Архива за април 2012

23
апр
12

еротска прича

 

УЧИТЕЉИЦА

 

 

Долазе да ме обиђу и они које очекујем и они које не очекујем. Једна од оних којој се нисам надао, а обрадовао сам јој се, била је комшиница Злата, звана Учитељица,  која изненада бану ономад. Каза, чула да сам болестан па није могла а да ме не види. Мислио сам да ову причу однесем у гроб али ме она подсети на најлепше дане мог јебеног живота, а то подсећање учини да накратко заборавим на болове који ме распамећују.

Злата ме затече самог. Видосава је била у штали, а деца у школи. Да је бирала не би изабрала боље време за оно о чему смо разговарали и чега смо се заједно сећали.

“Шта је, шта си се утроњао, ја те таквог не познајем. Нисам навикла на тебе млитавог и бледог као крпа, него на црвеног и крутог. Хајде, хоћу брзо да оздравиш и да устанеш, да те још једом протурим кроз моје руке. Сећаш ли се оног времена када си био тврђи од челика, а ја мека као свила, како си ми говорио?“

Како да се не сећам, како то да заборавим?! Био сам тек завршио осми разред основне. Чувао сам често говеда по шуми иза имања Златиних родитеља. Он је већ била девојка, старија од мене десетак година. Чувала је овце па смо се често сретали по шуми. Иако је била доста старија, мени то није сметало да је гледам као пожељну жену јер њена лепота, коју јој је сам Бог податио, није никога ко носи гаће остављала равнодушним. Али, ја сам за њу био дете и тако се дуго и односила према мени. Њу су интересовали старији момци који су је све чешће кришом посећивали. Она ме је понекад, када би јој дошао неки који јој није био по вољи, звала да јој правим друштво, да не буде сама с њим, али неки јој нису сметали, па ме није звала. Ја сам се тада прикрадао да видим шта ради с њима. Једном сам је тако затекао на гомили са једним, нисам био сигуран да ли је био милицајац или шумар, јер је био униформисан. Њега до тада нисам виђао с њом, а ни после. Био сам се добро примакао и сеирио шта раде, али у једном тренутку учинило ми се да ме је она, док се с њим наслађивала, приметила. Брзо сам побегао и отрчао на други крај шуме и тамо почео да галамим на говеда како бих могао, ако ме је приметила, да тврдим да то нисам био ја, пошто ме је било срамота због оног што сам видео.

Прошло је неколико недеља, ми смо се и даље дружили повремено али она није ништа помињала па сам закључио да ме није видела и било ми је лакше. Онда једног дана, сасвим неочекивано, док смо нешто чаврљали, она се загледа у мене и озбиљно рече: “Је и мали, имаш ли ти шта у тим гаћама?“. Мене као да гром погоди, све сам очекивао од ње сем тог питања, али она настави: “Све ми се чини да ту има нешто, хајде дођи да видим.“ Стајао сам као укопан, потпуно затечен и неприпремљен за такву причу. Није да ја нисам размишљао о њој као жени, па и замишљао да радим с њом оно што је радио онај незнанац, али то су били само пусти снови и жеље. Никад се не бих усудио да јој то поменем, не само зато што је пуно старија од мене него ми се чинило да од стида не бих могао ништа да урадим и да бих се обрукао. Док сам ја тако стајао укочен и без идеје шта да радим она ми приђе, наслони своје груди на моје лице, била је височија од мене за главу, а своју руку спусти на мој стомак и поче да је завлачи у панталоне. И пре тога мени се врсник био надуо, само што није пробио ногавицу, а кад га она дирну додатно се укрутих, и он и ја. И онда сам просто полудео и зубима јој покидао дугмад на кошуљи и загризао њену брадавицу толико јако да је вриснула. Онда ме она ухвати око струка као да ће да се рве са мном и нађосмо се, ни сам не знам како, на земљи. Била је тако вешта да сам одједном био го као од мајке рођен, али не у мајчином него у Златином крилу. Само њој својственом вештином она смести мог врсника тамо где треба иако сам ја, од великог узбуђења, већ био свршио. Она се није на то обазирала него је наставила да ради радњу све док поново нисам доживео врхунац.

После тога често смо то радили. Не знам да ли сам је волео или је то била само старст, али у то време нисам могао без ње. Трајало је то скоро две године. Растали смо се изненада, као што смо и почели, јер је она отишла у град, где се запослила као секретарица у неком предузећу, и ретко је после долазила на село. А и када би дошла, не знам зашто, избегавали смо једно друго. Ја сам био помало љут на њу што је отишла у град, а она на мене зато што је нисам посећивао иако ми је слала поруке отуда.

