Архива за март 2012

24
мар
12

LJUDSKI MOZAK

Mozak fizičara Alberta Ajnštajna po prvi put biće izložen javnosti. Reč je o vrlo tankim delovima Ajnštanovog mozga koji su posle njegove smrti uzeli kako bi se otkrilo šta ga je činilo toliko psoebnim.

STARIJI mozak je možda sporiji, ali to nikako ne znači da je manje efikasan. Štaviše, u mnogim stvarima radi bolje od mladog mozga. To je zaključak sve većeg broja novih istraživanja, koja „vraćaju mentalnu moć“ ljudima starijim od 55 godina.

Ljudski mozak je tolko slozen da bi mu trebalo 20 god da sazre.

Novorodjencad mogu da prepoznaju majcino lice nakon samo nekoliko sati.

Ljudi trepnu 20 puta u minutu I svaki treptaj traje pola sekunde.Kada se to sabere, mi zivot zivimo u mraku vise od jednog sata dnevno.

Svaka celija u mozgu uspostavi veze sa oko 10 hiljada drugih celija.

Ucenje, odrzavanje ravnoteze I koordinacije je toliko komplikovan da ima isti broj celija kao I ceo mozak.

Muškarci imaju veći mozak od žena, no veličina ne igra ulogu u inteligenciji, iako se do nedavno tako mislilo.
Mleko povećava moć mozga

Naucnici su verovali da ljudi koriste svega 10% svog mozga. No to je opovrgnuto,precizne informacije se ocekuju ove godine.

Slušanje Mocarta će vas učiniti inteligentnijim

Oni koji su manje napeti, optimistično gledaju na život i uživaju u njemu, žive bolje, duže, sa manje zdravstevnih problema, a sve to jer imaju više sive mase, pa im bolje radi mozak.

Zagađen vazduh šteti mozgu

19
мар
12

ROMAN

Момир Чабаркапа

ПАЉИКА СТРИНЕ ЈАГЛИКЕ

КО-ЋЕ МОЈЕ, КО-ЋЕ МОЈЕ

Бого мили какав је фин дан свануо пошље онога ноћашњег јарака. Сунце огријало сваку долину, у гори се чује ‘иљаду цвркута, а ливада, по којој су се ‘челе растрчале па купе мед лопатама, миром мирише. Бог наредио, све цапти к’о да се наново рађа живот. Љепота да и вране прде, а ко је јуче умро данас се каје и уједа зубима за гузицу. И најмање живинче живнуло и гамиже за накимјем послом а ти си се, дијете, затворило у кућу и пиљиш у телевизор к’о теле у шарена врата? Шта те оманђијало те си се толико загњир’о па, по ваздан, не дижеш очи ш њега? Ослијепљећеш кол’ко буљиш у то чудо, болан не био.
Изиди, јадо, мало у прекућу, размрдај се, окријепи душу овом планинском авом кад те је допало. ‘Вуда је ваздук најздравији пошље кише, искористи тај божји дар и надиши се к’о чо’ек, магарчино нака. Уцрвљаћеш се шједећи за тијем курцем, црни кукавче.
Велиш није то телевизор, а ни они мушки поганлук, него накав компјутер, справа за свашта нешта, а може да послужи и к’о телевизор… Зови га како ‘оћеш али изиди, болан, мало у прекућу, погледај ову љепоту, неј ‘ваке ниђе наћи. Затворио си се, богоми, к’о да ти је пркно прирасло за столицу, па и не знаш шта се ради напољу. ‘Ај што си јуче по оном газапу мор’о да се затвориш, али шта ти је данас, по ‘вакој љепоти, душе ти твоје?!
Шта то причаш, забога? Сурвујеш, четујеш, читаш, пишеш, гледаш филмове, дописујеш се, играш наке игре, слушаш музику, учиш… Што пожелиш мош да радиш на тој справи. Укуцаш ђед и ето: ђед убио бабу; ђед скочио с моста; ђед силов’о унуку… Мучи дијете, Бог с тобом, зар и то читаш, црни сине. Осушиле се руке ономе ко те јаде пушта у народ.
То су ти најновије вијести, а велиш у компјутеру има свакак’их. Од политике, до голих жена, ако ми је мило… Чуш, ако ми је мило?! А је ли тебе мило, куроњо? Већ ти се зафрчила крива длака, а? Волио је ђедо жене док је мог’о, још како је волио. А ти си, фирауне један, мешчин на ђеда кад си поч’о да гледаш у те гологузе. Волио је ђед ону мраку и мог’о, бог ми и душа, к’о по један. Увијек ми је било мило виђети лијепу жену па и сад, ево колк’о ми је година. Ну, да погледам ту пиздачу. Охохохо! Богоми је лијепа и сисата к’о, вактиле, нека наша Златуља која је давала два’ес кила млијека одједне. Никад боље и асулније краве нијесмо имали. Да није була, шта пише испод боготи? Лијепа је к’о була, вала. Није була?! Велиш, наша је. Наше су ђевојке најљепше…
Ја сам ти, богоми, у младости био велики алчак. Једном сам, да простиш, попиш’о булу. Чувала је наке козе ономо по Шкалијама, а ја говеда горе по Балкану. Знала је да зајави буљук уз ону вукојебину па иг онда, по ципцијели боговетни дан, ваби: коће моје, коће моје. Мог’о си је чути на Катабун и Јеловице, колк’о јој је глас био кликтав. Била је грлатија н’о и једна жена ‘вуда. То њено тепање и вабљење нама чобанима је личило на зачикавање: о-хо-хо, ко-ће моје, ко-ће моје? Ја бијак добро забичио, богоми права дрипчина. Штостио вала. Искрено да ти речем а би видио фину млађу жену или ђевојку, лијева ногавица би почела да ми краћа. А она млада, тек доведена невјеста. Не знам што је чо’ек одма’ посл’о да чува козе, код њиг раније то није био адет, н’о су крили жене к’о змија ноге. Нијесу им дали да се у народ појављују, а некмоли да чувају саме по гори. После ослобођења овијег крајева од Турака млоги су му’амеданци некуд отишли, у Турску куд ли, па је оно њине раје што је остало, богме, било ‘нокосно и оскудно. Мука иг је, безбели, наћерала да мијењају адете.
Ја чуо да је та чобаница млада невјеста, а још була, па ми је било мило да је виђу. Вазда су ‘вуда жене, кад би фалиле ђевојачку љепоту, викале – лијепа је к’о була. Зато сам чудо пута ћер’о говеда тамо куда је она чувала само да је виђу. Једном сам јој се баш добро примак’о. Уз’о сам наку букву насе па јој се привук’о на улар даљине. Она стајаше испод једног клика, мало сакривена иза наког граба. Скинула бијаше фереџу па јој се образи бијељагу к’о ђетиња гузица. Вјеђе су јој биле жуте к’о восак, а очи зелене к’о Тара испод онога великога моста, кад је најбистрија. Коса јој бијаше жућкаста к’о лис’ дувана ‘ерцеговца, а пала низ леђа па удара у димије. А сисе набрекле, бого мили, ‘оће да јој попуцају пуљке на оној кошуљици. Да је очима иштетиш како је лијепа и пожудна била, кукавче. Једном руком држаше фереџу, а другом чешљаше праменове привикујући: коће моје, коће моје.
Димије јој бијагу, мешчин, нове новцате; свила цакљаше на сунцу к’о огледало. Мора да иг је донијела из рода јер су јој домовина, ђе се удала, богме били наки сиромашци. Раја к’о и ми, па јој иг нијесу имали о’кле купити.
Глед’о сам је, части ми моје, кварат времена и дивио јој се све док ми, да простиш, не наврије да пишам. Почек да се окрећем око себе, гледам да нађем ђе нема камења, да се не би чуло како бљечка и пршти, а оно све гола стијена. Онда ми нешта дође, не знам шта ми би, она се некако бијаше добро начекерила, те ја о’зго – шииик, шииик, шииик, право на њу. Она погледа у небо, па кад виђе да је ведро о’скочи у страну, умало се не отута низ ону платију. Онда се окрену горе те ме виђе кроз они граб, иако сам мислио да ме не може виђети. Им’о сам наку ђавољу црвену фањелу, она ме, мешчин, одаде. Ај, кад врисну, кукала ти мајка: шта то радиш влашки крмче, срам те било домузе један! Немадок куд, кад ме познаде, но рекок: опрости було, нијесам те видио. Бијаше ми наврло, мор’о сам да се не упишам у гаће. Опрости молим те, нијесам максуз Богом ти се кунем и влашким и турским. Нијесам те видио, да јесам не би’ те попиш’о. Јеси влашки крмче, н’о шта си него максуз, погани каурска, сикну она још жешће. Бјежи од мене, пи, пи пи, домузе влашки, дабили домузе крмски, викала је отресајући руке и косу к’о да су је ‘челе напале.
Ја, пошље, уз ону страну, бјеж’. Вељу, море звати чо’ека, а ако га дозове и каже му да сам је попиш’о пући ће брука, немам куд оцу и мајци на очи. Срећом, брзо је заћутала, врнула оне козе и оћерала наниже. После више туда није било ни њенијег коза ни ње, ћерала је неђе друго, зар? Мене је, вала, доцније било криво што сам то урадио јер мог’о сам, барем, да је гледам, да је нијесам опануо. Онда сам се, кад сам иш’о међу народ, све варак’о да се ш њом ђе не тучим. Неђе на сијелу, ваширу или на пазаришту, на другим мјестима се народ није ни окупљ’о, богме, а њине жене не иду кад се неко копа. Било ме је добро стид што сам јој оно урадио па сам је избјегав’о пошто-пото. Био сам, вала, ђететина и дрипчина велика кад сам тако поступио. Али, младос’ – лудос’, шта ћеш.
Након неког времена чуло се како је напуштила чо’ека и врнула се у род. Па се онда пронијела прича да она и није била була него наша јадуља, родом из наког села близу границе са Босном. Њен свекар за турског земана спасио је њеног оца да га Турци, пошље наке свађе, не убију неђе на вашару. Он му је тада обећ’о – ако икад имадне шћер даће је за његовог сина, да се опријатеље. И, доприлике, кад му је та шћер стасала за удају он га је позв’о да је води, јер ‘оће док је жив да испуни дату ријеч. Био је нешта болешљив па се преп’о да не умре. То је било пошље ослобођења од Турака и није мор’о да је дадне, али ријеч је ријеч и он је стио да је одржи, иако више није било оне страшке од турћије. Онда је њен свекар дош’о и одвео је, а син му је им’о тек десетак година, док је она била штошћела ђевојка, пунољетна богме.
Отац је, како се родила, припрем’о за то. Васпитав’о је, а кријући и облачио, к’о да је Му’амедове вјере да би се лакше снашла кад се уда. Он јој је, доприлике, и купио ту ођећу у којој сам је ја срет’о. Ђевојци није било право што мора да се уда за иновјерника, још за грешно дијете, али очина се тада није порицала. Тај њен ђувеглија, кад су му је довели по дану се игр’о ш ђецом и чув’о, а чим би пријавио говеда и вечер’о, засп’о би неђе у ћошку собе. Онда би га жена, кад би намирила кућне послове и пошла на спавање, узимала у наручје и носила у постељу. Била је добро вриједна, бозна. Ја сам га, богоми, срет’о кад сам чув’о али нијесам знао да јој је то чо’ек.
Она ти је, грдница, кад јој је отац умро, отишла на са’рану и више се није вртала у домовину. Кажу да је рекла: са оцем је умрла и његова ријеч и ја више немам обавезу да је поштујем. Ови овле су некол’ко пута ишли и молили је да се врне, и чо’ек јој је тада већ био приспио, али она није шћела за живу главу. Причало се да је, к’о жену, то дијете вала није ни до’ватило, но се према њој односило к’о према старијој сестри.
Народ је том причом дуго испир’о уста, а је ли тако и било не би’ ти поздраво знао рећи. Ја је пошље онога непромишљеног чина нијесам више никад видио изблиза али, богоми, ни заборавио н’о к’о да је и сад гледам. Ух како је била лијепа, бого мили.

