није завршила на тавану колибе у којој смо сушили месо. Крмачицу сам био толико заволео, па сам молио оца да је не коље, да је остави да живи док може, али он је само рекао: „Не балави, дијете, тако ти Бога“ – и зарио јој нож у грло. Када сам почео гласно да ридам додао је: „Не шмркћи образа ти, крме се тови да би се заклало, а не ради украса. Ено ти пашчета па се играј, њега нећемо клати, а крмача ће тамо где јој је суђено, на таван, па у шупак“. По његовом, оно што јој је наменио била је њена судбина. Је ли и моја судбина плод нечије воље? Да ли смо и ми нечији товљеници и храна? Можда се бог храни нашим душама, па зато оне иду горе?

Када је отац заклао Крмачицу три дана сам плакао и ништа нисам могао да једем. Њено месо никада нисам окусио. Те зиме уопште нисам јео месо, иако је поред њеног било и говеђег и овчијег, јер сам се бојао да ми не подвале па да поједем и оно од моје мезимице. Преко лета сам на небу од звезда створио њен лик и после ми је било лакше. И ономад, док ме ово није снашло, зурио сам у небо и тражио све оне звезде које су некада чиниле драги ми лик, али више нисам могао да га саставим. Јесу ли и звезде нестале или избледеле као што бледе моја сећања и мој живот? Можда и оне болују и умиру као и ми, или одлазе некуд далеко од наших погледа. Можда је та нека црна рупа њихова и наша гробница, или онај други свет где царује вечни живот о којем нам причају попови и други чувари душе.

Често сам размишљао о Кумовој слами као о небеском трагу издаје поверења. Питао сам се тада да ли би кум куму украо сламу да је знао да ће остати траг на небу. Сада знам да многи би, па таман када би њихово име остало исписано на небу. Ти не презају ни од кога, не боје се ни бога ни људи. Иако је бог траг тог чина окачио о небо да служи као застиђе и опомена, они не хају. Ипак, тај траг на небу због крађе, с нашег сељачког гледишта, прилично безвредне сточне хране, доказ је да са њим нема шале. Све види и свему даје меру. Ко зна колико ми грехова правимо а да их нисмо свесни, или пак сматрамо да то што радимо и мислимо није грех. Могу само да замислим какав би тек био тај небески траг да је кум куму украо жито или хлеб. Вероватно би на небу остала рупа, подубока… Можда је тако настало оно што зову црна рупа, која ће једног дана прогутати све наше грехе, заједно са нама. Да ли је то што још сви нисмо завршили на дну те рупе знак да свеколики људски грех још није превршио меру? Моја црна рупа је зинула и ја сам већ на њеној ресици. За друге не знам.

Нисам сигуран да ли ме је једне ноћи занесеног звездама накратко пренео сан па сам уснио, или сам, пак, видео својим очима то што ми је од тада стално у глави. У овом мом сада начетом мозгу тада је записано нешто о чему стално размишљам, питајући се да ли се то мени уистину догодило. Да ли у сну или на јави, али на тренутак сам завирио у срце неба и видео поредак његових ствари: сељење човечије врсте с планете на планету. У сећању ми је остало оно последње, када је човек са планете Мајмуна пресељен на Земљу.

Према оном што ми је остало у глави, то је изгледало овако. На планети Мајмуна изненада неки глас завика: „Време је! Овде више нема живота. Све око себе заразили мржњом, завишћу и развратом.“

Онда се однекуд појави као сенка нека рука, узе једног од њих и однесе га некуд. Пре него што видех тог истог човека у новом окружењу, чух дубоки глас који рече: „Човече, седми пут те селим! Како упропастиш све чега се дотакнеш? Опомињем те да је ово можда твоја последња прилика, јер ни ја не знам има ли још негде места за тебе таквога. На ново станиште звано Земља неће сви стићи, у ствари стићи ће само неколико вас. Покушавам да тако очистим људски род, да зауставим грешнике да добију нову прилику да шире грех.“

Размишљао сам после о библијској причи о потопу. Да ли је у тој селидби реч о нашем праоцу по имену Ноје? Је ли он спашен из поплаве и донет на Земљу? И… Последње чега се сећао Ноје била је његова лађа којом је покушао да се спасе и са које га је спасиочева рука узела. О поплави на планети Мајмуна он је причао својим потомцима, али су касније генерације ту причу сместиле у овоземаљске догађаје, јер су у препричавању изгубиле њен прапочетак. Отуда можда и прича да је човек постао од мајмуна, јер је негде у народном памћењу сачувано да његово порекло има неку везу са мајмунима. Кроз време се изгубио карактер те везе: да је човек на Земљу стигао са планете Мајмуна и преокренуо у тврдњу да је постао од мајмуна. Истина се изгубила у магли заборава, те смо тако постали потомци мајмуна. Има и данас мајмуна, па што се неки не претвори у човека, можда би тај био бољи од овог садашњег? Ја више верујем мом сну.

Тада када сам користио сваку ведру ноћ да зурим у небо, чуо сам од неког да увек кад звезда падне неко на земљи умре. Та звезда је, у ствари, покојникова душа која иде на небо. Иако се нама чини да пада, јер нам с неба долази обрнута слика, као она из огледала, она иде горе. Видео сам много тих звезда, које зовемо падалице, како парају небо. Увек бих тада у себи помислио: ко ли је сад богу дао душу? Да ли је то неко из комшилука, родбине, пријатеља? Не бих се смирио до следећег дана. Тек када ниоткуда не би стигао глас да је неко знани умро, вратио би ми се мир. Понекад би црни глас и стигао, што ме је још више учвршћивало у том уверењу. Ноћ уочи очеве смрти била је облачна и тмурна, али сањао сам како једна звезда са дугачким светлећим трагом, најдужим који сам икад видео, пада од запада према истоку. А можда то и није био сан, ко зна? Сигурно је једино да је сутрадан отац умро…

Да ли ће бити ведра ноћ када моја душа крене ка небу? Хоће ли моју звезду падалицу неко запазити? Шта ће моја деца сањати тада? Кад би бог дао да умрем у ведрој ноћи да и моја душа остави траг на небу и да неко види на коју страну је отишла. Ја бих волео да оде истим путем као и очина, ако је то она била, можда бих га негде сустигао. Верујем да, без обзира на нашу физичку смрт, наша слика вечно остаје сачувана, па је и његова тамо негде. Светло које се од нас одбија када нас сунце огреје ништа не може да уништи. Енергија је неуништива, учили су нас из физике. Тако и разумем причу о вечном животу, јер наша слика живи не само у сећању оних који су нас знали, већ и у светлосном простору. И док у сећањима живих она нестаје са њима, на небу она је вечна. То су утемељивачи религија искористили да верницима говоре о вечном животу, а да их притом не лажу, наравно прилагођавајући ту истину својим учењима и плашећи човека, не би ли од њега направили бољег створа…

Излазак и залазак сунца привлачили су ме као и звезде. Као чобанче увек су ме будили пре сванућа и само се пре мог чуо Божов чактар са Брњатог вр’а. Стоку сам пригонио по заласку сунца, па сам се сит нагледао састанака и растанака дана и ноћи. Колико год да је небо ведро, никад слика рађања и заласка сунца није иста. А тек када има помало облака, какве се само непоновљиве слике стварају тамо где се небо и земља додирују, отимајући се о сунце! Најлепши поглед на залазак сунца пружао се с Балкана, па сам често на њему застајкивао да одгледам још једно чудесно растајање и састајање истовремено. Тако занесен, често не бих приметио да су говеда отишла кући не чекајући мене. Успут би, каткад, и неку штету направила, ушла у жито или купус, сломила ограду, комшијску или нашу… Добијао сам и ћутеке због тога, али нисам могао да одолим ниједном изазову ако сам био на добром месту. Мајка се чудила „што толико блесим у небо кад сунце залази“, а отац је мислио да сам пошандрцао када сам и после таломљења кесио горе.

ГЛАВА V

 

О: чувању стоке и дружењу с чобанима; греху почињеном због помоћи свом бику; упадима у туђе баште и шљивике; страху од грома који ме замало убио; гнездима и чудесном рађању малих птића…

Када сам био Мали, онда када су ми говорили да сам Велики, нисам знао за грех нити сам о њему размишљао. Било ми је једино важно да што брже напредујем у послу који су ми дали да радим. Та жеља је била моја покретачка снага, мотор који ме гурао брзином која често није била у складу са мојим годинама и мишицама. Када си мали и откриваш животне сокове, не пада ти на памет да преиспитујеш своје поступке. Касније ти то пређе у навику, те стално грабиш напред прескачући нове и нове препреке које те упорно прате и изнова сачекују. Зато ни данас, кад се жив распадам, не знам јесам ли грешио и колико и да ли сам заслужио овакав крај.

Као чобанче мораш о много чему да разбијаш главу, ма колика да ти је. Никада не знаш шта те чека када ујутру зајавиш овце или говеда уз планину. Чак не знаш ни на коју ћеш страну окренути. Најчешће стока сама изабере куда ће, а чобанин је само следи. Али, није увек по вољи четвороножаца. Ако наслућујеш да је пред тобом врео дан, онда стоку усмераваш у правцу шумовитих пашњака, да би имала хлада, а када, пак, мирише на хладовину и кишу, онда окрећеш према голетима. Некада, поготово на почетку чобановања, родитељи одређују куда ћеш, па се ти само стараш да удовољиш њиховој вољи, или да не послушаш да би показао да постојиш и ризикујеш да добијеш по гузици када се увече вратиш кући. Мени је најважније било да тамо куда чувам има чобана. Самоћу никад нисам волео. И другој деци је било мило да смо заједно, па смо се ишчекивали чим би зашли у шуму и заједно одлучивали куда ћемо тог дана. И нама и родитељима било је стало да стока увече буде сита, па смо мењали пашњаке тражећи оне на којима има више траве и лиснате шуме. Док је стока пасла, или пландовала, ми смо боли волове и тукали овнове, заједно ишли у туђе вртове и воћњаке, играли клиса, чуљали се, одмеравали личну снагу бацајући камена с рамена, скакали у даљ и у вис, рвали се, такмичили ко ће да се попне на веће дрво, па и у пишању у даљ. Пишали и у вис, нико нам није био раван.

Тих сам година, сад сам уверен да и за то плаћам, добро огрешио душу. Мог бика Сагоњу, коме није било премца већ трећу годину, надбоде почетком лета једно неугледно јуне. Тако је бар мени изгледао бикчић који је однекуд залутао и помешао се с мојим говедима. Никако нисам могао да се помирим са поразом свог непобедивог љубимца, јер је он за мене био оличење волујске снаге и лепоте, па сам одлучио да му помогнем да савлада уљеза и протера га из крда. Дуго сам вребао то јуне које се башкарило међу мојим говедима, њушкало краве испод репа и задовољно истезало врат и њушку. Кезило се, уживало, шта ли, што ме је још више наљутило. За то време мој Сагоња се, погнуте главе, држао по страни и избегавао блиске сусрете са супарником. На крају ми се нежељени гост некако наместио испод неке палтије, па сам га надгорњао а онда га је камен, који сам једва подигао, погодио право у леви рог, као да сам из пушке нишанио. Звизнуо сам га свом снагом коју сам имао и бесом који се у мени био накупио. На моју велику радост, рог је одлетео као да сам га секиром обио. На месту где је био остао је мали патрљак, за који сам касније сазнао да се зове живац, са кога је липтала крв. Онда сам некако охрабрио Сагоњу, нагонећи га на рањеног бика, да се поново пободу и он га је лако савладао. У ствари, само су се сударили роговима и онај је побегао. Био сам задовољан, успео сам у ономе што сам желео, мој во је опет био најјачи. Али, како је време одмицало, нешто је почело да ме пече и сласт победе да замењује нека, мени тада необјашњива нелагода. Нисам могао да се ослободим слике крвавог рога и моје улоге у томе. И сада се јежим када на то помислим, а бол који трпим подсећа ме да је и то јадно јуне патило када сам му онако крвнички поломио рог. Иако сам се брзо покајао што сам тој поносној животињи одузео симбол њене снаге и моћи, дуг је дошао на наплату. Опчињеност Сагоњом и немирење са његовим поразом навели су ме да посегнем за осветом и казним недужну животињу. Казна која ме је стигла и учинила беспомоћним показала ми је како је када останеш без онога што си на рођењу добио и када ти бол мозак разара. Мени су сад стучени рогови, рекли би моји сељаци, као што и говоре када их не чујем. А мислио сам да се то никада неће догодити, да су моја снага и здравље за сва времена…

И туђе воће увек је било слађе и изазову се није могло одолети. Зашто је туђе увек слађе ни данас ми, када се растајем са животом, није јасно. Можда је и то божје масло, замка коју нам је поставио да би имао разлог да нас кажњава.

Највише је од мене и мог друштва страдао воћњак Миладина Савчина, који је био близу шуме, а кућа иза брда. Чим би јабуке заметнуле плод, или шљиве навукле плави прах, ето ти нас у Миладиновој башти. На руку су нам ишле поодмакле године његове и жене му Спасеније. Деца су им била одрасла и запослена у граду, па су на село долазила ретко, понекад празником и за време годишњег одмора. Тако смо комотно могли да вршљамо по њиховом воћњаку и башкаримо као по свом, скоро да се нисмо ни крили. Најпре бисмо осмотрили где су Миладин и Спасенија, па би их онда држали на оку и таманили воће. Једне прилике стари лисац нас је, ипак, све изненадио. Беше ветар истерао маглу коју смо искористили да се ушуњамо у воћњак, иако се код његове куће чула секира. Вероватно смо били прегласни, па је чуо наш жагор а онда искористио маглу и, таман када смо се распоредили по воћкама, изронио из ње и набасао на Мару, коју сам раније већ помињао, која се била узверала уз једну јабуку, а верала се као веверица. Када га је видела испод себе стрекнула је, јер он је страшно изгледао и када се смејао, а не када је био љут. Упишала се од страха, а млаз је окрзнуо Миладина. После смо се томе смејали и задиркивали је, све док се није удала. Када су га облиле њене топле капи, Миладин је почео да се брише, виче и куне, што је она искористила, скочила с јабуке и побегла, а његова вика и нас остале је опоменула да урадимо исто. Заливен мокраћом и спутан маглом, он нас није најбоље видео па и није могао баш поуздано да тврди да смо то били ми. Пријавио нас је ипак нашим родитељима. Ми нисмо признавали ни за живу главу, него смо тврдили да смо у то време били на сасвим другом крају села, где нам је иначе била стока, што смо лако доказали јер су се отуда чули чактари, што је потврдила и моја мајка. Наши родитељи нису могли да поверују да смо толико куражни и безобразни да би стоку оставили саму и отишли тако далеко да крадемо воће, иако смо ми то често радили, јер нам ништа није било далеко. Нису нас много теретили, иако су сумњичаво вртели главама. Миладину су, пак, замерили што нас потвара на правди бога, па је он отишао као још једном попишан. Тако је томе мајка умрла, његова реч против нашег хора. Били смо баксузи над баксузима, нико нам ништа није могао када смо били сложни… Када ме жигне у мозак чини ми се да чујем божји глас: „Све се плаћа“!

Човек као да је рођен да изазива бога. Ја сам се тресао као прут када је грмело, али су ме истовремено и узбуђивали ратнички походи Илије Громовника. Са осталим чобанима сам се такмичио ко ће пре да види муњу, коју смо звали светлица, или ко ће, после његових плотуна, пронаћи оморику, бор или јелу у којој су завршиле његове стреле. И замало нисам платио главом. Када ми је од његове силе страдало стадо од тридесет оваца, био сам само на неколико корака од јеле под којом су се оне сакриле, док су небо парале муње а град белио зеленило шуме. Иако су ми рекли да бежим што даље од животиње када грми, тада сам, не знам зашто, остао уз стадо. Од силине удара сам одлетео неколико метара, пао на земљу и дуго нисам могао ничим да мрднем. Мислио сам да никада више нећу устатати. Страх ме је потпуно паралисао. Када сам се прибрао, видео сам стравичан призор око себе: непомична тела оваца разбацана наоколо, као њихова руна по ливади када смо их стригли. Тек по нека се помало копрцала. Само десетак, које су биле подаље под другим дрветом, преживеле су. Та слика ми је стално пред очима. Ипак, био сам захвалан што ме бог поштедео. Сад се питам да ли ме је тада поштедео да би ме сада мучио. Како било, после тога мање смо били знатижељни а више пазили где ћемо се сакрити кад пада киша и грми. Бирали смо мање јеле, јер оне су најгушће, долине и увале, а избегавали косе, високе јеле и борове, а поготово суве оморике, које су биле најчешће мете Илије Громовника. На дрвету испод кога смо били урезивали смо крст бритвом, а потом бритву одбацивали од себе, јер су нам рекли да и метал привлачи громовника. Стрина нам је причала да гром јури ђаволе који се гнезде по крошњама дрвета а они, бежећи, остављају кривудав траг низ дрво. Када је на дрвету урезан крст, тада ђаво бежи с тог дрвета јер се боји крста ‘ко ђаво’. Када нема ђавола, онда неће ни гром у њега. Гром неће у коприве јер тамо нема ђавола, пошто се боје да их не ожари, сматрала је стрина.