“Сећаш ли се оних дана?“, прекиде мој повратак у то време Злата. Како се не бих сећао, никада ми лепше није било. “Признај“, каза она, “да сам тада хтела ти би ме оженио иако сам старија од тебе.“ Не знам шта бих све тада учинио због тебе, а женидба би била најмања жртва, одговорих са искреношћу оног дечака из оног времена. “Знала сам, зато сам и отишла јер не би то наше успело у оном времену и овом народу. Нисам ја била жена за једног човека, ево видиш никад се нисам удала… Би ли могао сад мало, ја сам још она стара“, покуша да се нашали, али мој беспомоћни бледи поглед врати озбиљност на њеном лицу па ми стави руку преко колена и рече: “Ни сама не знам колико сам имала мушкараца, али никад ми није било лепше него с тобом. Веруј ми, не говорим ти ово зато што си у том стању, које ми се не чини нимало добрим, него заиста је тако било. Али, нисам могла, баш зато што сам те заволела искрено, да упропастим и твој и мој живот. Ја сам пошла, гледано са становишта ових наших јебених моралиста, сранпутицом. Прокурвала се како би они рекли, врло млада. Навукоше ме неки искусни мангупи, наивну и чедну, и после ми није било повратка. Нисам могла себе да замислим као жену једног човека него сам стално тражила нове и нове, и тако остарах а не нађох оног са којим бих могла да останем до краја…“

Многи су се хвалили да су ашиковали са Златом па је зато и добила надимак Учитељица. Скоро свим момцима у нашем, а и неким другим селима, она је била прва. Ја, међутим, никад ником ни једну реч нисам рекао о мојој авантури с њом и она је то знала. Чак сам се бранио када су се други хвалили а мене задиркивали да и ја испричам своје доживљаје с њом. Било је у тим причама доста измишљотина јер, знајући је, тачно сам знао кад ко лаже а кад говори истину. Било је и оних који су се хвалили, а нису јој се ни примакли.

Тако ти је то моја Злато, рекох после кратке паузе за време које се вероватно свако од нас у мислима беше вратио у оне дане. Ти си имала лепоту, ја здравље и снагу, а шта нам је остало? Теби се по цртама лица и сада види да си била лепотица а по мом изгледу се не би могло рећи да сам иакд био здрав. А сећаш ли се како нам се некад чинило да нема те препреке нити те силе која нас може спречити да урадимо оно што смо наумили. Ти и ја смо били нешто посебно зар не? Само је наше ашиковање остало тајна, све до данас. Нека тако и остане.

И не могох а да је не питам да ли ме је видела онда када сам је ухватио на гомили са оним униформисаним. “Не“, каза Злата, “нисам те видела, тада сам само видела њега“. Тај униформисани био је млади официр, у ствари тада још питомац неке војне академије, који је понекад долазио код своје тетке Ане, код које смо се и упознали и спанђали. Био је леп, а још у оној официрској униформи, да га очима иштетиш. Он ме је и начео, а кад је завршио академију отишао је на службу негде у Словенију, на границу са Италијом, где је убрзо и погинуо. После његове смрти ја сам пукла и у инат Богу, који га је узео онако лепог и стаситог, прокурвала се! Али ти се не секирај, био си ми међу првима и најдражима и остаћеш у мом срцу док сам жива.

Advertisements
04
апр
12

ЛЕЛЕК ИЗ ПИВЕ

Када је чуо да је Борис Тадић поднео оставку, пардон, скратио мандат, један Пивљанин је отишао на рушевине дворова његових предака и залелекао. Како ми је јавила Вила с Пивске планине, лелекач је изговорио ове лелек речи:
“Леле мене Борисе за твојим дичним а скраћеним мандатом, лелеееееее!
Леле Борисе наша дико и поносе што тако рано оде на пут без повратка, лелееееее!
Леле Борисе, заштитниче бахатих, незајажљивих и корумпираних, шта ће они сад без тебе, црни кукавци, лелееееее!
Леле Борисе што остави твоје партијске и друге пљачкаше Србије сада када си им најпотребнији, лелеееее!
Леле Борисе што остави уцвијељене сестре Јелену, Наду и Гоцу, шта ће оне кукавице, безбратнице, без тебе, лелееееее?
Леле Борисе ко ће мјесто тебе народу да продаје муда за бубреге, наш незамјењиви соколе, лелеееееее?
Леле Борисе, косовски мучениче, кога остављаш да Шиптарима преда Косово и Метохију, заслужниче, лелеееееее!
Леле Борисе, наша ‘рано, ко ће да ‘рани гладни српски народ празном причом, лелееееее?
Леле Борисе савјетниче ко те савјетова да одеш кад још све није отето Србима, лелеееееее!
Леле Борисе, племениче, што зави у црнио своје племе у скраћениом мандату, лелееееееее?
Леле Борисе што скрати мандат ко жена рашу, што не поднесе оставку ко чоек, људино, лелееееееееееее?
Леле мене Борисе, занавијек, за твојим непоновљивим мандатом, лееелееееееееееее и лееееелееееееееееее!“




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

април 2012.
П У С Ч П С Н
« мар   сеп »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30  

Категорије

mcabarkapa@twitter