ДРУЖЕ ТИТО СКРЕНУСМО ТИ С ПУТА…

Реци ми, вјере ти, има ли у тај твој телевизор нешта о нашијема, кад кажеш да има свега и свачега? Прочитај ми шта каже та справа о нашијема, дијете. Није, зар, све о пиздачама и полуђелим ђедовима… Питаш ли то о којијем нашијема, боготи?! О Мрњавчевићима, ето о којијем. О Мрњавчевићима, болан не био.
Шта то збориш јадан?! Који су ти ти?! Чуш ти њега, који су ти ти! Јадно дијете зар то не знаш?! Ко су Мрњавчевићи, цу, цу, цу? Чуш шта он пита, кукала му мајка?! Мрњавчевићи су, благо ђеду, давнашња српска краљевска породица а моји и твоји преци, ако ти је мило знати. Шта учите у тој вајној школи, несретна ђецо? Не знаш ко су Мрњавчевићи?! Мате, мате ђавола! Е, ђед ће да ти каже кад те нијесу научили они што су требали. Оно што ћу ти рећи добро утуви или запиши у ту справу. Ваљаће ти то у животу, можда више н’о то што читаш, или оно ш чим ти у школи пуне главу. Замисли да Срби врну краљевину. Кад би мене питали не би ни чaса ималили да то ураде. То би било много боље од овога данашњега. Још кол’ко боље! Ако би дао Бог да се то деси у моме вијеку тада би и ти, дијете моје, мог’о да станеш у ред за круну. Богоми, да биднеш на челу тога реда, ако је по праву и правди.
Велиш да сам одлијепио, да сам смијешан, ђе ти да биднеш принц… Баш ти, што да не? Ако си и мало налик на мене мог’о би шјутра да се крунишеш, свете ми неђеље. Мислиш да су од мене паметнији и бољи ови што данас дрмају државом. Јесу мој курац! Сви главари које сам у моме вијеку претурио преко главе нијесу ваљали ни цингар дувана. Шјећам се да је пошље оне комунистичке дркалице, те су је револуцијом звали, на површину исплив’о го голофусковић, дочеп’о се власти и јебав’о нам мајку педесет година како је стио. И тањијем и дебелијем крајем. А кад фртутме скину комунисте, јопет фукара уђа на народну грбачу. Они што су иг устоличили, аветајући данима по улицама, пошље су, кад су виђели да су насамарени, витезали: Друже Тито скренусмо ти с пута, сад нас јебе и Курта и Мурта. Сад ти пробисвијети свима кроје капу по њиној мјери, а мјера им је сопствени џеп и гузица. И ништа друго: запа’нуло Циганина царство! Ваздигли се они што никад нијесу ништа имали нити су шта знали, а најмање знају ко су и шта су. Не зају ни ко им је ђед, а не даље, а ‘оће да дрмају државом и да иг народ поштује и цијени. Уфитиљили да су богови па притегли дизгине и вијају камџијом, ко негда бегови. Не мош да пр’неш док не питаш њиг и док ти они не дадну написмено да мош, џаба што ти је задњица подмазана. Виђела се вила у чем није била, а мозак им и образ не сметају па раде шта ‘оће. Чојство им не смијеш споменути, к’о конопац у кући објешеника. Поштен чо’ек саг’о врат, погнуо леђа, подвио реп и трпи ли трпи њине мамузе а та булумента забичила па буруче к’о јунад за воловодницом.
Како дођоше на влас’ они џемпераши, тако у Црну Гору дође сваки поганлук за који је чо’ек чуо да постоји иђе у свијет’. Она народна – што видиш у свијет надај се у вијек – лупи нас по сред чела. Дође ш њима нака дрога која јеба мајку омладини. Сву је тијем јадом потроваше, причају људи. Али они не дају да је тако него, веле, да помажу омладину. Фале се да им, иако је та чемер скупа, није жао да одвајају од уста и чашћавају младеж. Веле – ако не можемо да им дамо посла, ево им дрога па нека уживају до миле воље. Ето и ми шмрчемо и лижемо али не жалимо да оставимо нешта и младежи јер она је наша будућност. Кажу: прошло је вријеме комунизма, нема више забрана, ово је демократија и свакоме је све дозвољено. Навали народе, шмрчи, боди се и лижи, доста су те заглупљивали. Погледај шта ми радимо, имаш на кога да се угледаш. Кад се добро нашмрчу бозна се ошјећају к’о да су с наке друге планете, па им људи изгледају ситни к’о мрави те, ваљаде, зато и не примјећују кад по њима газе.
Велиш да те дроге има свуј, не само у Црну Гору. Свуј се шмрче и фикса. По Београду највише. Има дијете, има. Знам да има, нијесу ми вране мозак попиле. Морали су је они неокле донијети, нијесу је измислили, знам толико. Немају они ту памет да нешта измисле сем как’а поганлука. Али је она ш њима стигла у Црну Гору, ђе је никад није било. Они је довлаче и трују свој народ, а не нечи’ други. Бели им је лакше кад га дрогирају да ш њим омаују како ‘оће, па не патишу да ту чемер дотурају и згрћу паре. Онда онијем што на тој живини зараде поткупљују и однарођују исти тај народ и завађају га са другима. Праве од њега нешта што никад није био.
Ево, о’вле до Савна лакта нема два сата ‘ода, мош твојим пискавијем гласом дозвати до њега. Туј се наш први патријарк и епископ, Свети Саво, налактио док се одмар’о кад је оно ‘вуда иш’о да просвећује народ. Сад је то друга држава. Туј су ударили границу па данашњи црногорски главари, који су случајно припали Црној Гори а не она њима, иако они мисле да је она њина приватна прћија, кажу да вој није било ни Срба ни Светога Саве, ни поштена чо’ека, кукала им мајка, к’о што им је закукала кад је так’у срећу родила. К’о да је свијет поч’о од њиг. Та иг је дрога, мешчин, тако опила да им је и море плитко.
Није, мешчин, боље ни код вас у Србију. И тамо је стиг’о сваки поганлук, ето и ти велиш. Ја сам се све наке јаде над’о у Србију. Мислио сам да се она може сваком јаду одупријети, к’о што се опирала вазда кад је било тешко. Н’о се и тамо, бозна, све покарабасило и попоганило па испаде да су комунисти били бољи од овијег пробисвијета, а само ја знам как’и су били.
Ето, неће нас ни та јебена Европа, а ја се понад’о да ће нас она узети под своје и ујолити кад ми ништа не знамо и не умијемо сем да се гложимо, међусе или са другијем. Ма није ни она, мешчин, к’о што је негда била, н’о је и на њу Американац турио шапу па јој не да да дише. Не пита се, вала, та стара госпоја ништа, к’о була с гаћама. Завлад’о накав ђаво свуј и ја не видим крај томе сем да се ми Мрњавчевићи уздигнемо и учинимо нешта, ако већ нијесмо закаснили.

ШТО МОМЧИЛУ ДО КОЉЕНА БИЛО…

Велиш да су Мрњавчевићи на власти, Европа би одавно била наша, а не америчка? Њина сабља и топуз све би ријешили. Ти се спрдаш, а божја ти вјера, још како би. Они су бранили Европу од му’амеданаца и главу за то дали. Што иг онда она не би шћела?! Би трке, ја ти јемац.
Ништа ти дијете не знаш јер те твоји учитељи ничему нијесу научили. Кад би знао ко си, млого би више цијенио себе, своје племе и поштену чељад. Не би блеј’о за сваком погани која се дочепа власти, к’о што блеји ови луди народ, но би глед’о како да што прије постанеш свој чо’ек па да им покажемо како се влада.
Питаш како да биднеш краљ, а тек ти је петн’ест година?! Јесам ли ја нормалан или сам пролуп’о начисто? А што те боли курац кол’ко имаш година?! То нек ти је најмања брига. Имало је пуно случајева кроз историју, ако знаш шта је историја, када су малољетна ђеца нашљеђивала престо после смрти оца, а неки цареви су се и одрицали царевања у име млађиг потомака. Тада би неко стари’ водио царске послове док дијете не сташе, а богоми и пошље. Ево, ја би’ мог’о мјесто тебе да владам док не порастеш. Био би бољи од овога нашег владара, који није ни краљ ни цар, а понаша се к’о да је измислио круну. Зај’о на влас’ па јаше ли јаше ови црни народ, а народу мило па од милине стење и попрдује.
Црногорски књаз и краљ Никола дош’о је малољетан на престо па је све до његовог пунољества, а неки веле и све до своје смрти, краљевске послове водио његов отац, велики војвода Мирко Петровић. Био је, кажу, тај Мирко, велика поган, а особито се био окомио на наше Куче, племе које није шћело да стане под круну Петровића ‘нако како су они шћели. Једном је Миркаш спалио и по’ар’о Куче и побио све што није успјело да побјегне, а и Бјелопавлиће, о’кле је наш Мрња, није остављ’о на миру. Море бити да је знао да смо ми Мрњавчевићи па се преп’о да му не узмемо круну сину, те је стио да нас салдише да не постојимо.
Чудиш се што да те ја мијењам а не отац, ако би баш сад пост’о краљ? У бајкама отац помаже принцу претварајући се и у прошјака а, ето, Мирко је влад’о умјесто свог сина Николе, а не његов ђед?! Па, твој отац је мало, право да ти речем, смотан. Није баш свачим на мене па, нешта контам, није ни способан да мијења краља. Више је на мајку, твоју бабу а, знаш, њени ти нијесу били неки. Богоме је ја нијесам бир’о, ни њу ни њиг, но су ми је довели, к’о воловодницу под вола што доводе. Била је лијепа, што јес јес, па се нијесам ни бунио кад су ми је довели и рекли – ово ти је од данас жена, ево ти је па ради ш њом шта ‘оћеш. Тек сам после, кад сам јој упозн’о род, видио да је од танке трсе али ми није могло бити. Поштени су људи, нема шта, но ‘нако су некако били мртвуљави и млакоње, а не ‘вако отресити и скопосни к’о ми.
Ти, чини ми се, имаш све моје црте, ето и жене већ гледаш, па вељу да би нас двојица владали к’о богови. Боље него и наш предак краљ Вукашин и остали Мрњавчевићи. Ти би раст’о и учио од мене како се влада, а ја би’ влад’о и покажив’о ти.
Питаш, је ли то они краљ Вукашин што је преотео жену војводи Момчилу неђе под Дурмитором? Ја, ја, баш тај. Видиш да, мешчин, нешта знаш о Мрњавчевићима. Богоми си ти на ђеда, виђу ја…
Читао си о томе у накој народној песми, мор’о си из лектире… Чуш га мор’о?! Ја сам се задојио народним пјесмама, ништа ми није било милије но чути нову пјесму, а он мор’о?! Иако сам био неписмен млого сам иг знао наизуст, а неке и дан дањи пантим. Научио сам иг слушајући гусларе кад су пјевали и ђецу кад су читала гласно. Ја сам се правио да спавам, а све сам слуш’о и упиј’о. Ја, ја, то ти је баш тај Вукашин. Што је Момчилу до кољена било, Вукашину се по земљи вукло, каже пјесма коју си, ето, и ти чит’о. Је ли тако?
А она куја Видосава, љуба Момчилова, као и свака јадуља није умјела да каже не. Женска ћуд ти је смијешна работа, стотину ће промијенит’ вјера да учини што јој срцу драго, пис’о је још Његош. Надам се да знаш ко је био Његош. Вукашин је, кажу, био лијеп к’о лијеп дан, а још краљ. А жене ти, дијете моје, воле влас’ и лијепе се за оне на власти к’о му’е за баљегу, да простиш. И прост народ каже да је бољи грам власти н’о ока памети, па није ни чудо што жене пристају уз свакога ко носи пантоле, ако се дочеп’о как’е столице. Jебем ти ја народ који тако мисли, али тако ти је то откад је крме реп зафрчило. Најраспрострањенија болес’ у народ’ је глупос’, али од ње не пати болесник н’о они око њега.
Тај Момчило је, до прилике, био велики јунак и кршан чо’ек. Кад је краљ видио как’ог је чо’ека Видосава издала, живу је закоп’о и запалио, а пошље се оженио војводином сестром Анђелијом. Безбели је рек’о – ова кад је издала ‘ваког чо’ека издаће и мене па је тарнуо угарак под њу. Та Анђелија му је родила синове Марка и Андрију, а Марко се турио на ујака, војводу Момчила, и био јунак над јунацима. Све су то твоји преци, синко мој.
Велиш да си чит’о да се Маркова мајка звала Јевросима. Тако каже народна пјесма… Е, богоми не знам, дијете. Можда је Анђелија промијенила име у Јевросима, а можда је краљ, галиот, им’о двије жене.
Шта причаш, боготи, не бенави. Наш предак, краљ Вукашин, отим’о туђе покварене и лаке жене… Ти баш све к’о буква разабираш. Боже ми опрости к’о да си на бабу, која је буква која ‘ода. Није он њу от’о, болан. Она је сама шћела ш њим намјештајући му војводу Момичила да би га краљ убио јер му је, по њеној женској памети, све било кратко па и она работа, разумијеш ли весела ти мајка? То ти је женска памет, јадан не био.
Велиш да према народној песми није Момчилу било све кратко, него је Вукашину његова ођећа била дугачка. Када је то видео краљу је било јасно да је војвода био бољи јунак од њега па се покај’о… ‘Ајде дијете, шта ти знаш. Ни оно што си чит’о, мешчин, нијеси разумио. Зато ти ђед све ово и прича да ти разјасни неке ствари. Јес’ се краљ Вукашин покај’о, видио је да је поио говно па је кују Видосаву живу спалио да и њега не би издала, то је тачно. Али је и Вукашин био кршан чо’ек немој, вала, да причаш оно што не знаш.
Питаш како то да нам је предак краљ Вукашин Мрњавчевић а ми се не презивамо тако? Не само краљ Вукашин него и Немањићи, ако ти је мило знати. Силни цар Душан је наш предак по женској линији. У твојим жилама тече крв двије српске владарске лозе. И то најстарије и нај’аче. Сигурно мозгаш како и мислиш да је ђедо шенуо или, како оно ти рече, одлијепио. Е, па нијесам ни полудио ни одлијепио н’о сам у свијес’ боље н’о икад. Цар Душан, кога су звали Душан Силни јер је био сила и силан, твоја је рођа. У његово вријеме српска држава била је највиша и најмоћнија, простирала се од Саве и Дунава до Солуна, и од Јадранског до Црног мора. Он је био ујак Мрњавчевића, краља Вукашина и његове браће деспота Угљеше и војводе Гојка. Ето зато је и он твој предак. Можда ти у то нећеш повјеровати али то ти је тако. Не вјерују ни други па шта? Ја вјерујем и то је доста за мене. Други како ‘оће. Свак је од некога пост’о, ко од цара, ко од прошјака.
Чуо сам да пише у тијем вашијем књигама да су људи постали од мајмуна. Наки Црногорци кажу да тачно знају од којег су мајмуна постали, писало је неђе у новинама, неко ми је од ђеце чит’о. И то од мајмуна од кога нијесу постали остали Срби. И то знају, отац им се с мајке сломио. Па кад они знају од којег су мајмуна, и да тај није био Србин, што ја да не знам од којег сам краља који је био Србин. И мило ми је што тај црногорски мајмун није био Србин. Ето им га, нама је доста и наш краљ.
Велиш да ми верујеш, читао си много бајки и знаш да се у њима дешавају невјероватне ствари. Али сад си, кобајаги, велики па више не вјерујеш да је било могуће оно што бајке приповиједау. Да сам ти ово испричао док си био млађи можда би се и примио. Стварност је другачија, суровија, збориш, ни мало не личи на бајку. А ја причам као да је све то стварно а у ставри будан снијевам? Или ‘оћу под старе дане да постанем тај накав Грим?
Не снијевам дијете него је ова наша бајка, ако баш тако ‘оћеш, и те како стварна, Бог ми је шједок. Никад и никога нијесам слаг’о, сем кад сам мор’о да спашавам образ, па не лажем ни тебе. А и што би те лаг’о кад не морам. Не зависим ништа од тебе нити ћу да излажем колач. Да ме неј подмладити па да ти се додворавам лажима?
ОПРОСТИ НАРОДЕ, ОМАЧЕ МИ СЕ… ПРРР’НУУУК…
Јопет ме прекидаш, велиш не лажем него сам се, можда, мало више занио, волим да маштам и сањам. Људи из ових крајева су маштовити. Вјероватно зато што живимо у овој лијепој и чистој природи, па нам мозак ради триста на сат. То што, понекад, лагнем да би сачувао образ, можеш да разумијеш, али… Шта али? Не маштрам, вала, н’о причам ‘нако како је било а у образ ми не дирај, да те замолим к’о чо’ека. Нијесам лаг’о да би’ бранио свој образ н’о туђи, ако ти је мило чути.
Једне прилике лажи сам сачув’о образ невјести, и то другоплеменици, којој се омакло те је пр’нула на прелу, у кући пуној чељади. Ја сам шједио поред ње, па кад она кркна прде, а дернула је к’о да је мушко богоми, у трен сви присутни заћуташе и напукташе се, ‘оће да поцркају од смија. Знали су: или млада или ја, али, чим су се тако смијали, бели су више суимали на њу. Јадница поцрвење, па преблијеђе, шћаше у земљу да пропа’не. Ја се, вала, брзо снађок, вазда сам био домишљат и брз на мозгу, па рекок – опрости народе, омаче ми се, вечерали смо наког гра, па ме превари погануља. Нијесам, вала, максуз, н’о пркно нема зуба таман к’о она моја шкрба, ни њу не мош зауставити кад почне да сикће, па излеће и не пита ме. Мислио сам само да фућнем, а безобразница трешти к’о трешњев топ. Не надак се да ће ‘вако пући… Они се на то још више насмијаше, неко отвори прозор да базд изиде, па се затури шала и настави шједник к’о да ништа није било.
Та ми је млада, пошље, пешкешила најљепше чарапе и пешкир рад тога што сам јој сачув’о образ. Богоми сам се бранио, вик’о да сам ја пр’нуо али она рече – нека, знам ја најбоље ко је, а ти си исп’о чо’ек и морам те нешта частити. Није имало силе, усонтала узми, узми, узми, спасио си ми образ, једноман је понављала, а кад је почела да се криви мо’ро сам примити њен дар.
Шта би јадуља да не рекох: мене се омаче? Остала би прича, прде к’о млада Живана и не би јој било живота међу онијем народом. Морала би да сели некуд. И ‘нако су неки суимали да је она, али ја нијесам дао трун на њу да па’не него сам свуј прич’о како сам ја трештио и преп’о прело.
Људурини се нико не разума и кад пр’не. Али, друго је жена, па још тек доведена невјеста. Ако јој ишта знају узму је на арлак и постане предмет спрдње и пошалица. Зато су жене ‘вуда вазда ђеци, кад би им се пред њима омакло, давале колачић-попрдљајић да не би казала да су пр’нуле. А ђеца к’о ђеца. Чим би појела колач рекла би која им га је дала и зашто. Данас, мешчин, ни то није срамота. Прди и мушко и женско кол’ко може, а колаче нико више не помиње.
Ето, лаг’о сам због туђег пркна и туђег образа. Зато ме не дирај у образ јер то је све што ми је остало и што погани нијесу могле да узму. Мало је ‘вакијег образа данас к’о што је мој. Другијем су образи к’о крмећи опанци… Но, ђе оно стадок с нашим краљем, магарче накав.
А ја, код бајке о цару Душану и нашем краљевском поријеклу, како ти моју причу тумачиш. Не дају ми велиш младе, попишуље и попрдуље, да испричам своју бајку него се губим подвирујући под њине сукне и димије. Даће, даће, не шјекирај се. Елем, та наша истинита бајка почела је баш на двору цара Душана, јер свака бајка почиње с некијем царом, зар не? Мислиш да ја не знам шта су бајке, ђететино.