Шума те увек изненади, ма колико на њу био навикнут и уверен да знаш све њене тајне. Сваког тренутка мораш да будеш спреман да однекуд искочи зец, лисица, јаребица, дивља кока, веверица, змија… Увек стрекнеш и поскочиш кад нешто шушне. Када би видели зеца или лисицу трчали смо за њима док не бисмо попадали с ногу, иако смо знали да их не можемо стићи и ухватити. Јурили смо и дивље коке, али би се и оне брзо изгубиле у бучју, иако нису изгледале тако хитре као зечеви или веверице. Од змије смо бежали још брже. Поред места где бих је видео нисам смео да прођем све док не бих заборавио на тај нежељени сусрет.

Плашио сам се и вукова, више због себе него због стоке, мада су нас родитељи убеђивали да они нападају стоку а не чељад. Када би нам вук појео овцу, јагње или теле, следиле би казне од родитеља зато што нисмо сачували оно што нам је дато да чувамо. Остајали бисмо без вечере, или ручка, а понекад не би спавали у кући док се родитељи не охладе. Шта би било да је појео нас не знам. Вероватно би остали и без ручка и вечере, а и шта би нам ако смо већ и сами завршили као ручак. Ако би, пак, успели да виком одбранимо стадо од вукова, макар нам и ранили неку овчицу, онда би добили похвале, а награда би била кора хлеба намазана младим слатким скорупом, уместо сира и урде које смо најчешће добијали за доручак.

Радовали смо се када бисмо пронашли гнездо неке од бројних птица које су цвркутале у нашој шуми, а којих данас више нема, или бар не певају онако као некад. Најнестрпљивији сам био чекајући да се излегу пилићи. Дани су пролазили, а јаја из којих треба да се излегу стално иста. Сутра исто, прексутра такође… А онда се једног дана појави малени кљунић који пробија кору. Потом изрони пиле, птиче, које само себе доноси на овај свет. Нисам дуго веровао да је то стварност и да нови живот тих крилатих створења тако настаје. Пре сам видео јагњење оваца, тељење крава, прашење крмача, ждребљење кобила, мацење мачака и коћење штенади, али ово је било нешто посебно. Кора јајета као да сама од себе пукне и помоли се живо створење, некад голо, некад већ обрасло у перје, као да се ту било од нечег сакрило, па извирује да види да ли је опасност прошла. Ни дан дањи није ми баш јасно како пиле настане и оживи у затвореној кори јајета, без ваздуха и светлости, и ко му удахне живот пре него пробије кору?!

Понекад би мајке-птице, ако сам учестало и неопрезно завиривао у гнезда, однеле јаја на друго место, због чега ми је било криво и жао. Остајао смо ускраћен за једно незаборавно задовољство присуствовања настанку новог крилатог живота. То би било упозорење да се осталим гнездима опрезније привлачим, гледајући да у њих завирујем искључиво када сам био сигуран да маме-птице нису у њима. Када би се пилићи излегли, по цео дан бих скупљао глисте и црве и доносио их малим створењима. Научили су брзо да отварају кљун кад чују мој глас. Ја сам им тепао и причао с њима као са малом децом, а они су ми одговарали испружањем кљунова и вратова, толико да сам се понекад плашио да се не прекину. Чинило се да су цела та мала бића састављена само од кљуна и врата колико би зевала. Дан после испиљења могао си им убацити лешник у кљун. Невероватно је каква пећина се отвара кад тек излеженом птичету принесеш глисту или гусеницу. Касније, када одрасту, кљун им је, чинило ми се, много мањи него када су голишави. Глисте и црве које сам им стављао у кљун просто су гутали, па сам морао да их кидам и дајем им мање парчиће, плашећи се да се не задаве. А пиле би само саставило ђапли, гутнуло оно што је шчепало и одмах их поново отворило, спремно за нови залогај. Мали птићи у почетку буду одвратно ружни, ружна пачад, али за врло кратко време од њих постану прелепе птице, са перјем у једној или у више боја. Кљунови за свега неколико дана добију нови изглед, преполове се, па ти се чини да ни мрава не могу да прогутају. Куд тако брзо нестане она провалија од кљуна и врата и ружноћа из првих дана њиховог живота нисам знао да објасним ни себи ни другом.

Гнезда су углавном била високо у крошњама дрвета, па су задовољство да виде рађање птића и да их хране имали само они међу нама који су били спретни у верању уз дрво и нису се плашили висине. Ја сам, све док нисам пао с брезе, увек био међу првима у врху сваког дрвета и није ми остало ниједно гнездо које сам са земље угледао а да га нисам обишао и завирио шта је у њему. После тог пада био сам опрезнији, али је радозналост и даље била јача од страха.

Када нисам јурио за гнездима пентрао сам се на дрвеће и савијао га. Бирао сам танка а дугачка стабла, пео се, хватао за врх, потом пуштао ноге и тежином тела их савијао. Најчешће се дрво савијало без проблема. Али, једне прилике сам слабо проценио, шта ли. Стабло брезе било је дебље и круће него што се мени учинило, па када сам се пустио савио се само врх и ја сам остао да висим на око два-три метра од земље. Узалуд сам покушао да се поново ногама закачим за стабло, оне никако нису могле да добаце до њега. Мучио сам се онолико колико су руке могле да издрже, а када су оне попустиле треснуо сам у неке клеке. Оне су ублажиле пад и можда ме спасиле од тежих повреда, али био сам угруван и изгребан. Срећом, без ломова. Касније сам мање ишао у такве вратоломије, јер је страх учинио своје. У ствари, доктор ме је баш добро испрепадао нагађајући шта је све могло да ме задеси од таквог пада и да сам имао невиђену срећу. „А са срећом се не треба играти“, закључио је.

 

ГЛАВА VI

О: очевој болести и смрти; мом првом орању и почетничкој срећи; мајчиној одлуци да останем на селу и њеном опросту оцу; непланираној женидби…

Сезонски сеоски послови деци увек доносе нова узбуђења и искуства, али и невоље и непознанице. Када забранимо ливаде, а стоку истерамо на пашу у шуму, следи чишћење од свега онога што се, од лањске косидбе, по њима сакупило: остаци сена и сламе која је стоци полагана преко зиме, ђубре, камење, грање… Толико иза снега остане аврика да не можеш да верујеш да је за неколико зимских месеци то могуће. А грабуље нађу још више, и оно што очи не виде… Све смо то скупљали на гомилу и спаљивали, а потом прескакали запаљене гомиле, утркивали се ко ће кроз јачи пламен и дим да скочи. После тога смо остајали гарави као угарци, опаљене косе и веђа, а одећа би данима мирисала на паљевину. Али, ми се на то нисмо обазирали осим када бисмо добили грдњу, а понекад и по гузи зато што смо упропастили одећу и обућу, које није било баш на претек. Још ако бисмо осмудили штедну одећу, која се неким случајем задесила на нама када се палила букара, ћушка од мајке била је загарантована. Али, о томе смо мислили тек после ћутека. Важно је било показати се, потпалити што већу ватру и скочити што даље.

Упоредо с требљењем ливада иде пролећна сетва. Орање је изазовно за мушку децу али мој отац, док није пао на постељу, није дао ником да држи рало и дрљачу. Сматрао је да је то претежак терет за децу, а ја мислим да није имао поверења. Када сам га једном питао зашто ми не да да мало орем, рекао је да се ради о хлебу, па не сме да ризикује.

„Ако жито не роди онда нема ни хлеба, а ја као глава породице немам право да се с тим играм и да дозволим да ми деца буду гладна“, рекао је. „Богу, можда, не би било мило да ти толики ореш. Може да помисли да се с тим важним послом шегачим, дајући деци да се играју орања, па неће помоћи да усеви добро роде. Када су амбари пуни све друго се лакше подноси. Зато се с тим не треба играти, имају деца шта да раде, да не држе рало. И стукање волова је важно као и орање, а то је посао за децу који им нико неће узети.“

Моја жеља да се докопам плуга ипак није остала дуго неиспуњена. Преко зиме, када сам био у осмом разреду основне школе, отац се разболео. Имао је, како су доктори закључили, мождани удар и пао је на постељу. На пролеће, када је дошло време сетве, он је и даље био везан за кревет. Браћа су већ била уписала средњу школу у граду и онда сам ја, силом прилика, морао да орем. То сам једва дочекао, без обзира на то што сам с муком успевао да држим рало и стижем волове које је мајка стукала. Отац би ми свако јутро, пре изласка на њиву, укратко рекао шта и како треба да радим, иако сам ја све то добро, знао пошто сам стално био уз њега док је орао: стукао волове, уздизао међе, разбијао бусење које дрљача није могла да разбије, вадио жиле од корова да се жито не отрави… Када је било топло и лепо време, морали смо да га изнесемо испред куће, како би могао са столице да надгледа мој рад. Можда је тиме желео и да умилостиви Бога да нам помогне и да подари добар род. Упорно је понављао: „Сила закон мења, боже помози“, а ја сам, упркос његовом неповерењу и сумњи, успео да на време урадим све што је планирао.

Отац је умро преко лета, уз косидбу, мало пре жетве, не дочекавши да види плодове мога ратарског рада. Моју тугу за њим појачало је осећање неправде што није дочекао да их види, јер су они били какви се само пожелети могу. Чини ми се да никада, ни пре ни касније, жито није тако родило. И јечам, и овас, и раж, и елда, коју неки зову хељда. Није се знало који је усев бољи. Из села су долазили да се диве, а неки су ми и завидели. Добро је родило и поврће. Да ли је то била моја заслуга или ме је време послужило­? Оно ми је било наклоњено, киша и сунце су се смењивали баш онако како би сваки ратар пожелео. Ипак, мислим да је и моја жарка жеља да успем имала удела у свему. Бог ме погледао тада. Сад од мене окреће главу.

Очев одлазак тешко нам је пао. Брзо смо заборавили његову преку нарав и честе ћушке које смо добијали, а имао је тешку руку, бог да га прости. Боже, како се неке ствари и осећања преко ноћи промене?! Посебно ме је изненадила мајка која га је, док је био жив, често проклињала, јер је највише према њој био строг и неправедан. Много пута је, јадница, док смо ми били мали, немоћни да је заштитимо, добијала грдње и ћутеке, ни крива ни дужна. Он је много хтео, више него што је могао да уради, а када му то није полазило за руком онда му је свако био крив, а највише мајка коју је сматрао својим власништвом са којим може да поступа како хоће. Није мој отац у томе био изузетак. У нашем крају сви мужеви, које жене зову „људи“, у то време су мање-више били исти. Жене нису имале никаква права осим да слушају, трпе и рађају. Отац није признавао да су његове превелике жеље и скромне могућности да их оствари узрок његових незадовољстава, па је бес искаљивао на другима, кривећи их за све што није ишло како је замислио. Никада није видео своју кривицу, а ја сам сада убеђен, познавајући себе, да је није ни био свестан, као што ни ја нисам. Касније, када смо мало одрасли, ми смо мајку колико-толико штитили, па и примали ударце намењене њој, све док нисмо довољно ојачали да смо могли да га надјачамо и тако обуздамо његов бес. На крају је и он попустио. Или је схватио да је проблем у њему и његовим претераним жељама, или је онемоћао. Можда је и наша помоћ када смо стасали учинила да лакше завршава планиране послове, па је мање било разлога за љутњу. Када сам га једном, док је боловао, питао зашто се тако односио према мајци, пустио је сузу и само процедио:

„Сви су били такви. Да сам био другачији, смејали би ми се иза леђа и сматрали ме пиздом.“

И, таман када је живот почео да тече неким нормалним током, он се разболео. Богу се, изгледа, није свидело да он живи мирним животом. Када сада пребирам по његовом и свом животу и када ми је у глави стална брига да обезбедим породицу, много ми је јасније све то што је радио, мада му никад нисам опростио злостављање мајке, које је, гледано детињим очима, страшно изгледало.

Када је умро, мајци је било најтеже, упркос свему што је од њега, посебно у раним годинама њиховог брака, доживела. Када сам је једном питао како то да га толико жали, а онако га је клела док је био жив, рекла је: „Пи, пи, пи, бог не чује кад пас лаје. Има он пречег посла него да слуша женетине кад куну. Женску клетву ветар носи као псећи лавеж. Твој отац је био домаћин куће, а његова чврста рука је била неопходна да би нас заштитио и сачувао од странпутице. Некад сам, богме, и заслужила ћутек, а и нормално је да човек понекад удари жену, јер жене су лакомислене и плитке памети. Ко би вас извео на прави пут да он није био онакав? Нисте ви увек били ни послушни, ни добри, ја то најбоље знам. Где год су људи млакоње, чељад су распуштена, па се не зна ко шта ради. Онда се поскитају и распуште, па служе селу за спрдњу.“ Бог да јој душу прости, она му је баш све опростила и није дала трун на њега да падне, као да је био најпажљивији и најбољи муж. Таква је била моја мајка. Ја сам, чини ми се, нешто између: од оца сам наследио жељу да ми домаћинство увек буде за пример, да никоме ништа не фали, а од мајке благост и праштање, па не могу никога да мрзим. Ако се баш мора, онога ко ми чини зло и пакост једноставно прецртам, избацим га из свог срца и главе и заборавим, као да не постоји, али га не мрзим нити му желим зло.

Не само зато што ми је те прве године бављење домаћинством пошло од руке, мада је и то утицало, мајка је одлучила да се моје школовање оконча завршетком осмог разреда, иако сам од све њене деце био најбољи ђак. Браћа су већ била уписала средњу школу у граду, што је и мене чекало да отац није умро, па није имала срца, како је касније говорила, да их исписује кад су се већ „попишали на улицу“. Мени је рекла да јој се срце цепа што не може даље да ме школује, али видела је да ми иду сељачки послови и да могу да будем добар домаћин, а оца је неко мора да наследи.

„Није све ни у граду, ко ‘оће да ради сваки дан помало може и на селу лепо да живи и да буде свој газда а не да други њиме управља као стоком“, тешила ме је ваљда. „Не могу да разумем оне који иду да по граду скупљају пљуце а остављају ‘нака имања.“

Нисам се противио мајчиној вољи јер су ме сељачки послови привлачили, поготово кад сам постао домаћин. Кад ми је рекла да сам сад ја домаћин куће годило ми је, мада нисам баш био сигуран шта то значи. Знао сам само да ћу одсад ја орати, косити, градити котаре и торове, млети у воденици, гонити стоку на пазар… и то ми је било довољно. Мајка ме је стално нешто саветовала, а и ја сам је поштовао и питао и када ми савет није био потребан, али сам више радио по своме. Покушавао сам да опонашам оца, али и избацим оно што сам њему замерао у вођењу домаћинства, на шта он није обраћао пажњу, ако бих се понекад усудио да му изнесем своје замерке. Одлучио сам чврсто да неспоразуме у породици, уместо свађом и тучом, решавам разговором и договором. Ваљда су ме због тога из мог села, и из других, звали да мирим завађене, решавам спорове око међа или учињене штете. Оно што бих пресудио поштовале су обе завађене стране, иако увек нису биле задовољне једна или друга, а некад и обе. Знали су да је то што сам рекао без интереса и искрено и то поштовали.