МОЈ УЈАЧЕ, ЦАР ДУШАНЕ

Цар Душан је им’о сестру Грубу која је била добра, радна и племенита. Н’о су јој, неђе, наке богиње биле тако нагрдиле образе да се није могла очима гледати. Њен брат Душан, први и једини српски цар, ако не рачунамо несретног нејаког Уроша, због тога је није волио. Зато она побјегне са двора, и крене по свијету да се потуца од немила до недрага и тражи неђе как’ог посла. Тако је стигла чак у Грбаљ, на обалу Јадранскога мора, и почела да служи код наког грбљанског кнеза. Опрости, име му не знам, јер га нијесу знали ни они који су мене причали ову причу. Тамо је служило још служинчади, а посебно се истиц’о један младић, из Бјелопавлића родом, по имену Мрња или Мрњава не би’ ти поздраво знао рећи.
Шта булазниш, јопет та Пепељуга и принц у просјачком оделу, велиш… Је ли, бешале? Ћути боготи, не прекидај ме! Кнез је, кажу, највише волио Грубу и Мрњу јер су га вјерно служили, били поштена и радна чељад. Временом су се и они међусе загледали, а кад је то и кнез примијетио предложио им је да се узму, неки кажу да им је и кум био на вјенчању. Обећ’о им је да ће иг пазити и помагати к’о да су његова рођена ђеца. Био је накав добар чо’ек, мешчин, тај кнез.
Брак Мрње и Грубе је био плодан и они ти брзо изроде три сина, к’о три златне јабуке, и нађену им имена Вукашин, Угљеша и Гојко. Ђеца су још била мала када је неђе цар Душан дош’о у госте код тога кнеза који му је приредио велику царску гозбу. Мане јој није било ни да је служена на његову двору у Призрену. Зараване је било и под прве и под задње. На трпези је имало, да је кабил, и од ‘тице млијека.
Вала је им’о од чега и да спреми тај крканлук јер су приморци вазда куповали мал од нас из овијег крајева. Бели су и тада говеда и овце били овле, кад је јело било тако укусно. И сад ови што купују наш мал вичу да га гоне неђе доље на Приморје.
Питаш, како су могли да купе вође кад ја тада нијесам ни постој’о? Превише сам се занео, да смањим доживљај, а? Не вељу, аветињо, да је купов’о од нас и од мене, Бог с тобом, н’о од онога народа који је онда ‘вуда живио. Нијесмо ми први који су вође пали, к’о што су комунисти мишљели да нико прије њиг није постој’о, а што мисле и ови властодршци данас, који су само промијенили одијело. И други су народи вуда живљели прије нас, наки Римљани, Кричи, Власи, Келти, Трачани, Илири, Грци… Ону највишу косу изнад Таре неки још зову Кричак по тијем Кричима што су негда ‘вуда живљели. Ето и грчког гробља, туј одма’ иза наше ограде, а има и римскијег гробаља и накијег споменика за које ни они учевњаци не знају чи’ су. То ти кажује да је вуда неко живио и прије нас. Вала, ако смо и од мајмуна није тај мајмун прво нашу мајку јеб’о, но је наке друге људе прије нас направио.

ВОЛОВИ ЛЕТЕ КА НЕБУ

Ишј какав мал вуда може да бидне, ово је прави рај за животињу, кукала ти мајка. Шјећам се једнигјег волова које смо имали, тада сам, богоми, био к’о то ти, можда мало млађи, али добро забичио. Ти волови, лажно је причати, били су громаде к’о Дурмитор, а имали су рогове к’о двије врљике. Били су им пошли ‘нако к’о да ће да саставе круг изнад главе, а онда су они шиљци отишли у небо и зафрчили се к’о код срндаћа.
Отац је, једном, вук’о влаку дрва кад се одједне надуо накав вјетар, све да однесе. Таман кад је био близу дрвљаника побију се здуе па сподбију и волове и влаку, дигну и однесу некуд. Мислили смо да иг је однијело пр’о бијела свијета и помирили се с стијем. Али, неђе пред вече кад смо били изгубили сваку наду, ето ти волова с влаком. Чим је вјетар мало патис’о и спуштио иг на земљу, они су се дуисали и врнули кући. После је отац, по трагу, наш’о да су иг здуе биле однијеле далеко иза оне шуме о’кле је вук’о балване.
Кад се то десило, отац се преп’о да не остане без ‘накијег волова, јер се ‘вуда здуе често сударају, па је ријешио да иг прода. Поћерамо иг, онда, он и ја на Жабљак, јер, ‘вамо у Затарју, није нико ништа мог’о да прода те јесени. На Жабљак су, бозна, долазили наки Дубровчани и куповали волове за накав туризам, тако се причало.
Поранимо ми у прве пијевце и таман кад је свитало пређосмо висећи мос’ под Премћане који, вала, не мрдну иако је знао да се заљуља к’о оне ђетиње нинаљке о Покладама и кад мало дијете пређе преко њега. Наши волови су били добро уки, имали су лак ‘од па се на мосту нијесу ни ошјетили. Кад пређосмо мос’ отац рече: Боже помози, био сам се преп’о да ће под њима пући они трулаци. Били су то сила волови, а штице на мосту, богме, отруле и изанђале. Онда ти се упутисмо низ Тару познатијем путем, али мантрак. После неко доба неста онога правог пута, н’о се указа накав ђавољи асвалт. Цеста масна, добро масна, јебем му јаде, глатка к’о стакло. Ја сам, вала, тада први пут видио тај асвалт. Волови прво почеше по њему да се клизају али се, богоми, брзо привикоше и почеше да грабе напријед к’о да су рођени у граду. Лако су, вала, учили и снаодили се на сваком терену. Но ‘оћеш, кад је неко курате среће и Бог му окрене леђа. Набасасмо ти, јуначки сине, на накав ђавољи туњел и ни макац даље. Овара тамо, овара ‘вамо али волови не могу кроз њега па бог. Шири им рогови н’о он, за чеперак, а немамо ш чим да иг скратимо. Врћели смо се туј више од два сата, варакали волове тамо, амо, закретали рогове, али за курац. Џаба је све било, нијесу могли да увуку главу па да иг јебеш. Они стари пут што је био според Таре бијаше затрпан, мешчин, таман онијем камењем што је извађено из туњела, па немош ни туда. Тара надошла, вода ударила из брда у брдо па ти нема пута ни ријеком. Можда би волови и могли, но ми не смједосмо. Подавићемо се, рече отац, погана је ово вода и пуна вирова. Може да те сподбије и млати тобом к’о да си беспара, док те не прогута да те више нико нигда не нађе. Ено, како је лијепа погледати, Тара је к’о вода млого погана. Има пуно вирова и брзака па, ако нијеси добро вјеш’ и снажан лако те ђаво понесе. Глед’о си на телевизору оне на сплавовима и чамцима како иг таласи бацакају с једне обале на другу, к’о дроње. Најпосле немадосмо куд но се истим путем, к’о посрани, врнусмо о’кле смо и дошли.
Преко зиме морали смо да закољемо те волове, јер је била сушна година па није било сијена да иг изимимо, а нападе иг и нака ђавоља крива па им сви зуби поиспадаше. Препадосмо се да не покрепају, па под нож. Вала, дијете, никад се у животу нијесам наио меса и пршуте к’о те године. Ко били силни волови, а добро се, богме, бијаше и осушило. Оне пршуте бијагу фино изуђене па дошле к’о ћепанице луча, а мирисагу на буков дим. Још ми је укус тога меса устима, ево кол’ко је година прошло. Ми ђеца смо ципцијело љето носили за ужину комат сувог уда и по ваздан га ђељали бритвом и мезетили. Бијаше слано, добро слано, али нама са ‘иљаду медова. Н’о смо се одрли од воде, бог те молов’о.
Због суше многи извори по шуми, куда смо чували, били су пресушили те смо морали да идемо на живе воде да пијемо и наточимо боце воде, чудо подаље.
Како живе воде, чудиш се?! ‘Одају ли, зборе ли? Чуш курца, воде да ‘одају и говоре?! Живим се зову извори који никад не пресушују а не зато што зборе, маништино нака. А да ‘одају, ‘одају вала. Воде ‘одају кад теку, је ли тако? Вође у нашој околини има некол’ко живијег вода. Пиздина вода, Манито врело, Забој и Рутавац никад не пресушују. Али, вала, нијесмо жалили опанака да дођемо до њиг, бар смо имали за чим пити. Били смо сачували рогове од тијег волова, али су изгорели с наком ђавољом колибчином у којој су били објешени. Док су тамо висили долазио је народ да иг гледа и имбрети се. Имали смо и доцније добријег волова и другог мала, али вала никад так’е.

МОЈА ЦАРСКА ТРПЕЗА

Подјебаваш, велиш да је можда и цар Душан јео од тијег волова кад му се тако свиђела крка код грбљанског кнеза. Кажеш да о’ладим мало, млого сам се занио. Ти то к’о да не вјерујеш у ову моју причу, је ли? Образа ми ни мрву те нијесам слаг’о, све је тако било, а ти знаш кол’ко држим до образа, и свог и туђег. Питај кога ‘оћеш. Свијем сам то прич’о и сви су виђели рогове, ко није запантио волове, па нико није мог’о да рече да лажем. Немој, вала, ни ти кад не знаш как’и су били.
Пошто је цар био добро задовољан и дочеком и ‘раном која му је спремљена, вељу да море бити да је животња за његов дочек вође наба’љена, пошто доље на Приморју нема доброг мала, осим рибе.
На тој гозби су се, доприлике, јеле суве шљиве напуњене козјим сиром, замотане у сланину па испржене, јагњетина која је испечена у гњили заједно са кожом, телетина кувана у млијеку и још чудо тога, а све то се још спрема у нашој рођи коме има ко. Ја сам посебно волио када се комати јунећег меса туре у расо од купуса да о’стоје дан и ноћ, онда се изваде и осуше, па утрљају бијелијем луком и после испрже на жару. То се још прелије измијешаним црним вином са медом, печуркама, купинама и брашном, па прсте да поједеш кол’ко је лијепо и укусно. Наши стари су донијели са собом и та јела са царске трпезе. И сад би, кукавац, волио да нешта од тога поједем више н’о ишта, али, курац, нема ко да спреми. Ја и баба не можемо, а ви младеж не умијете, а нећете да научите.
Кад би ти знао как’а је јела у бурагу кувала моја покојна мајка, јуначки сине. То ти је она капуља ђе се код животиње скупља ‘рана коју је појела, прије но је прежве и претвори у говнаћ који иде у цријева. Ето, та се капуља добро опере па се у њу тури ситно ишјечено месо и поврће и то се налије водом. Онда се завеже, па се запрета у ужарени луг, или објеси на вериге изнад огњишта, и тако се кува или пече. Знак да је готово је кад испари три четвртине воде. За све то вријеме, кол’ко гој да је јака ватра, тај бураг не може да прогори. Вјерујеш ли то? Вјерујеш курац, виђу ја. Вичеш у себе – ух како ови ђед лаже, не соли ни мало. Је ли тако, реци слободно? Пробај неђе ако не вјерујеш, ја сам се увјерио чудо пута.
Кувало се и тако што се у вариво или млијеко турало врело камење, вјерујеш ли то? Мош ли то да замислиш. Мош курац! Ти, мешчин, не знаш ни ђе си шупаљ, а не нешта друго. Ви градска ђеца сте празноглава блесавчад, бистрија су, богоми, ова наша сеоска, н’о иг неста, к’о и сељака.
Печење се спремало тако што би заклана животиња, са кожом и руном, била облијепљена гњилом, а кокошке глибом, па се турала у жар и тако пекла. Кад би се после печења тај оклоп разбио кожа или перје ишли су ш њим а месо је остајало чисто и било је слатко к’о мед, јер су у њему остали сви сокови. После се све то јело златнијем и сребренијем виљушкама, кад је та јебена Европа, о којој данас сви жвалаве, јела прстима и кад су се њени цареви отимали о комате меса к’о пашчад што се отимају о пометину.
Ето, таку је гозбу грбљански кнез, есапим, припремио нашем ујаку цару Душану кад је тако био задовољан ш њом.

И НЕ ПРИМАКНЕМ СЕ, А ЉЕПОСАВА НОСЕЋА

Не звуче ти, кажеш, лоше те царске ђаконије. Да ти помогнем да неђе нешта од тога спремимо. Ја да причам, а ти да радиш… Вала ‘оћу дијете, што да не. Али, страшиво је, ‘оћеш курац. Е, да те је Бог д’о, к’о што није, па да све то спремимо и направимо праву царску гозбу, да ме жеља мине док сам још у свијести. Свиђело се то и цару, па кад се накрк’о замолио је домаћина да му доведе онога ко је том спремом руководио да га види и дарује. Кнез му је рек’о да се на његовом двору налази жена по имену Груба, која је код њега дошла к’о ђевојка, па је он уд’о за другог слугу са којим има три сина к’о три златне јабуке. Њена је заслуга што је цар тако дочекан, пофалио је кнез домаћицу. Душан ти је одма’ посумњ’о да то може да бидне његова одбејгла сестра, јер јела која су била послужена, о којима сам ти мало прије прич’о, само је она знала тако добро да спреми, посебно те шљиве с козјим сиром и сланином. Онда је рек’о да му доведу ђецу да иг види, не би ли по њима процијенио јесу ли Грубина. Ђеца, причали су стари људи, чим су угледала цара, потрчала су му у крило иако га прије тога никад нијесу виђела. Видиш како крв крв вуче?! Цару је одма’ било јасно да су то његови сестрићи, а када је пред њега изведена и Груба он је препозн’о сестру иако јој је лице, због краста, било огрубљело и постарало. Груба се, сиротица, бранила да се он преварио и да је она сељанка туј неђе из Боке, а не његова сестра, али на крају није имала куд, признала је да јесте. Душан је одма’ наредио да се богато обдаре и његова сестра, и зет, и сестрићи. Није жалио ни свиле, ни кадифе, ни злата. А им’о га је, бозна, кол’ко је стио. Кад се спермио да пође назад у Призрен звао је зета и сестру да са ђецом пођу ш њим да живе на његову двору и уживају све благодети и почасти к’о и остали великаши и господа. Покај’о се, клетник, што је сестру оћер’о од куће, па је стио да спаси душу.
Велиш да много верујем у бајке. Боље би било да видим шта је са бабом. Бринеш се. Има два сата како је отишла да поврати овце а још је нема… Не бојим се ја за бабу. Неће њу нико, а богме и нема ко. Сви који су ишта вријеђели су помрли. А ђед никад није ни био љубоморан, право да ти речем. Знао сам да она бољег од мене не може наћи па ето јој, широко јој поље.
Шта, не мислиш на то него се жалила да је болесна, па да јој се шта не деси. Не бој се ти за бабу, још је она јака. Доста је да само види моју капу објешену на колац и у стању је да се ципцијели дан ш њом свађа. Онемоћала, није азгина и не може к’о негда кад јој је било двае’с година па сам јој ја за све крив. Да јој се говно у гизици преврне, ја сам крив. Богме, ко има таки језик не може бити болесан ни у ђовду.
А негда смо, док сам ја мог’о, лијепо живљели и изродили, ето, петн’есторо ђеце. Замисли ти то, петн’есторо! Која би то друга толико данас родила. Би, курац, иједна! Нема те мајчине шћери. Данас испрдне једно, јал’ двоје, ријетко која троје, и ето им порода. А твоја баба је, богоми, рађала и мило јој је било, а и мене вала.
Пита ме тада, кад нам се сваке године рађало по једно или двоје, баба се неколко пута близнила, једна полијепа млада туј из села, тек доведена. Боготи, вели, што ће ти толика ђеца, шта ћеш ш њима, како ћеш иг ‘љебом ‘ранити? Ја јој вељу да иг ми не рађамо максуз, него нам се некако ‘оће. Да сам ја на Дурмитор а моја Љепосава на Љубишњу, богоми би уфатила. И не примакнем јој се, а она носећа.
Није ме та млада више ништа питала н’о је и она приљубила чо’ека. Пошље је родила пешесторо ђеце једно другом до у’а. Једном ја њу питам кол’ко има ђеце а она вели – шути, не питај ништа! Ђе гој да је они мој, ја уфатим и сваке године по једно. Докле ће, не знам.
Н’о, дијете, боготи ме не прекидај, ‘оћу ово о нама и Мрњавчевићима да ти испричам све по реду, кад сам већ поч’о да једем говна. Мораш да знаш нешта о свом поријеклу, да видиш да нијеси дрво без коријена него од доброг, краљевског и царског. То треба да знаш па макар од тога нем’о никак’е користи, к’о и ја што нијесам. Али некако ми је пуно срце кад знам ко сам. И да те нешта закумим. Ако неком са стране биднеш прич’о ово, боготи, изостави онај дио ђе је цар Душан био поган према сестри и другима. Реци да је ишла на море да се купа па се тамо удала, а не да је брат оћер’о од куће. Не ваља погане ствари о фамилији износити на диван.
Ћутаћш к’о заливен, да не бринем, а? А и коме ћеш да причаш, ко би те слуш’о, велиш? Боли неког курац, или како ти кажеш у’о, јеси ли краљевић или никоговић… Зато нам ‘вако и иде дијете, не зна се ко је ко и од кога, ни шта је шта! Али ако неко шћедне да слуша о нама и Мрњавчевићима причај само оно што је добро и лијепо а оно погано прескочи, забашури некако. Историја ти је к’о царска трпеза, а са ње свако узима оно што му одговара. Никоме није толика гузица да му у њу може стати све оно што се на царској трпези нуди, н’о бира шта му се највише свиди. Тако и ти, узимај и причај оно што ти одговара и оно што не ружи наше претке. За себе знај и погану страну, да ти служи за наук, да у животу не понављаш гријехе, поготову ако би пост’о краљ.