Када су завршили школе, браћа су се запослила и остала у граду, тако да су све ређе долазили на село, па смо мајка, сестра и ја у највећем делу године преузели комплетну бригу о домаћинству. Онда се сестра, која такође није наставила школовање, удала тек што је напунила осамнаест година. Мајка је знала да каже да је женско дете туђа кућа, па се не исплати улагати у њега и школовати га, чак и када добро учи. Добро јој је дошла Чмитина незаинтересованост за школу, па се није ни секирала што не може да је школује, као у мом случају. Док се сестра није удала њих две су бринуле о стоци, а онда су све обавезе пале на нас двоје. Знао сам, а то она није ни скривала, колико је мајци стало да одржи домаћинство, да се не примети да оца више нема, па сам чинио колико сам могао, а и више од тога, да тако и буде. Она и ја радили смо и што смо могли и што нисмо, како се то код нас каже, само да све цапти, „што је и богу и човеку мило“, како је говорила. Устајали смо чим би се чули први певци, ја да напасем стоку а она да заврши послове по кући, како бисмо касније могли да се посветимо орању, косидби, жетви, како је шта било на реду…

На селу никад нема одмора. Када нема радова у пољу, онда се праве и поправљају зграде, припрема огрев, поправљају старе и праве нове ограде, чисте ливаде, крче пашњаци, зими чепају торине, кидају котари, полаже стоци… Сваког боговетног дана имаш шта да радиш ако хоћеш, а најчешће мораш. Нас двоје, једна скоро старица, мајка је већ била прешла шездесету, и један дечак од седамнаест година, радили смо оно што је некада радило пешесторо чељади. Да није било црквених празника, који су се у нашој кући увек поштовали, не бисмо знали за предах.

Од очеве смрти мајка је стално говорила да је време да се женим, како би ми жена помогла око имања, јер она више не може. Није било тешко приметити да мајку издаје снага, иако је то крила колико је могла, и да све мање могу да рачунам на њену помоћ, посебно у пољу. Ипак, било ме је помало срамота јер ми се чинило да сам премлад за женидбу. А, није ни био неки избор девојака у нашем и околним селима. Како је која завршавала основну школу, одлазила је у град да настави школовање и отуда се нису враћале. Којој школа није ишла брзо би се удала негде у граду, за момке који су такође са села отишли у град, или у друго село. Оне којима је учење ишло настављале су да студирају и тиме се још више удаљавале од села и сеоских момака. Ретке су биле неудате девојке у нашем па и околним селима, ако нису биле нешто вакетне, што значи с неком телесном маном.

У суседном селу раслo је девојчe доста млађе од мене, мада је растом изгледало старије, и ја сам имао неке симпатије према њој, али нисам смео ни да помислим да се оженим њоме. Прво зато што је била још дете, а друго, њени родитељи нису били баш на добром гласу у селу. Не знам зашто, али сви су на њих гледали с неким подозрењем, иако су мени изгледали као и сви други сељаци. Истина, били су нешто млађи од већине комшија и то им је, изгледа, била велика мана у очима околине. Они су уводили неке новине и у вођењу домаћинства, и у понашању, па је то боло очи онима који су новине тешко прихватали, а ти су били у већини. Бар се мени тако чинило, а касније донекле и потврдило када сам их боље упознао.

Али, судбина је хтела да баш она постане моја животна сапутница. Њу школа, просто, није хтела, а ни она школу. Удала се за мене када је једва, после другог покушаја, завршила седми разред основне школе. Тада јој је било нешто мање од седамнаест година. Није питала родитеље, као ни ја мајку, већ је побегла. Њени се с тим нису сложили, знајући како је прек био мој отац, па нисмо могли ни да се венчамо, пошто нису хтели да јој дају сагласност као малолетници. Скоро две године живели смо невенчани, у дивљем браку, како се то данас каже, а на такве бракове се у селу не гледа с благонаклоношћу. Венчали смо се пред њен први порођај, тек што је постала пунолетна. Тада су и њени легли на руду и дошли на венчање. Мајка је била срећна што сам се оженио, али мојим избором није била баш одушевљена, мада то није показивала превише. С обзиром на неопходност помоћи у домаћинству и мањак девојака у селу, брзо се помирила са судбином и прихватила снају. А наш брак је сматрала судбином и често је у разговору са комшијама говорила: „Судбина је тако хтела, шта сам ја ту могла?!“

Моја жена Видосава (рођена је на Видовдан, па су јој зато тако име наденули) и ја брзо смо изродили четворо деце, три сина и кћер, баш као и моји родитељи. И то је, ваљда, била судбина. Како су деца почела да се рађају и стасавају, тако је полако слабио терет кућних послова, јер су и она, као ми, чим су проходала, прихватала чобанске, а потом и остале послове у домаћинству, све по реду. Тада сам почео да размишљам о другим пословима, мимо ратарства и сточарства. Морало се мислити о школовању и будућности деце. Ново време тражило је више.

 

ГЛАВА VII

О: запослењу у Шумском; првим знацима урушавања здравља; дружењу са људима и ретким тренуцима одмора; сумњи да се Бог не радује мојој срећи; покушају да сакријем тежину болести; размишљању да скратим муке метком у себе…

У нашем крају расту простране четинарске шуме. Шумско газдинство које се стара о њима с времена на време обавља санитарну сечу, а то значи крчи оштећена, оболела и остарела стабла. То је за нас сељаке прилика да зарадимо који динар од сече или вуче балвана. То су мањи повремени послови и тада Шумско, како зовемо газдинство, нема интереса да ангажује Босанце да вуку грађу њиховим коњима. Њих су звали само за озбиљније послове, када су секли веће количине техничке грађе. Ја сам у тим санитарним сечама, кад год сам могао, учествовао још од малих ногу, јер смо увек имали добре волове. Најпре помажући оцу, а када сам стасао и сам.

Једне године наша шума је планула. Да ли се случајно запалила или је неко намерно потурио жишку, никада се није сазнало. Било је прича да је неко од сељака тарнуо угарак да би се осветио Шумском, чији су нас шумари оптуживали и кажњавали за сваку ситницу, чак и када би одсекли колац за ограду. Сумњичени су и конкретни појединци, па се помињало и моје име. За све те сумње и нагађања, међутим, није било никаквих доказа, па се на томе и завршило. Знам за себе, а и бог зна, да нисам запалио шуму, јер никада на тај начин не бих решавао неспоразуме са државом. Уз то, кућа ми је близу ње, па смо је тада једва сачували од ватре која је недалеко гутала столетни омар. Тада је изгорело, или оштећено, на десетине хиљада кубика грађе. Онда је Шумско решило да посече недогорела стабла, да бар нешто искористи, највише као целулозу. Тако се нама сељацима указала прилика да се мало више укључимо у сечу и вучу, јер нису могли да са стране обезбеде довољно радне снаге и теглећих грла. Са двојицом комшија заузео сам један одел паљике да га урадим. Тај посао се одужио скоро две године, пошто смо морали да радимо и наше редовне послове на имању, па нисмо могли у потпуности да се посветимо шуми. У њој смо, заправо, радили спорадично, али довољно често да нас Шумско не отпусти, пошто се ни њима није превише журило, јер нису знали шта ће са толиком грађом. Тако смо се прећутно споразумели да у време сезонских сеоских послова не улазимо у шуму, а посао за државу радили смо у касну јесен и зими, или по киши, када се у пољу не ради.

У време док сам рабаџијао спријатељио сам се са пословођама из Шумског, појели смо и неколико јагњади код мене, наравно мојих, па су ми по рашчишћавању паљевине понудили да и даље радим за њих. Наговорише ме да будем пожарни, да преко лета пазим и ако се где појави дим да их одмах обавестим. Њих у предузећу или милицију, кога првог стигнем. Зими да чувам и одржавам бараке које су, у време велике сече, биле подигнуте за смештај Босанаца и њихових коња. Тако добих и државну плату. Скромну, али на селу сваки динар је ко кућа.

Босанци, са својим коњима, дуго су таљигали у нашој шуми. Пре њихових никад нисам видео тако огромне коње. Беху то праве грдосије у односу на наше, које ми зовемо „босански“ и који нам служе за јахање и товарење, а раније су коришћени и за врсидбу, док су волови били теглећа марва. Тек тада сам сазнао да за вучу могу да служе и коњи. То се код нас никад није примило, јер смо коње сматрали господственим животињама и било нам је некако непримерено да их хватамо у јарам. Иако ми је у почетку било чудно како коњи да вуку балване, брзо сам се уверио, посматрајући како лако савладавају све препреке и вуку дупло веће влаке од волова, да је коњска снага далеко изнад волујске… Оно што су два вола једва теглила, један коњ је с лакоћом вукао.

Када о томе размишљам, присећам се и војске. Десетар ми је био Босанац, коњоводац, који се према потчињеним војницима односио као према коњима у ајму. Имао сам много проблема са њим због тога, јер нисам дозвољавао да ме заузда. Једно време се борио, свакодневно ме слао на рапорт код водника. Воднику, који је био мојих година или коју старији, због нечег сам био симпатичан па ме није кажњавао, него бисмо на рапорту попили по неку, а онда је и десетар-коњоводац у неке јаде схватио да ради узалудан посао и дигао руке од мене. Рекао је осталим војницима: „Ја му не могу ништа кад га водник тетоши“! Касније смо, чак, постали добри јарани, како је он говорио, поготово када сам му испричао о мојим искуствима са босанским рабаџијама и обећао да му средим неки посао у мојој шуми. Слагао сам га, али без намере. После мог повратка из војске Шумско је набавило тракторе-тегљаче, па коњи и Босанци више нису вукли балване и тако је наш договор пропао. Оно што није могла механизација, из увала и шкрапа, вукли смо ја и мој друг воловима, тако да за Босанцима више није било потребе.

Одржавао сам и даље своје домаћинство, али имао и државни посао, што се за сељака може сматрати приличним успехом. Али, два добра тешко је саставити када се мене тиче. И раније сам мало знао за одмор, а од тада скоро да и није било слободног тренутка осим, помало, зими, када сам стражарио код барака. Мада се и тада увек нашло нешто што мора да се уради. Нека оправка крова, после јаког ветра или големог снега, затискивање врата и прозора да не свира студен када потпири северац, цепање дрва за себе и за друге који су ту повремено боравили када је било каквог посла, или би свратили да преноће. Долазили су и момци из села да се картају и по неку попију, пошто је то било скровито место, усред шуме. Понекад ме је и неки љубавни пар замолио за кључ… После боравка неких ненадних гостију морао сам да чистим, као да су се ту крмад букарила, а не чељад боравила. Ни код куће није се било без посла. Таман кад помислиш да си све планирано обавио, обноћ укрка снег до кракова и кровова, па онда по ваздан кидај котаре, чепај торину, гони животињу на воду или у четину. Не да ти се да одмориш па бог.

Деца су, хвала богу, лепо расла, школовала се, али и помагала око кућних послова, као и ја у њиховим годинама, па се некако гурало и грабило напред. Направио сам нову кућу, пошто сам се поделио с браћом којима је остала стара. Мени је допала штала и неке колибе које сам пренео на мој део имања. Кућу сам скромно опремио, довео воду, касније је стигла и струја, па сам средио и купатило, прво у селу. Ишло ми је како само може да се пожели. Живели смо, као што смо научили, скромно, па и када нешто нисмо имали није нам недостајало. Чега нема без тога се може, било је наше животно правило које се преносило са паса на пас. Свако поколење се својски трудило да увек има оно најосновније – и углавном је тако и било. Годинама се и заимало, тако да је било све мање онога за чим смо у својој покорној скромности жудели.

Свакодневно тегљење је неприметно узимало своје. Почео сам више да се замарам, да жудим да се поштено одморим и наспавам уместо да уживам у стеченом иметку, сну и другим животним радостима. Кући сам најчешће долазио по мраку, мало би се окрепио и једва чекао да се увучем у постељу. Сан ме, чини ми се, не би ни пренео, а петлови би најавили зору. И онда све изнова, сваки боговетни дан сличан као јаје јајету, сем што би се послови мењали, данас ово сутра оно. Ипак, нисам се жалио, нити сам имао узмака, иако сам осећао да трошим и своју и снагу волова, са којима сам се највише дружио, и теретио их као и себе преко сваке мере.

Када сам почео да радим за Шумско, смањио сам буљуке оваца и говеди. Мање се и сејало, јер смо прешли на исхрану куповним пшеничним брашном које је, не знам из којих разлога, неко у нашем селу назвао сита. Да ли зато што смо га јели у већим количинама, јер нам је хлеб од њега био слађи од јечменог, па били ситији, или, можда, зато што је то брашно изгледало ситније од оног које смо млели у нашим поточарама. Или… Не знам, наше мливо често је било крупно као мекиње јер би, због журбе изазване нокоштином, помељари „навили“ воденицу да преандара жито како му драго. Није било времена, осим понекад зими, да се натенане меље, како би брашно било ситније и мекано као свила, како је мајка знала да каже када јој се мливо допало. Она је највише пропатила због лошег брашна, јер је правила хлеб који смо јели, а од лоше самлевеног брашна он није могао да буде добар. Ми деца смо га манисала и кривили њу што је хлеб лош. Она је пуно пута молила оца, када би полазио у воденицу, да не жури, него да оно што је потерао самеље како ваља, да ће она на све пазити као да је он ту, да не брине, али он је ретко када послушао. Важније му је било да што пре заврши, како други послови не би трпели, а не квалитет брашна. Мајка га је, чак, оптуживала да намерно меље лоше брашно, како би се мање трошило и дуже трајало. Можда је имало истине и у томе. Када сам преузео бригу о мливу мало више сам пазио, мада се и мени дешавало да у журби само преандарам како му драго. Када си у ситуацији да о нечем одлучујеш, не понашаш се увек онако као када гледаш како то други раде, па ти се чини да би ти то урадио друкчије и боље.

Са смањењем стоке у мом обору смањила се и потреба за јечмом, зоби, ражи и сточном храном, па смо мање сејали и косили. Неке обавезе су нестале, али су дошле нове, па и даље није било времена за предах а камо ли излежавање. Тек у последње две, три године могао сам помало да одморим, али касно сам, ето, схватио да је и одмор за људе…

Да није било дружења с људима можда бих одавно легао на постељу. За то сам налазио времена, па и када је било највише посла у пољу и када сам био најинокоснији. Додуше, ретки су били они који су имали времена за еглену у време главних сеоских послова, са којима бих радо попричао и наздравио. Али, било је беспосленика којима је вазда светац, који ми баш и нису били мили. Ипак, ако бану, мораш да седиш и с њима и када ти се не седи. Тада си као на иглама. Мисао ти иде за послом који те чека, молиш бога да га ђаво носи, а он развеже причу о свему и свачему, најчешће о баталуцима. Опет, негде у дубини душе, молиш бога да остане још, јер то ти је све што од одмора имаш. Зато се негде потајно и таквим гостима радујеш. Они су ме одмарали онда када ми је одмор био најпотребнији, а ја га нисам предвидео у мом дневном календару.

Кућа ми је на путу, па свраћа и знани и незнани. Путник намерник да пије воде или се распита како да стигне тамо где се запутио, комшија и пријатељ да попију кафу и ракију и распитају за здравље, или да нешто траже на зајам, врате позајмљено, саопште новости у селу или бистре светску политику, јаве за свадбу или мртву бабу… Примао сам их, мада не увек срдачно. Нисам ипак могао као пријатељ Вукота, који је знао, када му дође и најважнији гост, да каже: „Ајде поседи мало са женама, ја имам неког посла, брзо ћу“, али се не би вратио док све оно што је наумио за тај дан не посвршава. Једино њему признајем да је свој живот и здравље немилосрдније трошио од мене. Али, ено га као да ништа теже од кашике није подигао, а види мене…

Лакше би ми, чини ми се, било када бих могао на некога да покажем прстом и кажем: ено кривца за моју злу судбу! На кога? Могу само да кривим мајку која ме је родила и себе. Кад год нам дође до живота, мајку можемо да кривимо колико год хоћемо, ништа нас не кошта. Она неће да нам замери, чула нас не чула, и када смо у праву и када нисмо. Када чује прави се да не чује, а за све наше невоље и бриге осећа се кривом, подсећали је на то или не. И на овом и на оном свету. Ја сад кунем моју што ме је родила, што ме није побацила, као што је она клела своју. Има ли краја томе?

Никада мајци нисам замерио што ме је оставила на селу, нити сам се покајао због тога. Чинило ми се да све иде како треба, а тежак сељачки живот сматрао судбином од бога датом, а не мајчином заслугом. За боље нисам рођен, као и моји родитељи, и комшије, па му се нисам ни надао. Овде си газда ако имаш какву-такву кућу, пун ваган, амбар, котар и тор, добре волове и коња седланика, топлу поњаву да се покријеш и чисту кошуљу да се преобучеш… То сам углавном имао, као и они пре мене, па нисам ни имао за чиме да жудим или жалим. И други су ме сматрали домаћином и угледником, бар ми се тако чинило. Потајни страх да то изгубим вероватно је био главни покретач на свакодневно диринчење, да сутра неко не каже: „Упропасти ‘нако имање, обрука претке, шта ће оставити деци…“

Ђаво ни оре ни копа. Бог као да није створио људе да живе као срећници него их, чим их створи, предаје ђаволу да њима влада и наводи их да живе као паћеници. И као да му је било мало мојих досадашњих мука, него ме је ставио на додатне, ђаволскије. На нос ми излази и најмања радост и ужитак који ме је окрзнуо кроз живот. Можда се богу учинило да сам ухватио срећу за реп, или ми се она негде смеши, иде ми у сусрет, па је пожурио да јој препречи пут, да јој не да да ми приђе. Није му угодно да ме види задовољног, јер ми је наменио оно друго!

Никада нисам ни помишљао да здравље може да се потроши. Чинило ми се да једино њега имам на претек и да је издашно као наш непресушни забојски извор. Колико год из њега узимаш. Али са здрављем не би тако. Опомену ме изненадни бол у леђима. И раније, док сам вукао балване, косио, орао или цепао дрва, осетио бих, понекад, бол и у леђима и у рукама, али онај последњи беше некако друкчији, подмуклији, јачи. Ипак, недовољан да ме поколеба у мом односу према себи. Ко да мисли на здравље код је глава пуна других брига и планова, пречих од свега другог? Да је занемогао во, крава, коњ, овца, па и пашче, повео бих га код ветеринара. Увек сам гледао да ми се стока не мучи, али за моје здравље нисам давао пет пара. Чинило ми се да ми не могу ништа ни људи, ни време, ни болест. И други су ми говорили да ми нема смрти без секире, колико сам цаптио од здравља. Те спорадичне болове приписивао сам умору, промаји или назебу. То се, по мојој памети, и потврђивало, јер чим бих се одморио жигање би престало.

Нешто касније почео је да ме мучи бол који се после одмора повлачио, а онда би ме, најчешће ноћу, изненада проболо испод ребара тако крвнички да сам се будио из сна. То је почело да се понавља све чешће, али сам ћутао и трпео. Тек после три месеца, када је бол већ учестао, одлучио сам да одем код доктора. Нешто ми је говорило да треба да потражим помоћ, а није ми се ишло. Оно друго, јаче од мене, вукло је на другу страну. Док сам путовао на преглед, ноге су ми биле тешке као олово. Нека невидљива сила бранила им је да иду напред. Необјашњиви и дотад непознати ми жмарци струјали су кроз читаво тело. Као да се и оно бунило због моје намере да тражим помоћ… Уплашио сам се истине? Дубоко у себи осећао сам да неће испасти на добро. Помисао да се вратим није ме напуштала све до уласка у ходник амбуланте. Ту сам једва преломио и са оно мало снаге што ме није напустило ушао у ординацију. Када испричах доктору моју муку, он поче да врти главом и одмах ме упути да снимим плућа и бубреге и да дам крв и мокраћу. Рече да за три дана дођем поново.

Трећег дана тек ми се није ишло. Ноћ уочи новог сусета с доктором ока нисам склопио. Стално ми је било на уму: шта ће ми рећи? Када сам полазио од куће осећао сам се као да идем на клање или вешала. Да ко шта не би приметио, а беху дошли да ме испрате комшиница Дуња и братучед Вук, брзо се спремих и скоро истрчах из куће, иако сам до проласка аутобуса имао добрих сат и по, а до аутобуске ми је требало дупло мање времена. Они се зачудише што тако журим, а ја рекох да се надам да ће наићи неко с колима, па да нећу ни морати да чекам аутобус. Чим зађох у шуму, кроз коју је водио пут, стадох под једну јелу и под њом сам пола сата мозгао шта ћу и како ћу. Помишљао сам и да дигнем руку на себе, само да не сазнам истину која ми неће дати да радим и живим као до тада. Шта ће ми живот ако не могу да га живим онако како хоћу, а за мене је живот рад? Ни сам не знам како сам се покренуо и нашао у аутобусу. Дуго сам био као омађијан и тек код првих градских кућа схватио где сам. Код доктора сам стигао у заказано време, а он још с врата поче да виче на мене: „Зашто ми се раније ниси јавио, кукавче црни? Шта си чекао, јеси ли ти нормалан, човече! Мора да те је болело месецима, није ово пало с неба па у ребра. Стари магарац а понаша се као дериште!“

Као малом детету, свашта ми рече. Само што ме не ишамара. Онда се мало смири и нешто блажим гласом каза: „’Можда си, несрећниче, навукао ону најгору болештину. На левом бубрегу имаш неку погану мрљу, нимало ми се не свиђа, а и налаз крви и мокраће није добар“, рече показујући ми неке снимке. „Али, то је само моја сумња, морам све да пошаљем у Београд, па ћемо да видимо шта ће они да кажу. Да си се на време јавио ово би могло да се лечи, овако не знам. Али, да сачекамо шта ће да кажу они горе, даће бог да грешим.“

Тог доктора бије глас да ништа не скрива нити околиша, а опет сви хоће да их баш он прегледа и води у болести. И мени је било мило што сам набасао на њега. Када рече да сумња на најгоре, ноге ми се одсекоше. Да се не ухватих за неки ормар, срушио бих се на под. Онда се некако скљоках на столицу, потпуно ван себе. Потврда онога чега сам се плашио посече ме горе него што сам се надао. Свака болест, излечива или не, за мене је равна смрти ако ми не буде дала да радим као до тада. Све што је доктор даље говорио и чуо сам и нисам…

Прво што помислих, када сам се мало прибрао, било је: зар сада када ми се чинило да сам у највећој снази? Па тек сам ономад напунио педесет. Како да се то мени деси? Најгора од свих помисли беше да не знам никога ко је дуго живео са болешћу чије се име не изговара у нашем крају. Кад неко од ње оболи обично се каже: болује од најгоре болести, од погане болести, од неизлечиве болести… Речи: карцином, коју доктори употребљавају, или народна рак, као да су забрањене. Као да се изговарањем њеног имена болест преноси, распирује, шири, дражи…

Доктор, видевши моју реакцију и страх у очима, покушава да ме утеши речима да он, можда, греши и да се нада да ће из Београда стићи боље вести. Даде ми неки лек за смирење и још нешто да узимам трипут дневно и рече да дођем за петнаест дана, када би требало да стигне извештај специјалисте. Мени те његове речи изгледаху као да долазе из неке дубоке пећине, или бунара, и једва сам разабирао шта говори… Последња нада би угашена и главу ми поново напунише црне мисли и хиљаде питања. За трен читав ми живот прође испред очију. Почех да пребирам по прошлости не бих ли нашао узрок болести. Свашта ми падаше на памет. Помислих, нема друге, грешан сам, бог не кажњава без неке… Ако сам претеривао у раду и други су, па ене их. Шта може да буде? Сетих се и мајке. Мајке се увек сетим када ми је тешко. Она је, када би се нешто наљутила на мене, знала да каже: „Платићеш богу и за оно што си ме за сису ујео!“ Да ли је било превише тих уједа, је ли то неопростиви грех који сам још тада починио, те сада овако плаћам? Нема детета које није ујело мајку за сису. Али, нема ни болести која долази тек тако.

После првог шока некако сам успео да се мало приберем. Хајде да сачекам извештај београдског специјалисте пре него почнем да се опраштам са животом, помислих, па одлучих да о ономе што ми је доктор рекао ником ништа не кажем. И доктора замолих да никоме не прича ништа. То је, рече он, сувишна молба, јер њега лекарска етика на то обавезује. Додаде: „Држи се, даће бог да све испадне како треба.“ А шта ми је остало сем наде у бога ако га има, те није нечија ујдурма?

Када дођох кући, покушавам да сакријем оно што ми се врзма по глави. Али, од моје Видосаве тешко је нешто сакрити, па и најмању промену расположења. Све та види, име јој потпуно одговара. Знајући где сам био тог дана, чим ме угледа пита: „Шта не ваља?“ Рекох да је све у реду и да ћу за петнаест дана морати да се јавим на контролу, да ме доктор погледа још једном, за сваки случај. Биће, ваљда, добро, тако ми је рекао на растанку, покушавам да је умирим. И њу и себе.

„Бојим се да није тако, види ти се и на образу и у очима. Добро те познајем, мене не можеш да превариш. Али, ако ти кажеш да је све у реду, онда нека буде тако“, рече и понуди ми вечеру. Каква црна вечера, не пада ми на памет. Друге мене бриге море, а не глад, мислим у себи покушавајући да заметнем шалу, као обично када бих дошао из града а она ме питала шта сам јој купио.

„Не питаш ме шта сам ти купио?! Ено ти у торби шарене лаже, узми је“. На њеном лицу се читала забринутост, па хтедох да је мало одобровољим. „Узми, па донеси да је поделимо…“

Ништа није помогло. Као да је мртвац у кући, а и био је живи мртвац, као и сад што је. Видела је она шта је видела. Срећом, нико од деце не беше ту, па се некако увукох под поњаву правдајући се умором, да ме они кад дођу не затекну сломљеног и да ме не запиткују. Понадах се да ћу сутра бити прибранији и да ћу имати одговоре на њихова питања. Нови дан нова нафака.

За тих петнаест дана покушавао сам да не мислим на болест, да сакријем муку која ме је снашла. А време, сваки дан као година. Онда, упркос страху, почех да верујем да се мој доктор преварио и да ће из Београда стићи боље вести. Чак сам себе убеђивао да нисам добро чуо и разумео доктора и покушавао да до детаља рашчивијам оно што ми је рекао, надајући се да ћу у некој реченици, или речи, наћи сламку спаса, да ће испасти да ми није рекао оно што ми је рекао. И болови мало проредише. Помишљам да уображавам и да ме и не боли тамо где ме боли. И таман кад помислим да уображавам, рески бол ме врати у стварност. И тако сваки дан: мало страха, мало наде и много мисли које ми никада до тада нису падале на памет.

Ни сам не знам колико пута сам на дан пребирао по свом животу и опраштао се са њим, а онда казах себи: не сахрањуј се, има ко ће то да уради кад му дође време. Али, како да умрем? Да се мучим или да себи пресудим? Ово друго би било лакше за мене, али већ чујем Керешицу Ракову како жвалави: „Јебо га отац, што му ово шће? Баци љагу на кућу и потомство за вјеки вјеков. Није, кукавица, мог’о да сачека да умре к’о чо’ек но диже руку на себе, поган. Опогани ову златну ђецу и жену. К’о да је само он болестан, нико други. Колицина су трпели муке, али нису дигли руку на себе, но су се предавали богу да он одлучи о томе када ће га позвати. Само он има право да узме душу, нико други. Он нас је створио, он једини може и да нас узме, ми се ту не питамо и не треба да се питамо…“

Не зову њега залуд Керешица, тај се свуда завуче, свуда га има и у све се меша, тражио то ко од њега или не. Знам да ће Керешица, а неће бити једини, зборити истину, али он и они не знају, и не дао бог да икад сазнају, какве муке мене терају на такве мисли. Лако је рећи: „поган, што опогани кућу и фамилију“, треба издржати ово што је мене снашло. Како ће тек бити када привијем када је сад овако, а тада нећу, можда, моћи ни да мислим нити да нешто предузмем? Свакако, ако не могу да радим као што сам научио, ја сам мртав те мртав.

И тако сваки дан, час страх час нада.

Када је дошао дан новог сусрета са доктором, пред ординацију сам стигао сат пре отварања. Нисам могао да издржим, чинило ми се да ће време испред докторске собе брже проћи. Гледам, по ходницима понеки јадов као и ја. Један ми вели да већ три месеца иде на зрачење, па је дошао на контролу. Чини му се да је боље али, каже, то више примећују други него он. Вели да се помирио са судбином, па нека буде како је записано. Пита: шта је са мном? Слежем раменима. „Зависи шта ће да каже доктор, шта је стигло из Београда“. Варам себе више него њега, а знам као да читам из књиге. Знам када ме жигне како сам и шта ми је.

У неке несреће стиже и доктор. Када ме је погледао, по изразу његовог лица видео сам да нема добрих вести. Само је промрмљао ‘бро јутро’ и журно улетео у ординацију. Очекивао сам да ме одмах позове, али сам морао да сачекам још пола сата док ме сестра није прозвала. Тих тридесетак минута било ми је дуже од претходних петнаест дана.

За све време кроз главу ми пролазаху многе суморне мисли и идеје. Од оне, да што год да ми каже прихватим мирно, помирим се са судбином и чекам судњи дан, до помисли да чим стигнем кући пресудим сам себи и тако скратим муке и заштитим се од понижења тешке болести, а народ нек прича шта хоће. И онако ће да прича, то ми не гине шта год да урадим. Шта ће тек да прича ако се жив будем распадао? Колико ће њих рећи да сам то заслужио. Добро ми је познато шта преживљавају и како изгледају људи који умиру у најгорим мукама, беспомоћни и очајни што док су имали снаге нису били мушко. Зашто да и ја дозволим тако нешто. И метак и конопац су за људе…

Мрачне мисли прекиде сестра која ме је позвала да уђем. Оног тренутка када изговори моје име и презиме, гласом који се, како ми се учини, могао чути с краја на крај града, осетих се као да сам ухваћен у вршењу најгорег недела. Као да су сви из чекаонице знали о чему сам у том тренутку размишљао и да ме је њен позив скинуо с вешала…

Очекивао сам нежнији, љубазнији, сажаљивији позив. Очекивао сам сажаљење, разумевање, топлу реч утехе… У ствари, не знам ни да ли сам шта очекивао, али ме је њен глас тако пресекао да и оно мало куражи што сам имао нестаде. Потпуно разоружан крочих унутра, као да жив улазим у за мене ископану гробницу. Доктор ме кратко погледа, а онда обори очи и рече: „То је то. На жалост, из Београда потврђују оно на шта сам сумњао. Али, није тако страшно, има наде, није се скроз развило. Није захватило друге органе, само мало леви бубрег, као нека циста.“

Мирноћом коју сам показао у том тренутку и себе сам изненадио. Ваљда сам се већ био припремио на такав закључак, па нисам осетио никакав додатни страх нити узбуђење. Више за себе промрмљао сам нешто као: колико ми остаје? Доктор и није чуо моје питање, а можда и јесте, па је почео да прича о терапији и лечењу, помињао неке проценте излечења, наводио и имена његових пацијената који су излечени, или су бар и даље у животу, иако им је болест откривена пре више година. Једног од тих што наброја и ја сам познавао, али нисам знао да од тога болује…

После тих, час узнемирујућих, час смирујућих, речи одреди да једном недељно долазим на зрачење, даде ми још неких прашкова и рече да се придржавам датих савета и лекове узимам онако како пише на кутији. Растадосмо се скоро без речи, осим што, када сам био на вратима, додаде да се строго придржавам режима исхране и јеловника који ми је дао на неком папиру и да не заборавим да за два дана дођем на прву терапију.

Више нисам имао куд, притеран сам уза зид. Видосави сам морао да кажем све, поред осталог и због промене исхране и начина живота уопште, а и ред је био да зна оно што је наслућивала а, богме, и видела. Болест се и онако не може дуго скривати. Покушао сам да је сакријем и од себе и од других, и ево до шта сам дошао. Договорисмо се да деци, неко време, ништа не говоримо о тежини болести, да бар њих поштедимо.