ЛОВАЦ У ДРУГОМ СТАЊУ

Велиш, нудим шведски сто историје, па нека узме шта коме душа жели. Ако ти се не свиђа зажмури, као да се није ни десило. Личим ти на данашње политичаре. И они све што не ваља гурају под тепих, или приписују онима прије њиг, док себе сматрају невиним и Богом даним да владају. Ако њихова политика пропа’не онда је народ крив јер их није разумео, или они прије њиг јер су све упропастили. Добар сам и врло модеран, могу да мијењам краља, је ли? Само да те не давим, да прескочим и ја понешта, помињеш ми образ поново…
Вала дијете не гњавим, нити измишљам. ‘Оћу само да знаш ко си и шта си, а ти види како ћеш у животу то да искористиш. Ја се од тога нијесам окористио али ти си друго: школујеш се, писмен си а, богоми, мешчин и паметан на ђеда. Читаш, кажеш, и књиге, а имаш и ту справу па ти може ваљати и ово што ја знам о нашијема.
Богоми сам ја ово прич’о и мојој ђеци и ћер’о иг да уче, да не би читав вијек о јаду радили ково ја, но да гледају неће ли се до’ватити каког великог положаја кад знају који им је коријен и да им то приличи и припада. Послушали су ме, вала, баш добро, ишли у школу и мучили се и кад је снијег био виши од њиг. Пјешачили су по газапу десетак и више километара до школе да нешта науче и, богоми, свако је издржало и ишколовало се. Вала сам се и ја уз њиг мало описменио па се, ето, сад умијем потписати и нијесам слијеп код очи’ к’о што сам био.
Сад су се расули свуј по свијету, од немила до недрага, па од петн’есторо не остаде ниједно с нама. Троје је умрло мало, ни годину нијесу саставили сирочићи, а остала, чим отфркоше и завршише основну школу, одоше куд који. Богоми су се нека добро снашла, постала директори, доктори и профисори, а нека богме и нијесу на великим положајима, али ето сви имају куће и станове и кажу да добро живе, фала богу. И ђевојке се добро удадоше па сам и сте стране задовољан. Баба и ја, после толико година, остадосмо сами к’о прије шес’ет и кусур година кад смо се познали.
Пођекад ми је, богме, жао што су сви отишли и што ће ове ливаде и горе, кад нас нестане опушћети, а ђекад вала и није. Шта би ућарили у овом јаду вође, ђе зима може да ћера и по пола године? Кад мало прогрије, по читав дан радиш гледајући у небо и никад ништа. Ори, копај, чувај и живи од данас до шјутра. Кад доручкујеш нијеси сигуран оли имати да ручаш, а кад ручаш гледаш ‘оће ли шта остати за вечеру. Нико се није окрет’о на сељака сем да га искористи, наплати порез и пашарину, глобу за ошјечену превит или лемез… И да узме глас на изборима кад му пригусти. Сваку влас’ је болио курац како је нама и треба ли нам шта. Ништа није чињела да створи услове да сељак може да живи на својем имању ко чо’ек, но је све ћерала у град и стварала тамо сиротињу да би ш њом лакше омаивала. Сад кад никога више нема у селу, држава, кобајаги, ‘оће да гради наке путеве и да доводи воду.
Рано су се шјетили. За курац им је сад све то, богоми. Ко ће да им иде тијем путевима кад је побјег’о ко је гој им’о куд. Ево, у нашем селу више од пола кућа је препријечено, а у онијем што нијесу живе ђед или баба, или ђеђе обоје, ко у нашој. Ниђе момка и ђевојке да иг пушком гађаш, ни ђетета да закмечи и закриви се. У школама, ђе је ишло по ‘иљаду ђака, сад по двоје, троје ушљинчади.
Кажеш да се путеви граде због људи. Вјерујеш да ће и ови довести нове становнике у село или вратити старе. ‘Оће мој курац! Ко се једном попиш’о на афалт тај се не врће на село. Мене се чини да они те путеве граде за оне њине беспосленике ловце, који пуцају на све што се креће и лети, а не рад сељака. Опушћеше и шуме, не само села, нема више ни оне дивљачи к’о негда, ни онијег ‘тица, све побише те погани.
Нама је, богоми, и вука било жао убити иако нам је чинио штету, а из ћеифа нико вуда никад није убијао. Да животиње нијесу требале Бог иг не би створио, па нека иг нека живе, имају и оне душу. Ђе ће душа тијем побјешњлим беспосленицима? Велики је гријех убијати из ћеифа и животиње, исто као што је гријех убијати људе, дијете.
А које су то аветиње, ево ти доказа. Наког ловца је неђе ‘вуда ујело пашче па је мо’ро код доктора. Он му превије рану и упути га да му узму крв и мокраћу да види да се није заразио. Он да крв па оде у нужник да мокри али није мог’о иако се натез’о пола сата. Онда срет’е наку жену, која је носила пуну теглу мокраће, и замоли је да мало успе у његову чокару, не може више да се натеже и стење. Жена вели – ево ти, ја и ‘нако имам превише. Кад је шјутрадан дош’о код доктора на контролу он га је нешто чудно глед’о. Ловац се преп’о па пита: как’и су ми налази, јесам ли добро, докторе? Добра је крв, а и рана, али ти мокраћа не ваља, каже му он. Она показује да си трудан. Он је после призн’о шта је урадио и да то није била његова мокраћа, али џаба му је било. Друштво га је узело на арлак па су га стално запиткивали: Асли те је неђе абатио дивљи крмак те си носећи. Тебе ниједно друго живинче не би шћело, сем крмка. Ето как’а је то братија. Лажу једни друге па се пошље спрдају сами са собом.
Ловци и губари не дају се чо’еку поштено ни посрати, но вире иза сваког чечара к’о некад вукови. Ти што су отишли да по граду скупљају свијеске пљуце сад долазе ‘вуда да беру губу и зарађују да би могли да пишају на асфалту. Неће нико да се врне напуштеним њивама и ливадама радије ће, мешчин, да проси по граду и да кеси ‘оће ли му ко шта удијелити, џаба путеви. Ко се једном до’ватио џаде неће више назад. Ни пушком да га ћераш не мош га врнути на село.

НИ МИША, НИ УНУКА ДА ПОМОГНУ

Чуо си, кажеш, да се неки ‘вуда добро овајде кад роде печурке. Питаш берем ли иг ја? Боље би ми било да берем губу него да маштам о царевима и царевини и причам бајке за малу ђецу… Не булазни, боготи. Ја да берем губу?! Богме је ‘вуда има пуно, оне вргање, како је трговци зову и наке жуте, лисичарка што је вабе. А највише има овче, али се она не продаје н’о је само овце једу к’о луде.
Богоми, кад су кишне године народ се огаирети од брања губе, она сиротиња из града поготово. Нама газдама никад није приличило да је беремо, као ни биље, да би зарађивали па немамо ‘ајра од тога. Ја никад нијесам иш’о у губу па нек пропа’нем, рек’о сам себе. Једино ми је био мио смрчак, да га испржим и поједем, а пошље би ми, богоми, и жене биле милије. Али иако нијесам обијао чечаре и клеке за њом к’о други, наш’о сам вишу губу него ико икад. Највишу, вала, што се ‘вуда зна.
Једном бијак за овцама кад се оне нешта збјежаше и сјатише у наку долину. Ја потрчак за њима да видим да иг није дивина напала, или ће да се запландују па ‘оћу да им не дам. Кад тамо, имаш шта виђети. Оне ти се скупиле око једне вргање па брсте к’о с чечара четину. Имала је, лажно је причати, к’о добар навиљак сијена. Овце добро, чудо добро, воле губу. Ништа им милије није од те живине. По ваздан би трчале да је траже, не мош иг стићи кад крену, ђаво им га поио. Ја иг, кад виђок колика је, рашћерак. Вељу ‘оћу да је уберем па да је покажем онијем великим губарима који се сваки дан фале кол’ко су набрали, а толику никад ниједан није ни видио ни на слику а камоли наш’о. Нијесам, вала, ни ја до тада, ни видио ни знао да може толика да порасте.
Повучем ја за они реп да је очупам, али, курац! Не могу ни да примакнем. Окрени, обрни, али се она не да, к’о она репа што се није дала баби и ђеду, но су морали унука и миша да зову у помоћ. Виђу ја нема туј посла, а ђе да нађеш миша у сред шуме да ти поможе. И унучад преко бијела свијета, те ја онда трк кући по моторку. Е, божја ти вјера лажно је причати, шег’о сам је кварат времена док је нијесам ошјек’о. Пошље сам мор’о да је расијечем на пола, па да осамарим коња и на њега натоварим оне полутине да би је доћер’о до куће. Туј испред сам је поново саставио па је онда народ данима долазио да гледа и имбрети се колика је. Стајала је све док није почела да труне и смрди. Нијесам стио да је продам, а долазили су трговци да ме моле, капу ми скидали и нудили кол’ко ‘оћу пара. Али ја не шћек, нека је вељу да им вадим ују. Кад се распала поново сам мор’о ш њом на коња, да оћерам оне трулатке и бацим иг у поток да не смрде око куће.

СМРТ РОДОНАЧЕЛНИКА МРЊЕ

Кажеш расприч’о сам се… Био на вечери код грбљанског кнеза са царом Душаном Силним, па чувао овце и брао необичне печурке. Имам неисцрпну машту… Нијесам вала био на вечери са царом Душаном, немој да се ћосаш са мном, а волио би’ да јесам. Божја ти вјера, им’о би шта да му речем. Да сам, богдо, мог’о да га шјетујем, к’о што тебе данас могу, никад се његово царство не би распало нити би кад Турчин ‘вуда газио н’о би и дан дањи било ‘нолико к’о онда, ако не и више. Али бог ме је дао много касно, шта ћу.
Елем, данима је Душан убјеђив’о Грубу и Мрњу да са ђецом пођу ш њим у Призрен, али су они то одбијали правдајући се да им је у Грбљу лијепо. Имају добар пос’о код грбљанског кнеза, а из зафвалности што им га је дао када су били у шкрипцу, неће да га оставе. На крају цар затражи да му бар ђецу дадну да иг поведе са собом, како би иг дао да уче школу и вјештину ратовања, пошто су тада ратници и војсковође били на великој цијени. Они и то одбише јер су се, све су прилике, бојали цареве пријеке нарави па да ђеца не бидну бржа отуј него одвуј, или да им шта не науди кад му дође уја. Тада се и на дворовима лако потезало оружје и према најближима. Лећеле су царске главе к’о зреле крушке, богоми, и код Срба и код другијег народа.
Када убјеђивање није помогло цар ријеши да на силу поведе ђецу и нареди пратњи да се о томе постарају. Они су Грубу свезали, а Мрња успије да побјегне и пратио је цара све до Љешкопоља, тамо неђе код Подгорице, ђе га је поново молио и преклињ’о да му врне ђецу. Његове молбе нијесу помогле, царево срце је било тврђе од камена па нареди пратњи да убије Мрњу, да му више не би досађив’о. И данас се у Љешкопољу један камен зове Мрњин камен, ђе је убијен несретник, причали су ми стари људи. А неђе у Бјелопавлићима, о’кле је кажу био Мрња, постоји манастириште Мрњак, ђе је доприлике он укопан и туј је неко подиг’о манастир њему у спомен. Мора да је краљ Вукашин и његова браћа, није им’о ко други, али ја то поздраво не знам. Ето, остарик, а не одок да виђу ђе је то. Молио сам ђецу да ме одведу, а они веле, ‘ајде ђеде не зајебавај, јеси ли полудиио. Чуш, ја полудио?! Дако ми ти, кад се дочепаш как’е лимузине, испуниш жељу, ако дотле биднем жив. Волио би’ та мјеста да видим више н’о ишта. Али бар знам шта је било и како је било, к’о да сам био присутан.
Тај Мрња зачетник је лозе Мрњавчевића по коме су и добили презиме његови синови. Он ти је и наш први познати предак. Како се Мрња презив’о не умијем ти рећи, јер ни они што су мене причали нијесу знали, а волио би’ да знам.
Велиш, нека је све ‘вако, как’е то везе има са нама. Ђе смо ми у тој причи кад се не презивамо Мрњавчевић… Полако дијете, доћи ћемо и до нас, куд журиш болан, имамо кад. Није ни Марко Краљевић у народу имао презиме Мрњавчевић н’о Краљевић, иако је био син краља Вукашина Мрњавчевића. Али краљевић је краљевић. Им’о је презиме по оцу краљу, Краљевић, као што је и Вукашин им’о по оцу Мрњи, Мрњавчевић. Народ је стио да се зна да је им’о краља, па је његовог сина назв’о Краљевић. Разумијеш ли болан? Ваљда знаш ко је био Марко Краљевић. Најбољи српски јунак, ако нијеси знао.
Има још доста да се исприча о Мрњавчевићима док не стигнемо до нас. Проћи ће неколк’о вјекова док се ми са овим данашњим презименом не обретемо под Дурмитор, на обали Таре, ђе је оно краљ Вукашин негда љубавио с кујом Видосавом.
Признајеш да је Марко Краљевић био јунак, учио си у школи. Али је, кажеш, био и пичка јер је, као турски вазал, ратов’о против влашког кнеза на страни Турака. Чуш, Марко она работа?! Бог с тобом и анђели божји, дијете. Знаш ли ти шта причаш, грдан не био? Учите ви ђецо данас свашта само не оно што треба и ‘нако како је било. Ја знам само да је тамо у Влашкој љубавио с наком вилом Равиојлом. Кажу да на Мироч планини, неђе близу мутног Дунава, и дан дањи стоји бунар ђе су се Марко и Равиојла наодили по ноћи и ћућурили. То су ми причали наки који су тамо ишли и виђели тај бунар својим очима. Клели су се у ђецу да су пили ш њега и да изгледа и сад к’о онда кад је наш Маркиша с вилом ашиков’о крај њега.
Како болан он турски вазал и пизда кад је ор’о царске турске друмове к’о ја моју њиву, док сам мог’о да орем. Убиј’о је сабљом и топузином Турке на буљуке, к’о ови данашњи ловци зечеве што убијају. Данас би га оптужили они из оног Хага за г, г, г… Тако је, за тај јебени геноцид. Кол’ко је само турскијег глава пошјек’о клетник! Шјек’о je сваку коју је скучио ако је тлачила српску рају, али није мог’о све да иг уништи јер иг је било к’о пљеве. Није, вала, дир’о нејач и оне који нијесу били српски катили, нити је напад’о ненаоружане, то не може нико да рече сем да лаже. А било је свакак’ијег Турака, и добријег и погани.