 

ГЛАВА VIII

 

О: тражењу (опет) узрока болести у греху; јурењу веверице и страху од њене крви; томе како сам од детета, које је бежало када се нешто клало, постао признати касапин…

У очекивању прве терапије почео сам изнова да размишљам о узроцима болести. Грех ми је увек прва помисао. Сетих се да сам једном, као дечак од десетак година, каменом погодио веверицу и оборио је с дрвета. Иако сам је дуго јурио и гађао, када сам је видео крваву, страшно сам се препао и растужио. Замало сам се онесвестио када сам то крхко, крваво, уплашено и беспомоћно створење дотакао. Уопште ми није било јасно зашто сам само пре неколико тренутака тако жарко желео да је погодим. Уплашенији сам, чини ми се, био него она. Дуго сам обилазио око ње пре него што сам је подигао. Упркос великом страху узео сам је, лишћем јој завио повређену ножицу, вероватно је била сломљена, пошто није могла да се на њу ослони, и однео је кући. Неколико дана сам је лечио и хранио млеком док се није сасвим опоравила. Она се за то време одомаћила па, иако је била слободна и излечена, није хтела да оде. Тек неколико дана пошто је потпуно престала да храмље, изгубила се. Једноставно, једног јутра нисам је затекао у њеном привременом скровишту, напустила ме је без поздрава и тада ми је било још теже него онда када сам је видео беспомоћну испод оморике. Касније сам у свакој веверици видео њу и тако је то биће постало моја најомиљенија шумска животињица. Никада их више нисам гађао, а спречавао сам и другу децу да то раде, препричавајући им свој доживљај и осећај када сам је ранио. Како бих волео када би ми сада нека дошла у посету! Дао бих све ове који ми из куће не излазе и моју муку чине још већом, за посету тог враголастог створења. Иако је грех је учињен, то искуство ми је ипак помогло да рано схватим да је наношење бола другима страшна особина. И животиње су жива бића. Тај мали, љупки и гиздави створ, који свој репић издиже као поносни барјактар барјак, ничим није заслужио оно што је од мене доживео. А шта сам ја добио од њене патње? Ништа сем страшне слике која ми је често пред очима, те кајања и наде да ће ми бог опростити! А, ево, изгледа није. Та рањена веверица потпуно је изменила мој однос према животињама, па на неки начин и према животу. Схватио сам да су и оне крхка бића која осећају бол исто као и људи, само што не могу ником да се пожале, нити имају кога у дивљини да им помогне када им помоћ затреба. Касније сам се трудио да им то надокнадим. Увек када бих наишао на рањеног шумског станара, обично неко птиче које није могло да лети, помагао сам му да оздрави тако што бих га однео кући и хранио док се не окрепи и одлепрша. Само ми се једном десило да рањену птицу, којој је крило било скоро откинуто, нисам успео да излечим, већ је угинула упркос све моје бриге и труда.

Дуго после тог догађаја са веверицом, кад год би отац клао јагње, овцу, свињу, штогод, бежао сам или закретао главу да не гледам када сам морао да му помажем и држим за ноге док је дерао кожу. Био сам се заклео да никада моја рука неће узети живот било које животиње…

Живот, на жалост, није оно што желимо, него оно што живимо. Када је нестало оца, једно време смо, кад бисмо нешто клали, звали рођаке или комшије, али то није могло вечно да траје. Кад дође неки ненадани гост на ручак или вечеру, тада се обично коље јагње, јер иначе немаш чиме да дочекаш госта. Или, када стока занемогне, клање мора одмах да се обави и тако спасе месо животиње, јер ако крепа није за јело. У таквим приликама често није било никог од оних који би могли да притекну у помоћ, па је мајка неколико пута и сама узимала нож у своје дрхтаве старачке руке. Претходно би мене молила и убеђивала, али ја сам се бранио и бежао… На крају сам морао да попустим, стегао сам зубе и срце и заклао прво јагње. Када сам му превлачио нож преко врата, осећао сам се као да тај нож иде преко мог гркљана. Дуго сам потом дрхтао и плакао. После су уследила нова клања и свако следеће било је лакше. Временом сам постао признат касапин у селу. Нико више без мене није хтео да закоље ни пиле. Не знам ни сам колико на души имам животиња. Ако је то грех кога испаштам, могу да разумем моје муке. Иако нисам убијао из ћефа већ из нужде, ко ће знати како нам онај горе то књижи? Знам, додуше, многе који су клали и пре и после мене, па и више од мене, а ено их живи и здрави… Ко одгонетне зашто је то тако, тај ће се сасвим примаћи богу.

Никада нисам мрзео, чак и када бих се са неким посвађао, или би ми ко учинио какву неправду. Такву особу бих прецртао, некад за увек, некад на дужи или краћи рок, али је нисам мрзео. Нисам био склон ни оговарању, а оговараче сам прекидао на самом почетку, дајући им до знања да ме такве приче не занимају, без обзира на то ко им је главни јунак. Ваљда тиме нисам навукао божји гнев…

Морен тешким мислима и све јачим и учесталијим боловима, нисам ни приметио како време брзо пролази. Ишао сам редовно на разна зрачења и скоро годину дана прошло је као дланом о длан. Али дани, појединачно, трајали су дуже од године. Када ми је доктор рекао да смо, за сада, завршили и да је лечење дало добре резултате, био сам скоро затечен. Рекао ми је да дођем на контролу за шест месеци, смањио број лекова које треба да узимам и упозорио да се придржавам његових савета и препорука које сам раније добио у погледу исхране и забране алкохола, кафе и дувана…

„Немој да се играш животом. Ти си веретизан, ровит, као мало воде на длану или кап росе на сунцу. Мало фали па да испариш. Поред исхране води рачуна да се не излажеш било којој врсти стреса, а он може бити и физичке и психичке природе.“

„Другим речима, да живим као миш под стакленим звоном“, рекао сам, а он је само слегао раменима.

Када сам дошао кући сви су се обрадовали вестима које сам донео. Тада смо и деци саопштили од чега сам лечен. Али, испоставило се да су они све знали практично од почетка. У селу, једноставно, ништа не можеш сакрити. Човек често несвесно ода и највећу тајну. Тако сам и ја, рекоше ми деца, негде у разговору са неким од оних који су дошли да ме посете, поменуо од чега болујем а да нисам био свестан да они слушају. Правили су се да не знају ништа ако ми је тако лакше…

Мене је и даље највише копкао узрок моје болести. Стотину пута сам преиспитао сваки трен живота, анализирао и најмањи грех кога сам био свестан. Себе сам исто толико пута убедио да ниједан није раван ономе што ме је снашло, поготово када се моји греси упореде са гресима других људи које сам познавао, јер су многи били, ако ћемо право, далеко грешнији од мене, а нису испаштали као ја. Други пут бих нашао на стотине грехова, од којих је сваки појединачно био довољан за овакве муке. Трећи пут бих био убеђен да испаштам туђи грех, неког од мојих предака или… Кажу да је и то могуће. А онда бих био сигуран да узрок лежи негде у мом напорном животу. А живот какав сам имао сматрао сам суђеним, а онда и последице прихватао као хир судбине.

ГЛАВА IX

 

О: спавању у шуми и вучи балвана по киши и мразу при којем срце у срцу пуца; ноћним и дневним морама, тражењу одговора којих нема…

У данима када сам почео да зарађујем кору хлеба чувајући стоку, често сам знао да заспим насред ливаде или шуме. Посебно су успављујуће деловале плаховите летње кише. Дешавало ми се да ме сан савлада и да останем у шуми, а стока сама, по навици, оде кући. Онда би ме пола села и до поноћи тражило док ме дозивањем не би пробудили. Једном сам целу ноћ преспавао у шуми под јелом, јер нису могли ни да ме дозову, нити нађу на местима где смо се ми чобани најчешће скривали од кише. Те ноћи био сам на сасвим другом крају шуме, за потрагу неочекиваном, где ме је затекла киша, а онда савладао сан. Мислили су, причали су касније родитељи и они који су им помагали у трагању, да нисам жив. Помишљали су да ме ујела змија, напао медвед, који се с времена на време појављивао у нашој шуми, или убио гром, јер је тог дана грмело као никад. Обишли су те ноћи све косе и кликове, суве оморике и друга места која громови најчешће ударају. Скоро су ме били прежалили. Када је свануло пробудио сам се и дошао кући таман када су се трагачи спремали да крену у нову потрагу. Сећам се као да је јуче било, када сам се пробудио био сам укочен од зиме. Једва сам дошао себи и схватио где се налазим, па сам се још више укочио од страха. Тресао сам се као прут док ме први зраци сунца нису мало угрејали, а и одагнали страх. На планини су температурне разике у току двадесетчетири сата огромне. Дању су врућине и преко тридесет степени, а ноћу се температура спушта и до нуле, па и испод.

Доктор ми, када смо причали о могућим узроцима моје болести, рече да последице по здравље могу да наступе знатно касније од тренутка када оно претрпи неку муку или терет и тако буде начето. Можда се још тада, када ми је свако дрво било склониште а гола земља постеља, зачела клица тешке болести, а сада је ђаво само дошао по своје и намирује рачуне…

Највише сам, чини ми се, товарио на себе када сам вукао балване. Обично се о грађи радило зими. Дешавало се да по цео дан пада киша, или снег, и шиба ветар. Тада би се моја сукнена одећа напунила водом да сам је једва носио. Студен је бивала толика да је срце у срцу пуцало. Квасна одећа брзо се смрзавала и претворила у оклоп. Кретао сам се као корњача. Хладноћу најчешће нисам осећао, јер се ледена влага, која је пробијала до голе коже, мешала са знојем и загревала. Тек када бих мало застао да одморим, што се ретко дешавало, или да нешто с ногу поједем, ухватила би ме дрхтавица. Али, чим бих наставио са послом, поново бих се загрејао тако да ме је и хладноћа терала да теглим без предаха. Што је време горе, то је више ломиврата. Костобоља и грудобоља које сам повремено осећао нису ми биле довољно упозорење… Тада ми се чинило да ми ништа не може ни време ни људи и да је свако побољевање пролазно. Пала мува на међеда! Колико сам могао, чини ми се, свакога сам чувао од себе, а за себе нисам марио…

ГЛАВА X

 

О: распаду Југославије и мом учешћу у грађанском рату у кршевитој Херцеговини; клању вола за рођендан и умирању саборца на мојим рукама; справама за мучење људи и животиња…

Није ме шибало само време него и људи и њихова зла воља и луда глава.

Одболовао сам, као нико, распад Југославије. Мислио сам да је то најсрећнија и најтврђа земља на свету, а она плану к’о навиљак сламе. Када се то дешавало осећао сам се као да ми неко чупа живо срце из недара. Посебно ме је погодило оно што сам видео као резервиста Југословенске народне армије, у кршевитој Херцеговини, када се држава рушила. Разорена села и градови, куће спаљене до темеља, покућство разбацано, летина разрована, стока наоколо лута и риче… Туга божја да и камен пусти сузу. Срце ми се цепало, а био сам беспомоћан. Знам колико се сељак мучи да нешто стекне, колико му је стало да му двориште, котар, стаја, тор, врт, воћњак… буду пуни и сређени… Онда дошао ђаво и заиграо крваво коло.

Када сам пролазио кроз та згаришта, није ми било важно да ли су села српска, хрватска или муслиманска, сва су на исти начин била разорена. И рукопис рушача био је исти, без обзира на то како су се они који су то радили богу молили. Видело се и да су рушиоци и порушени били блиски. Само браћа могу да се мрзе до вађења очију и истребљења! Ко је све то смислио и дао човеку право да чини такве ствари, размишљао сам док сам покушавао да себе уверим да не видим оно што видим и да заборавим оно што сам видео, а што се заборавити не може.

Не мање мучно било је гледати оне међу нама, а било је и таквих, који су улазили у те разорене домове, у којима су још биле топле постеље од оних несрећника који су из њих избежали, да их пљачкају. По двориштима и недогорелим собама за њима су остајале разбацане личне ствари, документа, слике и друге драге успомене. Када сам једног питао откуд му толика храброст да први уђе у сваку кућу, одговорио ми је питањем: „А шта ћу други?! Само први може да се омрси ако шта има“. Ја сам наивно мислио да он чисти терен, ризикује главу да би открио неког скривеног непријатеља који би могао да нам науди, а он је чистио куће од вредних ствари и новца. Други су хватали напуштену и избезумљену стоку, клали и гостили се. А мени су се уста била закаменила, па нисам могао да једем ни оно што су нам доносили из војничког казана и што није било опљачкано. Како људи могу тако, како смеју, зар се не боје божје казне?

Једног дана приђе ми саборац из чете који је знао за моју касапску вештину.

„Оде ‘вамо да видиш нешто“, вели. „У оној долини доле набасао сам на једног финог бика, нема више од годину-две, млад је, види се, ‘ајде закољи га па да га испечемо и почастимо се, данас ми је рођендан. Вазда сам маш’то да за рођендан, или какав други годет, испечем вола, али ми никад није могло бити. Сад ми се указала прилика, па што да је не искористим и угодим души и гузици, само ако ти ‘оћеш да ми помогнеш и закољеш га.“

Гледам га, не могу да верујем ушима да чујем то што чујем, а знам га као скромна и поштена човека, кога сам упознао на првој вежби резервиста, још пре десетак година. Велим му, пошто сам дошао себи: „Побогу, Тривуне, збориш ли ти то озбиљно или се шалиш?“ А он вели: „Озбиљан сам, озбиљнији не могу бити.“ „Како, кукала ти мајка, како ти то пада на памет?! Рече ли да си вазда жудео за печеним волом, али ти није могли бити јер ти је било жао твог вола. Па и овај је нечији, и он има свог домаћина, кукала ти мајка. Шта ће тај несрећник, кад ово прође, ако му закољемо и вола, видиш ли како му је кућа раскућена? Како би теби било кад се вратиш да затекнеш све празно и разорено, јеси ли икад помислио?“ А он вели: „Ово су балије и усташе, нису наши, па што да разбијамо главу о томе шта ће они. Нека о томе брину Алија и Фрањо, јебали их они кад су за њима потрчали.“ „Шта ако они нису потрчали за њима него су мирно живели док ми нисмо наишли? Допушташ ли такву могућност? Као што су и они наши, те смо им пошли у помоћ, мирно живели док их нека друга војска није натерала да беже да би спасили главу“, питам га, али он се не да. „Све ја то знам, мој Велиша, али шта се ту може. Ти и ја нити смо почели ови јебени рат нити ћемо га зауставити. Од нас ништа не зависи. Ови људи су страдали те страдали, ми им много не можемо помоћи, а вола ако не закољемо и поједемо појешће га неко други, поганији од нас.“ „Ти онда тражи тог другог па кољите, прођи ме се“, рекох му и он оде видно љут.

Увече бејах направио мало логе од војничког шатора и спремах се да заспим ако могнем, јер откако сам у том кршу и сан ми се разбио, кад ето ти Тривуна.

„Где си, једва те нађох“, вели. „Ево ме, шта је сад?“ „Ништа, вала, ‘нако, хтео сам да те видим.“ „Па ево, видео си ме, хоћу да пробам мало да заспим. Нисам за ова три дана откад смо у Херцеговини, све да се састави, два сата спавао. Неће ми сан на очи да га јебеш. Стално су ми ови јади што се дешавају пред очима и немам смире.“

Он заћута, али видим да је на оном камену на који је сео као на иглама. Хоће нешто, види се, није ме без неке тражио, а опет се сустеже да каже. Ја намерно нећу да га питам је ли се наио волујског печења, пошто је нашао друштво с којим је заклао и испекао вола, чекам да се сам изује. На крају, он се окуражи кад му рекох лаку ноћ и легох испод оног шаторског крила.

„Знаш ли, Велиша, да нисам ни окусио од оног вола. Док смо га клали, дрли и пекли чинило ми се да ћу га сам појести, а како га испекоше и растарасише мени се уста скаменише и не могох, вала, ни да лизнем. Уместо дотадашњег апетита дођоше ми до мозга оне твоје речи, помислих шта би било да сад неко мог Шароњу глође и скаменише ми се уста. Они што су били са мном нису ни приметили да нисам јео но, док сам се окренуо, оста празна врљика…“

Можда је још нешто причао, али ја сам заспао к’о заклан и ништа више нисам чуо. Да ме ујутру није пробудила команда за покрет, два дана бих, чини ми, се спавао. Најсрећнији бих био да сам сав тај тадашњи ломиврат преспавао.

Оно што сам за тих месец херцеговачких дана видео потпуно ме је сломило као човека. Никада се нисам бедније осећао него тада када сам видео шта све људски ум може да смисли, а његове руке да ураде, другом човеку. Шта су тада радили православци, католици и муслимани једни другима ни у сну се није снило, посебно не у земљи која се у братство и слогу клела. И у истог бога веровала. Бога на небу и бога Тита Јосипа на земљи. Слушао сам разне приче о ратовима и злочинима у њима, богме видео и неколико филмова о томе, али рат уживо је нешто сасвим друго од онога што ти други о њему говоре и пишу. Да се лично нисам уверио на шта су све људи спремни да би згазили, понизили и затрли оног другог, нико ме никад не би могао убедити да је тако нешто могуће. Наилазили смо на заклане старце, обезглављене, унакажене људске и животињске лешеве… Каквих сам се све грозота нагледао, а и наслушао прича оних који су се хвалисали шта су све радили балијама и усташама, како смо називали своје противнике и дотадашњу браћу. Једни су говорили да су налазили наше сународнике испечене на ражњу, а други да су они лично пекли оне друге. Надам се да су лагали и једни и други а, опет, прибојавам се да су говорили истину. У таквом рату све је могуће и ништа није немогуће. Тако је када браћа требе губу из торине. Свако своје…

Никада нећу заборавити ни оног несрећника који ми је умро на рукама. Судбина је, ето, наместила да човек кога нисам знао сконча у мом наручју… Био сам на стражи, падала је слаба кишица, па сам се сакрио испод стрехе куће у којој је била команда бригаде коју сам обезбеђивао са још неколико војника. Тек што сам кренуо да обиђем терен који сам покривао, кад недалеко одјекну пуцањ, а потом се чу јаук. Залегох иза неког камена и питах ко је пуцао, а један од стражара, који је био с друге стране, каза: „Ја, неко покушава да се пришуња команди.“ Уто се зачу јаче јечање и позив у помоћ. Једва разумех да каза „наш“. Када то чух, опрезно потрчах према њему, јер нисам баш био сигуран да говори истину. Он је и даље јечао, али глас је био све слабији. Када га пронађох, примакох му се са упереном пушком, али он се не помаче. Схватих да је тешко рањен и одважих се да му приђем. На моје велико изненађење, он беше у доњем вешу. Пробах да га подигнем да седне, како бих могао да видим где је рањен, али он клону. Онда седох, подигох га и ставих преко крила. Он покуша нешто да ми каже, али само закркља и на уста му потече топла течност, која ми зали шаке. Уто стиже и онај те је пуцао, подигосмо га и понесмо према згради команде, али је већ био мртав. Сазнао сам касније да је несрећник био родом од Колашина, и да је био курир код командира чете, па је спавао у команди са старешинама. Изишао је да пиша, па је у мраку стао на неку грану, она је крцнула а стражар, који се затекао у близини, пуцао је у правцу одакле је дошао звук. Били смо на мртвој стражи, пошто су на километар од нас, како смо претпостављали, били непријатељски положаји и било нам је наређено да пуцамо без упозорења. Несрећник је био погођен у груди. Када је видео шта је урадио стражар који је пуцао, а био је из села до онога из кога је био убијени и лично га је познавао, каза да ће он сам себи да пресуди. Једва сам успео да му отмем пушку и спречим га у његовој намери. После су га некуд одвели, а шта је с њим било не знам. У чету се више није враћао. У новинама сам касније прочитао да су тог несрећног Колашинца убиле усташе из заседе. Ето, и то је рат и истина о њему.

Други пут рекоше ми неки војници да су нашли једну страшну справу коју су усташе спремиле да нас њоме муче ако им паднемо шака. Кажу, видећеш нешто што никад ниси видео. Кад донеше справу, то беше маљица за јаловљење бикова и овнова. Ја им рекох: „Шта вам је људи, како ово нисам никад видео, видео сам хиљаду пута. То је маљица, тако се код нас зове ова алатка. Мој отац је њоме јаловио по селу волове и овнове све док се нису појавила клешта, а богме и после. Колико сам само жила претукао том справом, најпре помажући оцу, а касније и сам кад сам се назвао домаћином“. Али они не дају, неко им је напунио главу да је то спремљено за нас и не вреди ти прича. Може се то употребити и за човека, не спорим, али није измишљено за њега.

Сад кад се сећам маљице, у овом стању, сагледавам да сам се, користећи је, добро огрешио о животиње које сам шкопио. Шкопљење помоћу ње је право мучење стоке. То је један кочић дужине око пола метра на чијој је средини направљена алка од тврдог конопца. Кроз њу смо ми „шкопци“, како зовемо мајсторе на тој справи, протурали муда животиње, увртали их неколико пута, па превијали тако да налегну на тај кочић који је служио и као наковањ. Дрвеним чекићем, који је био у облику десног бабка на коси, тукли смо све док се не би пребила жила бика или овна кога смо јаловили. Некад, ако животињу нисмо добро везали и учврстили већ се копрцала, морали смо да ударамо тим чекићем и по десетак пута. Дешавало се и да прво шкопљење не успе, па после неколико дана све мора да се понови. После се то залије сланом водом, па ти види како је бику или овну. Раније се искључиво тако штројила стока, а тек кад су се појавила клешта за шкопљење, како их ми зовемо, то мучење је престало. Али не свуда и одмах, јер неки, међу којима је био мој отац, а после и ја, нисмо веровали у клешта, већ само у наш вековни начин шкопљења. Сељаци у нашем крају су тако радили генерацијама. Доста ми је требало да схватим да је за животињу много безболније шкопљење клештима него маљицом…. Сад ја сваки бол који сам на било који начин неком нанео, и животињи и чељадету, свесно или несвесно, плаћам сопственим, и то с дебелом каматом.

Можда сам жртва зликовачког и кукавичког „Нато“ бомбардовања. Пуно народа се после те пошасти поразбољевало и умрло. Зликовци су све затровали. И воду, и ваздух, и душу. Иако овуда нису често падале њине бомбе, ја сам сваку, ма где да је пала, доживљавао као да је мени лично упућена. Стално сам зурио у телевизор, кад је имало струје, а и њу су бездушници прекидали, и гледао страхоте које чине под још кукавичкијим именом „милосрдни анђео“. Какви ли су ти зликовци када су немилосрдни не смем ни да помислим, ако им је оно било милосрђе. Као заинат, тамо где је највише тукло, живе моји најближи. Тешки ли су то били дани и ноћи, кукала ми мајка. Колико сам само пута пожелео да нека од тих бомби падне на мене, да више не гледам тај сотонин небески пир. Или да неки зликовачки пилот из погођеног авиона падне код моје куће, да му ја судим.

Тада сам први пут помислио да бих могао да убијем човека, да својим рукама задавим оног који изигравајући бога свуда сеје смрт. Да ли је грех убити убицу? Да ли ће у мукама умирати „Нато“ главешине који су терорисали и тероришу мале и нејаке народе широм света? Те кукавичке силеџије, које се иживљавају над слабијима и убијају с даљине, ако бога има, морале би прве да горе у паклу.

У свом том јаду свашта ми је падало на памет, па сам помало и ликовао. Зар ту армаду зла ипак нисмо понизили пред целим светом? Они који су нападали један мали народ са даљине, не дајући му могућност да се брани, ако имају имало војничке части и поноса, нису се могли осећати ни часно ни поносно. Мислим да онај који противнику не оставља могућност никакве одбране не може уживати у својој злочиначкој победи, ма колико изопачен био. Да ли после свега мирно спавају?

Из размишљања ме у стварност врати Арсов глас: „Ето, видео сам те. Морам за послом, остај ми збогом, чуо ме не чуо“. И оде. Не стигох ишта да кажем.

ГЛАВА XI

О: везаности за постељу; ћутању доктора и посетама пријатеља; разговорима и Радојковој причи која је деловала као мелем…

Већ два месеца не могу сам да устанем из кревета. Када су ме отпустили из болнице, у коју су ме примили на неколико дана јер сам осетио да ми се стање погоршава, не рекоше ми ништа. У ствари, доктор само рече да идем кући, а кад буду добро размотрили резултате претрага коју су обавили рећи ће ми шта даље, а до тада да трпим то што ме снашло. Пролазили су дани а од њих ни абера. Звао сам телефоном, слао децу, али увек исти одговор: стрпи се још мало. Слутио сам и по томе и по мојим боловима да је то мој крај, само што доктори неће да ми кажу. Не знам да ли су рекли Видосави или неком од деце, јер су сви понаособ ишли код доктора да се распитају. Молим их да ми кажу истину коју наслућујем, али они само обарају поглед и одмахују главом… „Још се чекају резултати, тако нам је речено“. Видим ја колико је сати, али се још надам. Страх од изгледне смрти меша се са надом да се нећу још дуго мучити.

Оно што нико неће да ми саопшти директно сазнајем свакодневно, на други начин. У почетку моје болести познаници, пријатељи и рођаци долазили су спорадично да ме виде и распитају се за моје стање. Али, како се последњи пут вратих из болнице, тако навали и ала и врана. Изреда се и по десеторо дневно, стално је пуна кућа. Неки долазе сваки дан, неки сваки други, али нико неће да ми каже истину коју слутим. Моји укућани о јаду се забавили. Ем мене дворе и дан и ноћ, ем морају да опкрајају толике госте. Само да сваком скува кафу и сипа ракију, моја Видосава не би могла да стигне. Кажем јој, хајде да смислимо нешто, да кажемо да је доктор забранио посете, али она неће ни да чује. Нека их, вели, нека долазе. Упркос великом терету, некако ми је лакше кад има неко. Има доста оних који су искрени, саосећају и са тобом и са нама. Онима који сеире и наслађују се нека бог опрости. Уста им не можемо зачепити, они ће причати те причати, па видели те не видели. Ако им кажем да не долазе, тек онда ће да причају: да се жив распадаш, да си то заслужио, да си био овакав или онакав, да нам је жао чаше ракије…

„Нека их, брзо ћеш се ти дићи са постеље па ће мање и долазити“, рече Видосава, али сакри лице да јој не видим сузе, јер јој је глас подрхтавао. Ја то охрабрење прећутах и окренух се на другу страну, те се тако тај разговор заврши.

Ономад дођоше да ме обиђу комшије Јован, Ћиро и Вукота. Једва сам их препознао по гласу јер ме вид издаје, али глас им нећу заборавити ни на оном свету. Овако су разговарали док сам се ја правио да спавам, пошто сам им једва пружио руку да се поздравим, а онда, мучен боловима, клонуо и зажмурио. Они се на то нису много обазирали, него као да сам најздравији заподенуше причу по нашки.

„Куд си оно јуче јездио, Јовашу?“, пита Ћиро Јована.

„А мало доле до задруге, да нешто намирим, куд би друго, Ћиро?!“

„Којим путем иде?“

„Доле низ Точило цестом, а онда кроз Марину шуму.“

„Знаш ли ти колко је дуг тај пут?“

„Боготи ме не зајебавај, Ћиро! Колико има сви знамо. Сат времена пешке. Пет километара, ето колико.“

„Е, богоми, није. Вукота вели да има четири километра и девесто седамдесет осам метара. Ни милиметар више ни мање. Мерио лично, ево ти га па нек рече!“

„Па добро, можда је толико, ја богме никад нисам мерио, имао сам паметнијег посла. Чуо сам од људи да има пет километара, а је ли, није ли, не би се смео заклети.“

„Има, богоми, више од пет. Обрад Мирков и ја смо мерили колима и тачно пет километара и двеста четрдест и пет метара, с раскрснице до продавнице“, умеша се Ристан који дође мало после њих.“

И тако, једну по једну и завардаше колико их грла носе. Један тврди пет и кусур, други није него мање од пет, трећи опет има своју километражу. Хоће очи да поваде, нико никоме не признаје да је у праву. Сваки каже да је оно што он тврди једино тачно. Онда их Ристан опомену где се налазе и каза, ваљда да би мало примирио усијане главе, да није сваки метар исти, па се онда ухватише око тога… колики је чији метар. Ристан стално понављаше: „Није сваки метар исти, знам прич’о ми је покојни отац.“

Да не уђе оно Петрово момче те учи за судију, за гуше би се похватали. Он им рече да су можда сви у праву, јер дужина пута зависи од тога како ко мери. Ако се мери с унутрашње стране, он је краћи, док је са спољне дужи, пошто је пут кривудав. Права и најтачнија мера је по средини. И тако их помири те сви остадоше уверени да су били у праву, пошто се лако сложише да нису мерили по истом трагу. Да не би тога, побили би се колико су били завардали, џаба што се ја с душом борим, а они дошли да ме кобајаги утеше и охрабре.

Такве су нам овде све приче. Људи због ситнице и безначајне ствари заподену велику причу која се обично заврши лармом и свађом, јер нико неће да попусти ни за милиметар. Говоре у глас па и не слушају једни друге, него свако теше своју. И када неког убедиш да није онако како тврди, он узврати питањем: „А шта би било да је онако како сам ја рекао?“

И онда почне ново надмудривање, шта би било кад би било. Деси се да после таквих окршаја неки зајуне, па данима једни поред других пролазе као поред мртвог пашчета. А, опет, сваки би дао крви испод грла за оног другог кад дође гур гузици. Знам да би и мени сад дали, само кад би ми то помогло. Такви су људи овде. И мач и мелем у једном телу. И ватра и вода.

Понеко ме од посетилаца помало и разгали, поврати ми душу с врха душника, па на трен заборавим на муке. Радојкове приче су ми увек биле миле, а он је вазда за причу спреман. Била свадба или мртва баба, он једнако гусла. Чуо сам доста прича од њега, али она коју ми је јуче испричао за мене је нова. Мора да је скоро снитио.

„Нећеш ми веровати, Велиша“, поче као и обично, „али ово што ћу ти испричати жива је истина. К’о да ћу сутра да мрем, ни зеру те нећу слагати. Поранио ја ономад, к’о и свако јутро, изиш’о у прекућу порадсебе, кад чујем у крмећару нешто ргења. Што се оно крмача ускопистила, фала богу, да се није шта увукло па је напало?! Чим се помокрих пођох да виђу шта је. Ал’ како отворих врата, она сукну поред мене, замало ме не претури. Погледах по крмећару, нема ништа. Завирих, вала, у сваки ћошак, али ни миша, ни пацова, ни змије, нити каквог другог живинчета од кога би стрекнула. Потрчи ја за крмачом, препадох се да је није шта ујело. Али она не даде ни да јој се приближим, но побеже од мене к’о ђаво од крста. Грокће и скичи к’о да је кољу и трчи. Онда бастиса нако теле које Миродија беше с кравом извела из стаје. Грдно теле бежи к’о од вука, а крмача усонтала к’о пашче кад ‘оће да уједе чељаде. Бастисала га, би да скочи на њега, а оно се брани и поскакује. Кад видех да не могу да јој приђем, одох те казах Миродији шта се дешава и рекох јој да она проба да приђе крмачи и види шта јој је и да је одвоји од телета. Пошто јој сипа и ‘рани је, неће се зар и њој бранити. Она се на то насмеја и пита ме јесам ли погледао крмачину врсницу и да ли јој је црвена.

Нисам имао где да гледам него крмачи под реп, побуних се. Јутрос ми ни на твоју није падало наом после оног јучерашњег терета који сам претурио преко леђа, а не на крмачину.

‘Не мислим на то, ђаво те однео’, вели Миродија, ‘него ако јој је црвена врсница то је знак да се букари, тражи крмка, ето шта јој је. Није имало шта да је уједе у крмећару, а синоћ је била здрава и весела, ништа јој није фалило.’

‘Е, па иди ти па јој завируј испод репа, ја, вала, нећу, нисам полудео још који дан’, рекох јој и узех да се бријем.

Жена не би лења него одмах изиђе, а кад се врати потврди да крмача ‘оће да се фиче, јер јој је врсница ишиљила и црвени јој се к’о најцрвенија папричица.

‘Води је’, вели, ‘негде ако знаш да ко има неушкопљена крмка. Иако нисам мислила да је прасим, сад би нам ваљало које крме, пошто оне две краветине осташе озимачне.’

Мене тада паде наом да ме је ономад Зелен Перотин, кад смо се срели на пазаришту, звао да му помогнем да ушкопи наког крмчића и обећ’о сам му, а ево никако да одем.

‘Таман’, рече Миродија, ‘поведи крмачу нек се букари, па после ушкопите крмка. Све о једном трошку.’

‘Ти је увати да видимо оће ли хтети да иде за мном или ћеш морати да ми помогнеш и ћераш је. Ако мораш и ти са мном, прво поспреми то што имаш по кући, отвори овце и говеда па ‘ајмо, ја сам спреман к’о запета пушка. Само да остружем ово мало длачица на бради.

Ја се борим са животом, слатко бих се насмејао, али моје лице одавно не може да се развуче у осмех. А Радојко везе даље.