СТРАДА ЈУНАК, К’О ОБИЧАН СЕЉАК

Ђед ми је прич’о да када је ово наше било под Турском, они су се ‘вуда често ћерали ш њима, али су ђекад живљели и у миру, па и помагали једни друге, кад је било за невоље. Особито после оне Карађорђеве буне тамо у Србији, ‘иљаду пута су наши бјежали с чељади и малом пр’о Таре кад би ускоци и ‘ајдуци заметнули как’у кавгу с Турцима, или кад су аге и паше долазиле по ‘арач. Ђа су бјежали с оне стране на ову, а ђа с ове на ону. Цио један вијек и кусур година трајало је то ћерање и бјежанија.
Близу моста под Премћане, куда смо прећерали оне волове, био је манастир Довоља. Сазид’о га је краљ Милутин који је, кажу, био отац нејаког цара Уроша, још у трин’естом вијеку. У њему су биле сахрањене мошти Светог Ареснија, архиепископа српског и нашљедника Светог Саве, које су после кад су вуда Турци надвладали, пренијете у манастир Добриловина с друге стране Таре. Колашински и бјелопољски Турци, који су били велике злице, често су прелазили Тару да тевтише и тероришу овдашњи народ па су некол’ко пута опљачкали и манастир.
Једном се у манастирске конаке била уселила и турска војска и тако иг опоганила. Тада су, причали су стари људи, ти аскери довели наку сироту српску ђевојку и ту је на манастриском олтару обешчастили и тако оскрнавили светињу. Онда је црногорски књаз Данило Петровић, који је стално подгаракав’о наше ‘вуда да ударају на Турке како би Црна Гора узела ово, наредио Шарнацима да спале манастир како би се спрала она срамота и да га пошље уз помоћ народа обнове. Приликом тог паљења изгорело је, бозна, и један’ес’ турскијег аскера Арнаута, јер су иг наши били сколили па нијесу могли да побјегну. Богоми су тада, доприлике, изгореле и наке врло важне црквене књиге у којима је било записано и кад смо ми вође пали и кад смо се почели ‘вако презивати. Туј су, кажу, били и записи о нашем поријеклу од Мрњавчевића.
Да је то сачувано друге би нам ‘тице пјевале. Не би ја мор’о тебе ово да причам, но би ти рек’о – ето ти књиге, читај да видиш ко си! А тек како би ваљало да је другоплеменицима поднесем под нос па да виде ко смо, а не да се спрдају кад им кажем да смо ми Мрњавчевићи.
Чудиш се што се манастир тек сад обнавља. Велиш да ми нијесмо фермали ни књаза ни султана… Послушали су наши књаза, како да нијесу. После једно дваеспешес година, чим су Турци мало устукнули, наши су обновили манастир али су га му’амеданци исте године поново спалили. Онда ти је мој извањи ђед, који је био ускок и ускочки церибаша, и велики јунак богме, за једну ноћ запалио све турско што је стиг’о. Прво је запалио сијена која је турћија укосила на његовом имању, које он годинама није мог’о да обрађује пошто је ‘ајдуков’о и бранио незаштићену српску рају, онда џамију у Ша’овићима и још наке куће и стаје онијег најгорих српских крвопија. Кад је попалио што је стио, зовнуо је са највишег клика и рек’о да је све то он урадио да Турци кога другог не би потворили и упрц’о пр’о Таре. Тамо је им’о велики вереџик са шаранским ‘ајдуцима с којијем је стално прелазио Тару и удар’о на Турке. Нијесу им мира дали ни један једини дан. После тога Турци су спалили све што је било његово и наше, а њега је турски суд у Стамболу осудио на сто и једну годину робије. Сви наши су тада, по ко зна који пут, побјегли пр’о Таре са чељади и малом.
Кад су се мало смјестили горе по Сињајевини, мушкиње се организовало са тијем ‘ајдуком и његовијем друштвом по оружју из Шаранаца, те су се врнули и напали турске карауле на Тари, побили стражаре, разбуцали им и спалили наке стражарнице и ослободили манастир и околна села. Кренули су да се свете и да пале све што је турско, до Пљеваља. Онда су аскери и турска раја упрцали главом без обзира према Таслиџи, тако су они звали Пљевља, и ово наше је све било ослобођено јер су се придружила и друга племена и био је то прави народни устанак против осаманлија. Тада ти је пљеваљски паша стрекнуо па је диг’о силну војску, а скупио је и накав башибозлук из Босне и Санџака, те су ти се ‘вуда ћерали некол’ко дана са нашијема.
Богоми је тада погинуло пуно и нашијег и њинијег. И, бозна, би се искрвили до пошљедњег, јал’ нашег јал’ њиног, но је на притисак великијег сила – Русије, Аустроугарске и још накијег – дошло до примирја и међусобни покољ је прест’о, а црногорска граница је избила на Тару. Пошље се сав они преживљели народ врнуо, и наши и турћија, и наставили су да живе к’о и прије. Цариградски султан је мор’о да помилује и тог мог ђеда и опрости му ону казну од сто и једну годину робије, не би ли се и он смирио и прест’о да ‘ајдукује.
Кад га је паша из Пљеваља позв’о да му уручи султанов ферман, ђе је писало да му је све опроштено ако се смири, он је под оружјем уљег’о код њега иако је стражару било наређено да га разоружа, јер се није смјело пред пашу с оружјем. Али, курац, ђед није дао оружје жив! Пошље су оног стражара оћерали у затвор зато што није извршио наређење, а ђеду дали пратњу да га довле испрати, да га ко од турћије не би дир’о јер су му мнозина били кивни кол’ко им је јада зад’о. Док је иш’о кроз чаршју била је, кажу, сва турћија на ногама. Изишло и мало и велико, ко на пенџере, ко на капиџике, да види тог силног ‘ајдука кога није шћела турска сабља и кубура.
Он се, вала, смирио неко вријеме, јер ни Црна Гора више није давала уточиште ‘ајдуцима, пошто је потписала мир, али је убрзо рањен из пушке док је газио сијено. Неко је пуц’о из шуме и тешко га ранио, а од те ране мало доцније је и умро. Док је болов’о стално је вик’о како му нимало не би било жао да је погинуо у боју али му је жао што га поган уби на сијену и не даде му прилику да се брани. А им’о је ђе сто пута погинути. Само у бици на Царевом Лазу, причали су људи који су били ш њим, било га је опколило дваес турскијег аскера али он се јуначки борио и све иг је побио, а да они њега нијесу ни огребали. Толико је био вјеш’ и јак на сабљи.
Кад је оно иш’о у Пљевља, да прими ферман о помиловању, стигла га је нака сиротица која је трчала за њим да му каже како је чула разговор некијег Турака што су се здоговарали да му у повратку напараве зашједу и убију га. Он је њу, доље у Пљевљима, на’ранио, обук’о и рек’о јој да иде кући и да се не шјекира, јер се никад истијем путем не врће. Био је врло опажан и опрезан, док је ‘ајдуково, и није се дао изненадити. Али, кад је добио тај царски ферман смирио се мало па му је и пажња попуштила и, ето, нака поган уби ‘наког јунака к’о обичног сељака, Бог му мајку јеб’о.
После тога примирја Турци и Срби су неко доба мирно живљели па су и једни и други градили нове зграде и остало што је било спаљено. Богме и нијесу то биле неке зграде, но брвнаре покривене лубом, глибом или сламом, па су се лако и палиле и градиле. Највише је било савардака. То ти је зградица од некол’ко фоичица, мало дебљијег од врљике, укрштених у вр’у, а при дну мало раширених и забоденијег у земљу. После се све покрије сламом или глибом, мјесто пода поплоча камењем, и, ето ти кућа.

ПАЉИКА СТРИНЕ ЈАГЛИКЕ

Замишљаш, велиш, наше савардаке к’о индијанске шаторе… Не знам ти ја за те индијанске, знам за наше и турске как’и су били, запантио сам иг јер иг је било дуго и после Турака. Ти савардаци су се лако и градили и палили, к’о што рекок, а могли су руку да дадну. Чељад су се туј и ‘ранила и спавала а, богме да простиш, и јебавала кад нико не види. Слама озго, слама оздо, па ожежи.
Причала је једна баба из тога времена да кад се удала дуго није могла да остане насамо с чо’еком, како би јој и врсница сазнала да се удала. Било је пуно чељади па је вазда неко био у колибама и савардаку. Тек после мјесец и кусур дана некако се осаме она и чо’ек у савардаку. Причала је то кад јој је било осамдесет година, а клела се да је и тада ошјећала сламке које су је уболе кад јој иг је, тај први пут, чо’ек ућер’о с оном работом. Толико јој је било мило, да то није заборавила до краја живота, погануља.
А једне се реде нака жентурача била раскорачила код ватре у савардаку па јој се она работа искесила и накостријешила к’о мачка кад се спрема да скочи на миша. Био туј и накав алчак из села па је, кад је видио они поганлук, уз’о угарак и тарнуо јој га таман међу ноге у оно руно. После је пукла брука и прича по селу, а накав скокан је и пјесму спјев’о о томе. Још се шјећам како смо ми ђеца понављали: Зове стрину Јаглику, да види ђе начиње од пичке паљику. Зове жутобкорког Дила, да види ђе је која длака била. Зове комшије чврљке, да ваде из пичке патрљке. Зове Јована кмета, да процијени колика је штета… И све тако, било је још тога но сам заборавио. Бива, сазивала је голопичница село да се жали и тражила да се кметује штета. Јер, тада кад би ко коме учинио штету кмет је пресуђив’о колко штеточина треба да плати. Дуго се после народ вуда с тијем ћос’о и коменди’о.
Кажеш да јопет одок у еротику и порнографију а ‘вамо тебе корим да те само жене занимају. Да нијесам и ја грешан кад причам такве приче… Нијесам, вала, н’о ми ‘нако падоше наом те приче ђе споменук сламу и савардаке. То су стари чудо пута причали на прелима, кад сам био мали, и тако задиркивали оне стидније жене док су се оне очогорније и саме фалиле сличнијем искуствима на слами и у савардацима. Пошто је те савардаке било лако обновити, ваљaдe су наши лакше подносили те паљевине и праштали Турцима, а и они њима.
Долазили су му’амеданци и на нашу славу и на Божић, или како друго весеље, иако нашијем није било мило ш њима да славе. Али, богоми, нијесу смјели ни да им бране. Турци су, бозна, били велике погузлије и није им сметала вјера, но гузицу у шаке па ето иг на наше собете. Они нијесу бранили да се слави и светкује, а када су на влас’ дошли они наши који су себе звали комунистима, а није се, богме, знало ни ко су ни шта су, понашали су се к’о да су неокле пали. К’о да су са друге планете, а не да су испали из нашијег гаћа. Све су забранили, нијеси смио да пр’неш ако ти они не одобре.
Замисли ту памет која је смислила да чо’еку забрани оно што му је најсветије, да се крсти, Богу моли и да слави?! Ко се не боји Бога тај се не боји ни људи па је склон свакак’им непочинствима. Они који је смислио да људима узме Бога и вјеру није био за двије ноге него за четири, богоми. Да су могли ти би незнабошци нама некима, који иг нијесмо фермали, и ваздук забранили.
Мој отац и стриц су читаве двије зиме, по казни, вукли балване о свом брашњенику у наком Кобиловцу, тамо неђе под Љубишњом, зато што су славили славу и што нијесу шћели у њину задругу. Влас’ је шћела да иг сломи, надала се да ће подвити реп ако бидну одвојени од куће, а још упрегнути у јарам. Али су клонули они, јер су им те задруге отишле у курац, одма’ на друго прољеће, и онда су оца и стрица оставили на миру.
Једном комшији, који је био фин и мирољубив чо’ек али сам, без ђеце, ти задругари су ‘ватали фурсат и чуда му радили. Максуз су му пуштали у зијан задружну животињу и двије године ништа, сирома’, није мог’о да укоси и оврше. Жена није могла да трпи њино силеџјиство па га је сваки дан ћерала да иде да иг тужи суду. Иди, тужи погани, понављала је и богорадила. Он се сирома’ бранио, знао је о’кле вјетар пуше, да они тиме врше притисак да и он уђе у задругу и да му суд неће помоћи. Али, жена ко жена – иди, па иди, кад немаш куражи да им сам пресудиш тужи иг власти. Тужи оца што ти је јеб’о мајку!
Кад му је дозлогрдило њено турчање рече јој да му спреми брашњеник, оће да је послуша. Она се обрадује па му спреми најљепши брашњеник од онога што је имала, а он с оном торбицом правац у оближњу шуму Ђипалицу. Тамо је ваздан, под чечаром, спав’о и ио оно што му је спремила. Кад се наспав’о и поио што је им’о врнуо се, с првим мраком, кући. Жена скочила, пита – шта уради, јеси ли погани тужио? Шта ти веле у суду, ‘оће ли иг глобити да нам више не праве зијан? Јесам, жено, вели јој он. Вала ме судија лијепо примио, а кад сам му рек’о што сам дош’о он ми вели – ‘ај ти стари кући тебе су се актови склопили. Шта му то значи, пита она? То ти значи, вели јој чо’ек, ако мош брани се сам, ако не мош ћути, подвиј реп и трпи. Она је мислила да је он баш иш’о код судије и да му је тако речено па га је пошље оставила на миру, а притисак је нест’о тек кад је пукло задругарство.
У тијем задругама свак је вук’о на своју страну и све што би обрели одма’ су појели, нијесу размишљали шта ће шјутра. Што умуз то у гуз, па су и стоку за приплод протурили кроз гузицу. Кад им је све то прсло, е онда су долазили код нас и још некијег домаћина, који нијесу шћели ш њима у задругу, да моле да им дамо јагње, теле, стару краветину или овчину да би јопет зањивили мал.