„Оде Миродија напоље, чу се мало вике и скике, а кад се врну рече да је ухватила и свезала крмачу, али она легла насред дворишта, закопала ногама и неће да мрдне. Шта да радим, како ћу да је одведем у треће село кад неће да иде, помишљам док ракијом умивам образе да ми се не би ошогали после бријања.“

„Би ли како могло да је туримо у врећу и натоваримо на коња с једне стране, а с друге какву крљу или камен, па да је тако оћераш“, пита Миродија.

„Где на коња, ионако је муанат, а могу да замислим шта би радио кад би крме на њему заскичало“, рекох јој.

„Онда у’вати волове па на саони и ћерај, само немој да чамаш да успаљеница не претури и прође је мерак, ја немам кад да се ћерам с њом“, рече жена и оде некуд за послом.

Где да ‘ватам волове рад крмаче која се букари, смејаће ми се читаво село. Не гине ми песма од оног скокана Мираша који од сваке наше згоде и незгоде снити, како само он то зна, спрдњу у стиховима која очас стигне докле год чељад из села допиру. Немам после куд међу људе неко време, сем ако ћу да се спрдају са мном. У мозгању шта да радим изиђох напоље и бог ме вала одмах погледа и сунце огреја. Уз колибу видех прислоњене циваре. Како их се пре нисам сетио?! На њих ћу ја погануљу, покрићу је каквом врећом, па ако буде мирна нико неће знати ни шта гоним, ни куд идем. А и варакнућу се путем кроз шуму, нећу баш посред села. Тако и урадих. Једва некако са Миродијом утоварих крмачу, везасмо је к’о дете у бешици те, колико год се копрцала, није могла да искочи из колица. На њушку јој набисмо зобницу с мало зоби и траве да се замарија, а и да се мање чује ако буде скичала. А она, Бог даде, беше мирна целим путем као да је знала куд иде. Зелен, кад ме виде, обрадова се, вели да је таман размишљао да зове неког другог да му помогне, пошто мене није било. Рекох да сам дошао да му помогнем, али прво крмак мора да обави један послић. И њему би мило кад виде крмачу.

„Таман нека се задовољи пре него му одузмемо мушкост, ред је“, рече.

Скидох крмачу с цивара, он изведе крмка из крмећара и они се помешаше. Крмак, вала, одмах овариса, а она се не брањаше, погануља, но ушишила и ограцијала па стајаше под њим к’о колац.

„Ајмо да попијемо кафу и ракију, док се крмад не исћеифе, па ћемо после да шкопимо“, завика Зелен и угура ме у кућу.

Ми ти се ту записмо, наша једна по једна се одужи, а када изиђосмо напоље крмача и крмак бејаху на сасвим различитим крајевима дворишта. Заситили се, па свако отишло на своју страну.

„Ајде, Зелене, да га не шкопимо данас“, замолих домаћина. „Мало смо попили, а и да видим како ће се крмача понашати до сутра, да ли је примила. Па ако видим да више не тражи крмка, доћи ћу да ти помогнем, а ако буде још тражила, довешћу је нек је преандара још једном, па ћемо га онда ушкопити. Он се сложи и ми се растадосмо, пошто ми поможе да утоваримо крмачу у циваре. Сутрадан је Миродија, чим је устала, пустила крмачу да пасе по дворишу и да завири је ли јој још црвена. Ја сам устао нешто касније, а када сам се помолио на врата имао сам шта да видим. Крмача беше легла у циваре и чека. Чим је видех знадох шта је, па рекох себи: вала ћу да је потерам, да јој учиним када се онако наместила. Није било потребе да је вежем нити да јој стављам зобницу на ћушу, јер беше мирна и весела. Кад је доведох код крмка он, поганац, не хтеде ни да је погледа, иако му се она потураше колико могаше.

„Мора да јој се примило оно јучерашње, па више не пушта оне мирисе и сокове који крмка драже, зато и не хаје за њу“, рече Зелен.

Ја покушах, од сваке руке, да наведем одрпанца не би ли је још једном звекнуо кад јој је мило, али он ни репом не мрдну. Би ми, вала, добро криво.

„Дај, Зелене, да га одмах ушкопимо, кад је овако безобразан па презире моју крмачу к’о да је никад није видео“, рекох му љутито. „Неће ни да се обрне на њу а она се, сиромашница, чим је устала спремила за њега. Заслужио је да остане без муда. После ћемо пити кафу и ракију“…

„Ето шта ти је крме неразумно! Богами да је знао шта га чека, верујем да би је још како приљубио. Не би се скид’о с ње.“

И поред мука које су ме снашле, нисам могао да се не насмејем. Само он уме тако да скити причу. Ако би неко приговорио истинитости његове приче, страшно би се увредио. Са Стојаном и Спасенијом није говорио неколио година само зато што му је после такве једне приче Стојан рекао: „Ајде, боготи, у ту причу ни ђеца не би поверовала“, а Спасенија се гласно насмејала.

ГЛАВА XII

 

О: томе како замишљам своју сахрану; тужбалицама, лелекачима и говорницима…

Неко кроз шалу, неко кроз збиљу, моје комшије, пријатељи и рођаци опраштају од мене. А и ја већ почињем да се опраштам сам са собом. Али, кад помислим да ће ми Спасенија тужати на гробу, дође ми да не умрем. Она има велику родбину на оном свету, па ако ме буде слала да их све обиђем и поздравим, као што то чини увек када тужи над нечијим одром, боље ми је да живим и мучим се на овом свету. Већ је чујем како ега:

„Мој Велиша веља рано, шта уради?

Куда си се запутио, млад делијо?

А у вјечну кућу твоју, кућениче!

У тамницу ледну ову, мучениче!

Што остави ситну ђецу, дична главо?

И невјесту твоју зорну, љубазницу?

Јеси ли се ужелио, леле мене?

Својих дичних родитеља, дико наша?

Твоје браће и стричева, братско крило?

Јеси ли их походио, саборниче?

Јесте ли се ражељели, жељо наша?

Но те морам замолити, мој ђевере!

Да се винеш у планине, муко моја!

У планине Црне Горе, горски диве!

Да обиђеш браћу моју, братска дико!

А и моје родитеље, рајска душо!

И рођаке и кумове, свачи куме!

И осталу моју рођу, роде мили!

Разасуту на све старне, болна рано!

И границом раздвојену, о погано!

Да им кажеш да сам јадна, наш гласниче!

Ето жива, а и здрава, фала Богу!

И да пратим младе момке, кукавица!

Док ми стари остајемо, к’о гаврани!

Да чамимо и кукамо, куку нама!

Као горске кукавице, мој соколе!

Но не могу грдна више, несрећница!

А ни суза више немам, безбратница!

Но су давно источале, а за вама!

Што нам рано одлазите, без повратка…“

Вуко Савов неће ме слати да обилазим његове рођаке, али се бојим да ће ме његов лелек и мртвог пробудити. Кад загрми из оног његовог грла и гора се затресе и вода заталаса… Могао бих да се закунем здрављем да ће ме овако лелекати:

„Леле Велиша, врли домаћине и племениче!

Леле братско крило саломљено, твоје место упражњено!

Леле брижни родитељу и домољубче!

Леле јуначе, од јуначке куће и племена!

Леле Велиша, образе од образа!

Леле врли рабаџијо и мобениче!

Леле заштитниче слабих и нејаких!

Леле младо дрво намучено, црној земљи положено!

Леле Велиша, поносе и дико наша!

Леле рабе божји који ником не оста дужан!

Леле, Велиша, стиманиче над стиманицима!

Леле домаћине над домаћинима!

Леле мучениче над мученицима!

Леле нама за твојом дичном и мудром главом!

Леле, Велиша, и леле, и леле, за навек, лееееелееееее!!!“

А кад Илија Ристанов узме да говори и мртви ће устати пре него заврши. А гласан је, не треба му никакво појачало да би га чуло хиљаду душа. А има и говор, исти за свакога, само што мења имена покојника, а понекад му се омакне те и имена помеша. Некад његове речи пристају покојнику, како се код нас каже, ко кобили самар. Понекад изазивају смех и подсмешљиве коментаре присутних, али он за то не хаје, него тера своје и меље док не изамеље оно што је наумио. Они који га познају навикли су, па му се и не разумају. Људи су се кладили, и добијали опкладе, да ће погодити сваку реч коју ће рећи. Ако то што прича не пристаје уз покојника, па боже мој. Правдао се некима:

„О мртвима све најбоље и није важно како се покојник зове и какав је био за живота. Што је урадио, и добро и лоше, урадио је, сад му више нема поправке. Ако му додам да је био бољи но што је, нико ми од покојнику блиских неће замерити, а други нек једу говна. Важно је да ожалошћени буду задовољни и да њихов мили оде на онај свет испраћен као добар и важан човек. Ионако ће сви брзо на њега заборавити. Чим се врате с гробља и дохвате се чаше, више неће бити од значаја ни кога су сахранили ни какав је био. Важније је оно што је у тањиру и чаши.“

Има велике истине у ономе што каже. Мени се једном Данило Нинков похвалио да му ништа није милије него се најести куваног јагњећег или телећег меса на нечијој сахрани, ђаво му га поио. Ја сам се увек са сахране вратио гладан, не могу да зинем, а њему тада најмилије?! А колико је таквих који то јавно не признају?

Мени се то гадило од малих ногу. Наш народ о задушницама на гробље носи храну, па после паљења свећа то што су донели помешају насред гробља и једу. Оно што остане жене покупе и носе деци. Ја не само да нисам могао да окусим ту „гробску храну“, како сам је звао, коју је мајка доносила, него сам по недељу дана са страхом јео сваки залогај, плашећи да је то донето с гробља. То ми је остало до данашњих дана. У овој памети никад нећу пробати ни оно што на гробљу остављају мртвима, кад будем међу њима. Али, ко зна? Можда ми се на оном свету промени апетит и ко зна шта још. Можда не буде ништа друго сем то што ми оставе па будем морао…

Волео бих да ми неко одржи овакав говор, мада знам да га нисам заслужио. Многи нису, па шта?

„Тужни скупе! Ми који смо се окупили да испратимо нашег драгог Велишу на последње путовање, његова смо својта и најпречи. Да нисмо, пратили бисмо неког другог или гледали своја посла. Данас се привремено опраштамо од нашег покојника, пошто ћемо му се, ко пре ко касније, једног дана придружити. Зато бих га прво замолио да нам обезбеди неко лепо место поред њега, да и тамо будемо заједно као и овде што смо били, јер ја бољег комшију, пријатеља и браственика не бих пожелео ни овде ни тамо. У свом привременом боравку на овом свету, а сви смо овде привремено, дуже или краће, наш Велиша живео је животом праведника као мало који међу нама. То што је, мерено нашим аршинима, живео кратко, појачава нашу тугу и жал за њим, јер имамо за ким да жалимо. Ипак, живели пет, педесет или пет стотина година, све је то само један временски тренутак, па гледано тако он је живео довољно да нам покаже како тај тренутак који нам је свевишњи омеђио треба да изгледа.

Шта је то што човека, од рођења до последњег даха, чини човеком, питају се свакодневно они међу нама којима је стало да се не огреше о то узвишено звање. Је ли то срце пуно љубави према свему и свакоме, духовна узвишеност и ширина душе, или завист, материјално богатство, мржња и похлепа? Ако бисмо на то питање одговорили имајући у виду већину људи које знамо, онда би се определили за завист, мржњу и похлепу. Али, на наш понос, Велиша је припадао оној другој, истина мањој, али тиме и драгоценијој групи људи, којој су љубав и духовно богатство показивали пут којим треба да ходају кроз живот. Опраштајући се данас од његовог тела, ми се не опраштамо од његових дела и успомена на њега. А док год његова дела буду живела у нама, а живеће докле и ми, живеће и Велиша. Живеће она и после нас, јер добро је вечно као и зло, само што је скромније и мање бучно, па га често не примећујемо, а и брже заборављамо, док нас наметљиво зло само подсећа на своје присуство. Зато нам оно изгледа ближе, па се њиме више и бавимо, а често му се и приклањамо. Добро је скромно и тихо па га не примећујемо, а ретко и истичемо. Оно се у својој скромности не шепури, а требало би, јер само оно може да надвлада зло. Добро се свакако исплати више него зло, али када то и схватимо обично буде касно. Али добро се добрим враћа, тихо и ненаметљиво. Ево, погледајте, какав нам је диван пород Велиша оставио. Запитајте се да ли би његова деца била за пример да он није био онакав каквим смо га знали и своју доброту и љубав пренео и на њих. Ако је и имао неких грехова, за које ми нисмо знали, или можда јесмо, а сви ми грешимо вољно или невољно, сигуран сам да их је окајао у данима његове тешке болести. Зато сам уверен да ће му бог подарити рајско насеље и вечни мир и славу. Нама остаје да се поносимо што смо га имали и да жалимо што га више немамо. Хвала му, а рајска врата вечне славе нека му отвори бог.“

ГЛАВА XIII

 

О: најдражој посети током болести и подсећању на прву љубав; Блесовом чају за све болести који ме је опоравио; умрлој баби која чита новине док чека сахрану

Долазе да ме обиђу и они које очекујем и они други. Једна од оних којој се нисам надао, а обрадовао сам јој се највише, била је комшиница Златија, звана ‘учитељица Злата’. Каза, чула да сам болестан, па није могла а да ме не види. Мислио сам да оно што је било између мене и Злате однесем у гроб, али ме она подсети на најлепше дане мог јебеног живота. То подсећање учини да на кратко заборавим на болове који ме распамећују. Сада, када год о томе мислим, болови се, чини ми се, смире.

Злата ме затече самог. Видосава је била у стаји, а деца куд које. Да је бирала не би изабрала боље време за оно о чему смо разговарали и чега смо се заједно сећали.

„Шта је, шта си се утроњао, ја те таквог не познајем. Нисам навикла на тебе млитавог и бледог као крпа, него на црвеног и крутог. Хајде, хоћу брзо да оздравиш и да устанеш, да те још једном протурим кроз моје руке. Сећаш ли се оног времена када си био тврђи од челика, а ја мека као свила, како си ми говорио?“

Како да се не сећам, како то да заборавим?! Био сам тек завршио осми разред основне. Чувао сам често говеда по шуми иза имања Златиних родитеља. Он је већ била девојка, старија од мене неколико година. Чувала је овце, па смо се често сретали по шуми. Мени њене године нису сметале да је гледам као пожељну жену, јер њена лепота, коју јој је сам бог подарио, никога ко је носио гаће није остављала равнодушним. Али, ја сам за њу био дете и тако се дуго и односила према мени. Њу су интересовали старији момци, њени вршњаци, који су је често кришом посећивали. Она ме је понекад, када би јој дошао неки који јој није био по вољи, звала да јој правим друштво, како не би била сама с њим. Али, неки јој нису сметали, па ме тада није звала. Тада сам се прикрадао да видим шта ради с њима. Једном сам је, тако, затекао на гомили са једним, нисам био сигуран да ли је био милицајац или шумар, пошто је био униформисан. Њега до тада нисам виђао, а ни после. Био сам се добро примакао и сеирио шта раде, али у једном тренутку учинило ми се да ме је она, док се с њим наслађивала, приметила. Брзо сам побегао и отрчао на други крај шуме и тамо почео да галамим на говеда, да би ме чула, како бих могао, ако ме је приметила, да тврдим да то нисам био ја, пошто ме је било срамота због своје радозналости. Осећао сам се као лопов који је украо нечију срећу.

Прошло је неколико недеља, ми смо се и даље повремено дружили, али она није ништа помињала, па сам закључио да ме није видела и било ми је лакше. Онда једног дана, сасвим неочекивано, док смо нешто чаврљали, она се загледа у мене и озбиљно рече:

„Је ли, мали, имаш ли ти шта у тим гаћама?“

Мене као да гром погоди, све сам очекивао од ње сем тог питања, али она настави:

„Све ми се чини да ту има нешто, ‘ајде дођи да видим.“

Стајао сам као укопан, затечен и неприпремљен за такву причу. Није да ја нисам размишљао о њој као жени, па и замишљао да радим с њом оно што је радио онај незнанац, али то су били само пусти снови и жеље. Никад се не бих усудио да јој то поменем, не само зато што је старија од мене, него ми се чинило да од стида не бих могао ништа да урадим и да бих се обрукао. Док сам стајао, укочен и обезнањен, она ми приђе, наслони своје груди на моје лице, била је височија од мене скоро за главу, а своју руку спусти на мој стомак и поче да је завлачи у панталоне. И пре тога мени се стојко био усправио, само што није пробио ногавицу, а кад га она додирну додатно се укрутисмо и он и ја. И онда сам просто полудео и зубима јој покидао дугмад на кошуљи и загризао њену брадавицу толико јако да је вриснула. Онда ме она ухвати око струка као да ће да се рве са мном и нађосмо се, ни сам не знам како, на земљи. Била је тако вешта да сам одједном био го као од мајке рођен, али не у мајчином него у Златином крилу. Само њој својственом вештином она смести моју мушкост тамо где треба, иако сам, од великог узбуђења, већ био доживео врхунац. Она се није на то обазирала него је наставила да ради радњу, све док поново нисам доживео блажени осећај.

Касније смо често то радили. Не знам да ли сам је волео или је то била само страст, али у то време нисам могао без ње. Трајало је то скоро две године. Растали смо се изненада, као што смо и почели, јер је она неочекивано отишла у град, где се запослила као секретарица у неком предузећу, и ретко је после долазила на село. А и када би дошла, не знам зашто, избегавали смо једно друго. Ја сам био помало љут на њу што је отишла у град, а она на мене јер је нисам посећивао, иако ми је отуда слала поруке.

„Сећаш ли се оних дана?“, прекиде мој повратак у то време Злата.

„Како се не бих сећао, никада ми лепше није било.“

„Признај“, каза она, „да сам хтела, ти би ме тада оженио иако сам старија од тебе.“

„Не знам шта бих све тада учинио због тебе, а женидба би била најмања жртва“, одговорих са искреношћу дечака из оног времена.

„Знала сам, зато сам и отишла јер не би то наше успело у оном времену и међу овим људима. Нисам ја била жена за једног човека. Ево, видиш, никад се нисам удала… Би ли могао сад мало, ја сам још она стара“, покуша да се нашали, али мој беспомоћни и бледи поглед врати озбиљност на њено лице, па ми стави руку преко колена и настави:

„Ни сама не знам колико сам имала мушкараца, али никад ми није било лепше него с тобом. Веруј ми, не говорим ти ово зато што си у том стању, које ми се не чини нимало добрим, него је заиста тако било. Али, нисам могла, баш зато што сам те заволела искрено, да упропастим и твој и мој живот. Ја сам пошла, гледано са становишта ових наших јебених моралиста, странпутицом. Прокурвала се, како би они рекли, врло млада. Навукоше ме, онако наивну и чедну, неки искусни мангупи, и после ми није било повратка. Нисам могла себе да замислим као жену једног човека, него сам стално тражила нове и нове, и тако остарах а не нађох оног са којим бих могла да останем до краја…“

Многи су се хвалили да су ашиковали са Златом, па је зато и добила надимак Учитељица. Скоро свим момцима у нашем, а и неким другим селима, она је била прва. Тако се ‘бар причало. Било је у тим причама доста измишљотина јер, знајући је, тачно сам знао кад ко лаже а кад говори истину. Било је доста оних који су се хвалили, а нису јој се ни примакли. Ја, међутим, никад ником ни једну реч нисам рекао о мојој љубави с њом, и она је то знала. Бранио сам се, када су се други хвалили а мене изазивали да и ја испричам своје доживљаје с њом, да смо били само добри другари и да не познајем Злату о којој причају.

„Тако ти је то, моје злато“, рекох јој после кратке паузе за време које се вероватно и она у мислима вратила у те дане. „Ти си имала лепоту, ја младост и снагу, а шта нам је остало? Теби се по цртама лица и сада види да си била лепотица, а по мом изгледу се не би могло рећи да сам икад био здрав и личио на чељаде. А сећаш ли се како нам се некад чинило да нема те препреке, нити силе, која нас може спречити да урадимо оно што смо наумили? Ти и ја смо били нешто посебно, зар не? Само наша љубав била је тајна за све, до данас. Нека тако и остане.“

И не издржах а да је не питам да ли ме је онда видела када сам је ухватио на гомили са оним униформисаним.

„Не! Нисам, осим њега, тада никог видела. Тај униформисани био је млади официр, у ствари тада још питомац војне академије, који је понекад долазио код своје тетке Ане, код које смо се и упознали и спанђали. Био је леп, а још у оној официрској униформи, да га очима иштетиш. Он ме је и начео, а кад је завршио академију отишао је на службу негде у Словенију, на границу са Италијом. Хтео је и мене да поведе. Али, убрзо је стигао глас да је погинуо, рекли су, у саобраћајној несрећи. Тако се причало, мада су сви сумњали да је убијен, јер је тада била нека криза око Трста. После његове смрти ја сам пукла и у инат богу, који га је узео онако лепог и стаситог, прокурвала се. У ствари, у сваком новом мушкарцу тражила сам њега, али га никад нисам нашла. Ти си био близу, али премлад за мене. Био си ми међу најдражима и остаћеш у мом срцу док сам жива, као и официр.“

После Златине посете, пошто сам себе одлелекао, ожалио као нико никог и опростио се са собом, а, мислио сам, и са светом, био сам спреман да умрем изистински. Надао сам се смрти и призивао је сваки дан. Мислио сам, ето, све сам завршио, сада ће ми се и бог смиловати. Уместо очекиване божје милости бану Блесо Фрндов. Звали су га Блесо јер је био миран, поштен и повучен, није се жив чуо. Ходао је као да је желео да буде што лакши земљи и да ни травка испод њега не заплаче. Крштено име му је било Беита, неубичајено у нашем крају, па се и по томе издвајао. Је ли по њему мој отац дао име мом старијем брату, или због његове необичности, не знам. Ретко се мешао с народом, сем када су биле какве даће и други собети где се морало ићи, по позиву или по обавези. Док сам могао, свраћао сам код њега више него он код мене и у њему нисам видео ништа од онога што други виде, а поготово не умно заостало чељаде, каквим га већина сматра. Јесте повучен у себе, на свој начин и чудан, али далеко од тога да је блесав и умоболан. Чак мислим да он више презире село него што село презире њега, па се можда и зато са осталим сељацима дружи само када мора.

Када је ушао код мене правио сам се да спавам, као и много пута раније када ми посетиоци нису били по вољи, а од неко доба нико ми није по вољи. Кад ми неко дође, као да ми се на главу попне и чепа по мојим мукама, чинећи их још већим. Чуо сам како га Видосава одвраћа, говори му да сам исцрпљен и да сам се таман мало смирио и заспао. Рече јој је:

„Нека ме мало, само да га гледам, нећу да га будим и да разговарам с њим, нити на било који други начин да га узнемиравам.“

Није имала куд, морала је да га пусти, јер се Блесу често попуштало из сажаљења, па и страха од чињења греха ако се не удовољи његовој жељи.

Када уђе, седе наспрам мог кревета уз речи: „Ја дођо’, а ти како ‘оћеш“. Као да је знао да сам будан и да се правим да спавам, што ме је мало посрамило, али сам ипак издржао да не отворим очи и не проговорим, надајући се да ћу га се тако брже отарасити. Пошто седе и отпухну, као да скиде самар са себе, настави:

„Не знам да ли ме чујеш, али знам да ће ме бог чути, па ћу ти рећи ово к’о да ћу ја да мрем, а не ти. Ти знаш да мене сви држе за будалу, чак ме иза леђа зову Блесо. Ја се због тога нисам много узрујавао нити се узрујавам, то ми чак у неку руку одговара, јер мање се од мене очекује, а и лакше ми се прашта када се неком замерим. А исти сам, бог ми и душа, к’о и остали народ, ни паметнији ни блесавији, ни луђи, ни нормалнији, ни бољи, ни поганији. Знаш и сам да су овде сви, у неку руку, и луди и будале, а држе да су најпаметнији и да им равних нема на земноме шару. Знаш и да се нисам много замерао с људима. Старао сам се да неспоразуме око међа, и друге, решавам и на моју штету, само да се не таласа и да се не завађам с комшијама…“

Застаде мало као да смишља шта ће даље да каже, а ја се нађох у чуду: зашто ми се Беита исповеда као да ће он да мре а не ја? Али, он брзо настави, па моја мисао остаде недовршена.

„Тебе, откад знам за себе, ценим. Био си ми узор како треба с људима и како међу њима, таквима какви су, опстати и не таласати. Можда ми не би поверовао када бих ти рек’о да ово што те снашло доживљавам и као своју муку, и нема тих пара које не бих дао да ти могу помоћи. Али како ја, малоумник и блесан, да ти помогнем? Једино што могу да ти кажем је да ми се чини да човек живи ‘нолико кол’ко он ‘оће и ‘нако како он ‘оће. Теби, ако си се помирио са смрћу, нико, па ни бог, не може помоћи, а не ја. Али, ако у теби има још и мало снаге да се тргнеш и порадиш на себи, може бог дати да се извучеш. Држим да у теби има живота, иако сви у селу кажу да си готов и да ти лека нема. То што село прича његова је ствар. Оно је причало и причаће док га буде, али твој живот је у твојим рукама. Донео сам ти неку травку за коју не знам ни како се зове, ја је зовем ‘чудотворка’ или ‘лек за све бољке’, коју кувам кад год ми је тешко и увек ми је помогла. За њену доброту, есапим, нико до моје фамилије не зна и мислио сам да тако и остане. Али, кад су ми рекли како се мучиш, решио сам да ти је дам да пробаш, макар она изгубила лековиту моћ, како су веровали моји стари, ако се неком ван фамилије каже за њено чудотворство. Не тврдим да ће те излечити, али сам сигуран да ти неће бити горе. Можда те снага, коју ћеш добити када попијеш чај од ње, охрабри да се тргнеш и отресеш рђу са себе. Можда и неће, али данима сам мозгао и нисам могао да се смирим а да ти је не понудим, а ти како ‘оћеш. Све ово сам рек’о и Видосави, па видите шта ћете.“

Његове последње речи подсетише ме на мог оца. Он би, када је хтео неком да скрене пажњу на неприлично понашање или поступање, испричао неку причу на тему саговорникове мане, коју је завршавао поуком и подуком, а онда би додао:

„Ја ти рекох, а ти види шта ћеш с тим!“

Беита је нагло заћутао, проседео још мало и уз речи „даће бог да ускоро разговарамо к’о људи“ изишао из моје собе, нечујно као мачка. Нисам стигао ништа да изустим, а заустио сам био да му се јавим и кажем му да сам га добро чуо и да сам му захвалан на храбрењу и бризи, али да сам ја све своје чајеве испио и да још чекам капљу божјег суда која ми је једино преостала.

Чим је Блесо изишао, ушла је Видосава с ибриком у руци. „Ево, скувала сам ти чаја, ‘ај мало попиј, ништа цео дан ниси ставио на уста… Знам да ме чујеш. Умрећеш од глади и жеђи, богу на срамоту, а не од твоје бољке, кукавче мој.“

Нисам је питао је ли то чај од Беитине травке, знао сам да јесте, јер је Видосава испробала на мени, за ових годину и по дана, све што јој је неко рекао, без обзира на то за коју је болест лек био. И ја сам се у почетку надао да ће ми помоћи, а кад помоћи није било, онда сам се понадао да ће ми неки од тих народних лекова, уз оне које ми је доктор дао, помоћи да брже умрем, те нисам одбијао понуђено. Нисам одбио ни Беитин „чај за све бољке“, јер ми је већ било свеједно шта ће да буде са мном, само да буде што пре. Својим лаким пристанком Видосави нисам додатно стајао на муку, пошто се она јела због мог стања више од мене самог. Хтео сам да јој бар тиме мало олакшам, јер је кућа пала на њу, па ако и ја закерам пући ће и отићи под земљу пре мене. Децa морају да имају бар једног родитеља. Мада ми није бог зна како полазило за руком да јој олакшам.

Кад сам попио први гутљај, стужило ми се, вода ми је пошла на уста и повратио бих да сам имао чиме. Ипак, све је остало на грчењу у стомаку. Рекао сам у себи: боже помози, ово је душа кренула, па да бих јој помогао попио сам у душак остатак чаја. Тада сам осетио нешто јачи грч у желудцу, потом ме је облио хладан зној и више не знам шта је са мном било. Пробудио сам се сутрадан, после скоро дванаест сати сна. Пола села било се окупило, ближа и даља родбина. Сви су мислилли да сам пао у кому и чекали да ми душа испадне. Једни су, после су ми причали, тврдили да сам одавно мртав, други су ми прислањали огледало на уста и доказивали да нисам. Видосава је послала и по укопно одело, а распитала се ко у селу има јуне, а ко ракије, да жалиоци не би остали гладни и жедни када ме испрате тамо где сам кренуо…

Када сам у таквом окружењу отворио очи, сви су поскочили с места, а они који су тврдили да сам одавно мртав разбежали су се куд који. Ја сам, пак, после више од два месеца, први пут осетио глад, па, као да смо сами, одмах рекох Видосави да ми донесе нешто да једем. Затечена мојим захтевом, јер сам је сваки пут, уколико сам могао да говорим, урезилио када би ми понудила да једем, она је најпре била у недоумици да ли ме је добро чула и гледала ме је разрогачених очију. Када сам се обрецнуо „дај, жено, шта си се скаменила, донеси ми нешто да поједем“, поскочила је као девојчица.

И онда, као што ме је ненадано болест сломила и довела до нереда, тако сада поче брзо да попушта. За неколико дана већ почех да устајем, а онда помало и да шетам по кући. После изађох у двориште, а потом одох и до Беите да му кажем да ми је његова травка помогла. Са сто мука, али се некако дотетурах до његове куће. Тамо ме дочекаше разрогачених очију, као да су угледали вампира. Беита, иако ми је донео спасоносну травку, ни сам није веровао у чудо. Нисам на то обраћао пажњу, важно ми је било да себи потврдим оно што сам у души осећао, да ми се снага враћа и да још могу да бауљам по земљи. Па докле стигнем.

Али, црно је било то моје курчење. Једва сам се вратио кући. Беита ме испратио. Не рекох му да ми је тешко и да се бојим да идем сам, да га не разочарам, јер је све време причао о његовој тајанственој травки. Ипак ме је пратио, а да ли је то учинио што је и сам увидео у каквом сам стању или да би још мало причао са мном, не знам. Ушао је и у кућу, иако то нисам очекивао, а ни звао га, јер је био вакат да се намирује стока. Једва сам се дочепао кревета и скоро пао на њега, а он седе поред и поче причу.

„Сад кад виђу да ти је боље испричаћу ти нешто што сам чуо давно, више не знам од кога. Умрла била нака баба а ноћ пред укоп дворили су је, по обичају, три старца. Они су и попили по обичају и негде пред зору закуњали онако по столицама, где се ко задесио. Ујутру је прва устала бабина сна’а по имену Доста, или тако некако, и скувала им кафу да их окрепи, а када се помолила на врата скаменила се, а послужавник јој је испао из руку. Имала је шта да види. Њих тројица хрчу колико их грло носи, а баба се подуслонила на јастуку, натакла наочари и чита новине. Црна жена замало није цркла од стра’. Завриштала је и побегла главом без обзира. Њен врисак пробудио је ону тројицу, па кад су видели бабу како чита новине и они су, један преко другог, избежали напоље. Вриска је пробудила све који су заноћили у тој кући, али се нико није усудио да уђе код бабе кад су чули да она чита новине у шесн’ес’, иако је за живота била неписмена. Нико сем двојице њених унука, тек стасалих скокана, који су били склони да праве разне шаљиве подвале по селу. Брже боље су бабу наместили како је и била увече и онда се вратили назад, тврдећи да је с бабом све у реду. Ону тројицу те су је дворили лако су убедили да им се све причинило јер су потегли неку више, али не и Досту. Она се брзо досетила да је то било масло њених синова, али је због страха од бруке признала да јој се ипак причинило да је баба читала новине. Од народа, сваког као и нашег, ништа не може да се сакрије, па је прича пукла. Дуго после тога они који су у том крају дворили меите пазили су да не препију, како и њихов покојник не би добио новине или, не дај боже, ноге.“

Исприча Беита давнашњу причу и оде. Шта му би да то прича не знам, сем ако није мислио на мог синовца који је склон да се и у жалости и у радости нашали. Па вели – да ме упозори шта може да ми се деси ако умрем. Да ми да разлог више да живим. Добри Беита, добром му бог враћао.

Оде Беита, а шта ћу и куда ћу ја? Да ми је бар још једном да се наспавам, мајко моја!




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

децембар 2013.
П У С Ч П С Н
« окт   мар »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031  

Категорије

mcabarkapa@twitter