ПРОПАСТ ЦАРСТВА УЈАКА ДУШАНА

Шта причаш, губим се, прескачем. Већ сам поч’о да се обрачунавам са комунистима а заборавио на Мрњавчевиће. Изгубио иг неђе успут, као да су и они изгорели са оним манастирским књигама? Питаш шта је Марко Краљевић радио са ошјеченим турским главама? Је ли их стављ’о у замрзивач? Велиш да твоја мајка, кад вам пошаљем јагње, месо држи у замрзивачу, а најдуже стоји глава пошто је ви ђеца не волите, све док је отац не скува и поједе… Мучи дијете, бог с тобом! Какав замрзивач, не знам ни је ли га тада било. Није он шјек’о турске главе за зимницу већ за јунаштво, аветињо аветна. Свака глава била је медаља за јунаштво. Тада другијег медаља није било до турскијех глава које су висиле набијене на колац, док иг ‘тице не би оглодале. Висиле су, вала, и српске, није да нијесу, али ни Срби нијесу остајали дужни, а поготово не наш Маркун.
Елем, када су цар Душан и његова свита стигли у Призрен, он је своје сестриће пред’о најбољим учитељима те их је царски васпитав’о и учио свим вјештинама, а посебно вјештини ратовања. Тако су ти они стекли знање и госпоцке титуле, и богме се показали као достојни цареви сестрићи. Вукашин је добио титулу краља, а то ти је први до цара. Ђе нема цара, богме први. Он је код цара нејаког Уроша био краљ престолонаследник а, доприлике, је и влад’о умјесто њега неко доба, док је нашљедник царског престола био малољетан. Угљеша је добио чин деспота, то ти је туј неђе близу цара, а Гојко чин великог војводе, к’о најбољи војсковођа.
Браћа Мрњавчевићи били су јачи и извјежбанији у баратању оружјем од другијег српскиг великаша. Посебно се истиц’о Угљеша који је водио војску на Солун и примор’о га да му плаћа порез, који се тада звао данак, и да га смрт није претекла би га и зауз’о потпуно, причало се тада. Једноман је водио и ратове с Турцима који су били стигли на границе српске државе, а облас’ којом је он влад’о прва је била на удару. И, богоми, тај вакат, сваки пут кад би се војске тучиле, његова је потукла турску до ногу.
Е, али српска неслога, пизма и завист учињела је своје. Велике успјехе краља Вукашина и његове браће нијесу могли да отрпе други великаши, а посебно не кнез Лазар Хребељановић, касније назван цар Лазар, они што је погинуо у косовској бици, и накав жупан Никола Алтомановић. То су, веле људи, пошље Мрњавчевића били први великаши у Рашкој, како се тада звала српска држава. Ти завидници скују завјеру против нашије Мрњавчевића и наговоре и цара Уроша, који је био нејак и млад, да им се придружи. Обећали су да ће му дати све области које су тада држали Мрњавчевићи и тако га подмитили и придобили на своју страну.
Видиш, нијесу мито измислили данашњи владари. Они су га само објеручке при’ватили, умејсто да при’вате оне добре ствари из наше прошлости. Шта ће, сиромаси, кад није им’о ко да иг шјетује, к’о ја тебе, па су се у’ватили само за оно што им пуни џепове а заборавили на душевну ‘рану, чојство и јунаштво.
Кад су обрлатили нејаког Уроша, Лазар и тај Никола скупе своју војску и крену на нашег краља. Тучили су се неђе на Косову. Јопет то јебено Косово, јеб’о га ко га даде! Кад је видио как’а сила стоји иза краља кнез Лазар је побјег’о, док је тај Алтомановић био куражан па се побио, али је добио по рботници. Његова је војска сва побијена, а он јадов једва је спасио живу главу. Цар Урош је тада био заробљен са неколицином својие поклисара и одведен у Рашку ђе му је Вукашин дао мало земље на управљање, да би мог’о сирома’ да се издржава, да не скапа од глади. Можда му је био дао таман ово наше, пошто је туј његов отац подиг’о они манастир у Довољи о коме сам ти већ прич’о. Не би ти се смио заклети да му је баш дао ово, али вељу море бити, пошто је и раније бели вуда кундак’о. Али, он није био задовољан тијем па је поново пребјег’о код кнеза Лазара који је, бозна, био главни кувар на двору цара Душана, док га нијесу закнежили. Нејаки Урош је отуд’ био бржи него одвуд’, јер га ни Лазар, мешчин, није дочек’о и држ’о ‘нако како је очекив’о. Онда је стио да иде у Дубровник с наумом да тамо по приморју скупи војску и дигне је на краља Вукашина и преузме царску круну од њега. Није мог’о да ишчека да га Вукашин зовне и рече му: ево ти твоја столица, но је, подгаракан од другијег, кренуо сам да је отима. Дијете, лако је ш ђететом било омаивати и наврањавати га да се коље с браћом.
Кад је краљ сазн’о од својих џбирова шта Урош спрема, а џбирова је, к’о и данас, вазда било к’о пљеве, он га је позв’о у лов и тамо га, бозна, убио када се неђе, сирома’, саг’о да пије воде с нака језера. Је ли га убио он, или неко из његове пратње, не смијем се заклети, али се у Бога надам да није Вукашин. Пошље га је и закоп’о у тој истој шуми ђе га је несретна мајка, са накијем поповима, и нашла. А он је, несретник, Вукашину био и сестрић и кум, кажу.
Ето, ђецо, шта влас’ учини од људи. Как’а је то отров и на шта нагони чо’ека. Тако ти је свршио потоњи потомак Немањића и угасила се њина царска лоза, ако не рачунаш нас по женској линији те смо претекли до данас.
Позиваш се на народну пјесму и велиш да је краљ Вукшин покушао да задржи престо и после Урошевог пунољетства по сваку цијену, па је и његов син Марко, као најјачи, морао да пресуђује на коме је царство и да је пресудио у корист Уроша пошто га је мајка Јевросима заклела да суди по правди Бога, а не по бабу и стричевима. Због тога га је отац ћер’о да га убије, и убио би га да се није склонио у наку цркву заједно са Урошем. На крају је Вукашин, ипак, убио Уроша, ето и ја признајем, велиш… Вала за то да Вукашин није стио да се пошене с престола како би Урош засио и да га је рад’ столице убио ја не знам, дијете моје. Не треба увијек вјеровати ни народу, и он је лажљив. Али, да је влад’о мјесто њега док је био мали, к’о што би’ ја влад’о мјесто тебе, то знам к’о што знам да су Уроша други потпиљакавали против Мрњавчевића. Можда се Вукашин, кад је видио как’а се турска сила спрема да напа’не на српску државу преп’о да нејаки Урош неће умјети да се брани, па је стио још мало да влада да би спасио народ и државу. И спасио би, богоми, да није било те неслоге међу великашима. Но, море бити, и да сте ти и народ у праву, можда се Вукашину ослачило да влада, па није стио да се склони Урошу. Знам да влас’ може људима да попије мозак, па од ње осиле, а ђекад и полуде и раде свашта.
Борба за превлас’ довела је до велике неслоге међу ондашњим српским велможама који су се отимали око престола к’о и ови данас што се отимају, и то иг је коштало царства. Ето, и данас се Срби убијају због власти, а држава им све мања. Ништа нијесу научили из прошлости и то је, мешчин, нако наше прокле’ство.
Убијали су, и вадили очи једни другима, Немањићи Немањиће, Мрњавчевићи Немањиће, и они њиг, Обреновићи Карађорђевиће, Карађорђевићи Обреновиће… Ето, ви тамо у Србији, туј скоро, убисте прешједника државе, па онда прешједника владе, па… Бог зна ко је на реду и ‘оће ли икад то убијање због столице престати међу Србима. Богоми, мешчин, неће никад ако иг как’а виша сила не дозове памети.
На крају, ето, ни Мрњавчевићи нијесу имали више среће и брзо су отишли за Урошем. Да није нас и њима би се затро траг, богоми.

ГУРБЕТСКА ЧАРОБНА СВИРАЛА

Јопет ме прекидаш и приговараш да сам се запричао и заборавио шта ми је баба рекла када је отишла да чува овце… Шта је рекла, шта сам то заборавио? А, богме, нијесам ни научио да само трепћем и слушам бабу. Заборавио да ископам кумпијера за вечеру, је ли? Велиш, гостећи се са царом Душаном по приморју и Призрену занио сам се па мислим да никад нећу огладњети.
Нијесам заборавио, н’о не знам који суд да понесем јер ове године још нијесам био у врту. Вође кумпијер може добро да роди па, ђекад, нема суда у који може да стане. Ето, нама су једне године кумпијери родили тако да иг нијесмо могли купити у вреће па ћерати кући, к’о и вазда, н’о смо по два товарили на коња, ‘нако у праћице, по један са стране. Кад доћерај кући, нови белај. У трап и магазу не могоше ни да привире јер су врата била преуска за ‘нолике цоцаље. Онда смо цио дан копали нови трап да би иг турили. Вала смо се те зиме најели кумпијера к’о никад.
Тога дана кад смо копали кумпијере наљегоше неокле наки Гурбети. Они су сваког љета падали туда и ишли по селу да крпе старе бакраче и порције, или да иг калаишу. Народ им је дав’о, ко мало вуне, ко мало љеба и сира, ко кокош, ако су неку већу крпеж обавили. Кокошке су највише вољели, богме су иг ђекоме и крали жалили су се људи, иако ја у то нијесам вјеров’о. Мене се чињело да су ти Гурбети били поштени. Сиротиња, али поштени. Ријетко им је ко дав’о паре, а слабо иг је, богме, ко и им’о сем нас. Они би, пођекад, ако им је ко тражио, од тенеће склепали и нешта ново.
Кад виђоше колики су нам кумпијери, они веле – ‘ајде да вам направимо бакрач за њиг. Отац каже – шта ће нам толики бакрач, ишјећићемо иг па скувати. Не, веле Гурбети, кумпијери су љепши кад се цијели скувају. Онда отац рече – ‘ајте нек вас ђаво носи, направите, баш да вас виђу. Пошље два-три дана ето ти њиг са бакрачем. Богоми, није бакрач н’о казан к’о они за печење сапуна, само што је им’о повраз. Отац је изнио три руна вуне да им дадне кад је видио колик је бакрач, али они не шћеше ни да чују. Веле – нећемо да наплатимо, ово ми частимо кад су вам тако родили кумпијери. Никад толике нијесмо виђели, па нам мило. После им је отац једва у торбу угур’о таман некол’ко онијег кумпијера. Једва су однијели. Није стио без ичега да узме ‘нолики бакрач.
Кажеш да мора да им је та торба била огромна, а они снажни као дивови… Што огромна торба, шта ће им дивовска снага? А то, да би могли да ставе ‘нолике кумпијере које им је прађед дао да иг однесу… Ајде, боготи, не зајебавај. Није то била обична торба, к’о ове даншње цање, н’о нака велика џакља. Гурбети су носили те џакље. Нама ђеци су старији викали да ће нас дати Гурбетима, да нас туре у џакљу и однесу, ако не слушамо. Кад су могла да стану ђеца, могли ду и кумпијери. Мене је, зато, вазда било стра’ од Гурбета, бели стра’. Само ме је страше било од грмљавине, змија и самаштенија.
Кад би они пали туј близу, а падали су сваког љета бар једном код Гурбе’ске воде, док сам био мањи никуд сам нијесам смио. Чим би иг видио срао сам и пиш’о у гаће. А то нако самаштеније, с којим су нас највише страшили, богме никад нијесам видио нити знам како изгледа, а и данас ме од њега стра’. Срамота је причати, али кад идем сам по ноћи низ тај поток није ми, богоми, све’дно.
Питаш о’кле Ромови вође? Мислио си, бива, да је ово етнички чиста средина… Не знам ни ја о’кле су били. Кад би иг отац пит’о о’кле сте, они су викали да су неђе од Крушевца. А јесу ли били, нијесу ли, не би ти знао рећи. Једном иг је отац пит’о што се зову Гурбети а они му веле – зато што идемо по Гурбетима. Пошље иг више није пит’о ништа о томе. О’кле су да су били, мене је било стра’ од њиг.
Највише сам стрекнуо једне јесени, неђе уочи Митровудне. Бијаше поч’о да пада снијег, ‘нако с кишом. Ударила нака лапавица па се створила она малокавица, а снијег се разђозг’о те се није могло никуд мрднути. Кад ти неокле, предвече, бануше јал’ Гурбети јал’ Каравласи, богоми ни дан дањи не знам поздраво. Есапим да су били Каравласи. Мене су, вала, били исти и једни и други али, мешчин, то није исто. Гурбети крпе и калаишу судове а њине жене фалетају у карте, длан и грашке, док Каравласи продају боју и дрвене судове, а ђекад и наке крпетине.
Ооо домаћине – вичу они испред куће а мајка, која иг је виђела кроз прозор кад су прилазили, не отвара врата но кроз њиг вели – бјежте, не треба нам ништа! А они њој – ми зовемо домаћина, не жену. Отац изиде да види шта ‘оће и да иг оћера, кад они почеше да куме и богораде. Кумимо те богом пушти нас да ноћас преноћимо вође, видиш какав је газап. Страдаћемо ако заноћимо напољу. Ђе да вас пуштим, немам ђе, имам велику фамилију – вик’о им је отац, али они навалили – пушти нас у кућу, па пушти. Неко им рек’о да је отац болећ и упутио иг код нас. Онда иг он пушти да се мало огрију, па нек иду неђе друго да траже конак. Богоми, туј им мајка скува каву и даде нешта да вечерају, и онда ти они затурише наку велику причу са оцем и мајком и, миц по миц, отац омекша па им рече – ‘ај нек вас ђаво носи, таман ћете спавати вође у овој соби, и нареди мајци да донесе наке вреће да им простре. И ону сећију са самара, и ону дроњу из које се полаже телади, донеси да се покрију – рече јој. Сам им је принио неколк’о ћепаница да туре под главу. Вала су они туј преспавали а ја, који сам спав’о на горњем боју, те ноћи од стра’ нијесам ни ока склопио.
Изјутра, ја се пробудио и ћуткам у кревету чекајући да они оду, кад ето ти га отац. ‘Ајде, вели, доље, ‘оће Гурбети нешта да ти дадну. Ја велим нећу, од стра’ цијелу ноћ нијесам ока склопио, ћерај иг нек иду па ћу сићи. Он навалио, ‘ајде па ‘ајде, кад видиш шта су ти донијели биће ти мило, неј иг се више страшити. Онда ме узе за руку, извуче испод поњаве и поведе доље са собом. Више ме је он вук’о и носио, ‘нако за једну руку, н’о што сам ‘од’о.
Кад сиђосмо у дневну собу један од Гурбета поче да свира у наку свиралу. Допада ли ти се, пита кад ме виђе како ме отац доведе. Ја само што се нијесам упиш’о од стра’, не проговарам, а не смијем од оца ни да се кривим гласно, н’о нако шмркћем у себе и ћутим. Кад виђе да ме је стра’ и да се кривим Гурбет рече – не бој се, ти си добро момче и пружи ми оне свирале. Ево ти иг, ти си чобанин, требаће ти. Знаш ли да свираш? Ако не знаш, брзо ћеш научити, лако је. Само пушеш вође и прстима затвараш и отвараш ове рупе и тако градиш мелодију как’у ‘оћеш. Мислиш да ја знам шта му је то мелодија, али и даље ћутим и дрктим к’о прут. Онда ми Гурбет тутну оне свирале у руке и они, срећом, одма’ одоше, мешчин су журили.
Пошље ме је један братучед научио да свирам и онда ти се нијесам одвај’о од тијег свирала, о-ха-ха. Није било сијела између Таре и Лима ђе нијесам ш њима доспио. Свуј су тражили да ја свирам коло на сијелу. Једном сам иг био заборавио и мор’о сам чак из Крупица да се врћем да иг донесем, јер нијесу шћели да почну сијело без њиг. Ја сам, богме, одавно престо да свирам а оне су се до скоро туда вукле, а онда су некуд нестале. Можда су и оне изгореле у оној колиби, мора да иг је неко без моје знаје тамо турио, јер ја нијесам сигурно. Богме ми је било млого жао кад сам видио да су нестале. Од тада, вала, нијесам пунуо ни у свирале ни у пркно, а биле су ми фин разговор.
Кад су другог љета пали Гурбети код Гурбе’ске воде, више ме није било стра’, но сам се цијело љето игр’о с оном гурбечади, кад би пријавио говеда с попаска. Нијесу ми, вала, моји ни бранили да се ш њима играм, док другој ђеци њини родитељи јесу. Викли су – ђе да се играју с гурбечади, наушљаће се, могу им дати шта да поједу па да се отрују, или иг заманђијати и украсти. Мене су отац и мајка само рекли да не би уз’о шта да једем, јер су Гурбети нечисти, а од другог иг није било стра’. Вала ми ништа да једем они нијесу ни нудили.
И отац би, ђекад, сврнуо код оније великије Гурбета и пио ш њима каву. Ђегда, богме, и ракију и задрж’о би се тај вакат. Тада су они велики Гурбети викали да ће ми дати једну Гурбечицу. Богоми је била лијепа та џорица, добро лијепа. Ишј, како су јој се очи цаклиле! А бијагу црне ко угарци, па ‘нако округле, к’о филџани. Коса бренована, а црна к’о чивит. Ш њом сам се највише игр’о, али сам се стидио кад би рекли да ће ми је дати да остане код мене, па сам одма’ бјеж’о.
Она је једно вријеме ишла са мном за говедима, они јој велики Гурбети нијесу бранили. Ми смо се играли разнијег игара, а највише смо правили колаче и судове од гњиле и глиба и тако припремали славу. Она је, кобајаги, била жена а ја чое’к, па смо онда дочекивали госте и причали ш њима. Како си, како су ти жена и ђеца – питали смо наше замишљене госте, а они нам одговарали – добро смо, фала богу, а ви? Како вам је мал, је ли родила мива, ‘оћете ли имати пиће зимус, јесте ли напунили амбар и пријешјеке? И све тако, к’о прави људи, ‘нако како су моји родитељи разговарали са гостима о нашој слави, којој смо се ми ђеца млого радовали, па смо се зато често играли славе.

ПОСТ И ФУРУНА ПОПА НОВОВИЋА

Ви, ђецо, данас имате све па не знате ни да се радујете нечему. Богоми смо се ми ђеца радовали и кад би нам неко дао бобу. А како смо се радовали Митровдану, Божићу и Васкрсу, бого мили. И Покладама, богоми. По неђељу дана прије тијег празника ми смо само о томе мислили и причали. Чим би мајка почела да пече колаче и приганице, ми би пишали низ ногавице и грацијали. Нијесмо могли да ишчекамо да нам дадне да олижемо ћасу или тањир у којима је бркала слатко тијесто и наке намазе за колаче. А најмилије нам је било кад јој загори оно што пече, па мора да га дадне нама јер није било за образа.
Вала смо је, ђекад, и заговарали не би ли јој колачи загорели. Максуз би се поквочкали испред колибе ђе је пекла, а она би ћерала да нас развађа и тевтишти па би заборавила на пециво и оно би загорело. Онда би дофатила ону тепсију и изручила је пред нас, к’о пред крмад, јебекајући нам успут мајку што смо је заговорили, па би отишла да спрема и пече другу. А ми сретни, бого мили, и одма’ би се помирили и навалили на оне угарке. Ишј, како су нам ти изгореци били слатки! Слађи н’о они колачи што су служени гостима. Кад дођу гости била је велика заравана, мог’о си да једеш кол’ко ‘оћеш, па ти није било слатко к’о кад кесиш док се пече и спрема.
Слава је слава и добро смо јој се радовали, поготово теткама и њиним гурабијама. Али је нама ђеци најмилије било Бадње вече и Божић, када би се ложили бадњаци које смо још звали и весељаци. Отац и неко од приспјеле мушке ђеце би отишли у шуму, прије сванућа, да иг осијеку, а увече, кад би иг налагали, то је био посебан доживљај за све нас. Ћаћа би иг, при налагању, љубио, тарк’о и вик’о – кол’ко варница толико говеди, толико оваца, толико ‘чела, толико здравља, толико весеља, толико слоге и још свашта, чега се шјетио, толико.
Онда би се окупили да вечерамо. Пошто се постило, мајка би за вечеру спремила слатку питу, а још би нама ђеци дала и по ћикару каве цигорије или јечменице, кад је које имала, друге тада није било. Никад љепшу каву у животу нијесам пио. Како је била слатка, бого мили!
После вечере би у кашику којом смо јели, а свако чељаде је имало своју кашику и нијесмо смјели узети туђу, турили комат пите да би и анђели имали да вечерају. Ујутру, чим би се дигли, трчали смо да видимо јесу ли нам кашике огребане. Ако јесу, то је био знак да су анђели долазили и да су вечерали. Богоми су вазда биле изгребане, али је она рана, што је у њима остала, мешчин, била недирнута. Мајка је викала да су анђели појели оно што смо им ми оставили, а онда су нама остављали да пробамо њину питу, која је била иста к’о наша. Је ли, није ли тако било, ни дан дањи не знам, али знам да је нака сила гребала кашике.
Велиш, није ни чудо, дуго смо постили те нам је све било слатко… Отприје се, богоми, постило и по четер’ес дана, цијели божићни, васкршњи и госпођини пости, па сриједа и петак. Ми ђеца нијесмо баш све постили, мало на почетку и на крају, а старији, богоми, јесу читав пост. Али, ништа ми није било милије него да се омрсим кад се пости, па макар пост трај’о само један једини дан. То се неколк’о пута и десило. Ми постимо а неко од ујака или тетака, или накав други важан гос’, дође из свијета и мајка мора да спреми мрсну вечеру због њиг. Ми, ђеца, онда навалимо и сви се омрсимо, иако шјутра, кад оду гости, добијемо по гузици.
Наши стари су били добро побожни па иг нико није мог’о преварити да се омрсе, а и нас су ћерали кол’ко су могли да постимо. Али, имало је богме народа који није стио да пости иако су неки постили и кад се мрсило јер су били сиромашци. А они наш кум, те је рек’о прешједнику општине да неће да помаже Арапе, није стио никако да пости, а био је велики домаћин и поштен чое’к. Питам га једном – боготи куме што ти не постиш, а он, ни пет ни шес’, вели: зато што ни сви попови не посте у шта сам се личто увјерио. Кад сам био мали пошаље ме отац да зовнем попа Нововића да крсти нако дијете. Уђашем ја коња и кад смо се вртали ја’о сам испред њега и у неко доба чујем како нешта шлапће – шлап, шлап, шлап. Окренем се а оно поп ђеља накав суви уд и једе. Ја му вељу – шта то радиш попе, зар не постиш, ово је вријеме великог поста. А он, без имало устезања, вели: пост је за народ а не за попове. Је ли тако, јес, вељу ја у себе. Е, божја ти вјера, нећу вала ни ја, никад више. Нема те силе која ће моћи да ме наћера. И, ево, тако до дана данашњег.
Тај поп је, богме, био помало чудан чо’ек, бар су га тако неки сматрали. Зими би на самар намонтир’о наку фуруницу, у бисаге натурио дрва и онда је ја’о коња, ложио ватру и грио се. Ђекад је путујући и ручак кув’о на тој фуруни. За вријеме онога Другог рата варак’о се к’о и сви. Мало се држ’о с четницима, мало с партизанима, како је која војска ‘вуда на’лазила, к’о и ја и мој друг, богме. Једном га уфате четници, јер су били чули да шурује с партизанима, свежу га и објесе му чактар око врата, па га онда поћерају испред себе кроз село, да би се спрдали ш њим. Срет’е иг накав сељак па почне да се крсти и рекне – шта то погани раде од тебе, болан попе?! Ништа страшно, одговори он мирно. Вазда је ован предводник са чакатром иш’о пред овцама. Кад су то чули, они четници су виђели да иг је зајеб’о и брже боље су га одвезали и пуштили. Тако се поп спасио од погани.

ШУМАР РАДИ А КОТАР СЕ ГРАДИ

Зајебаваш се, питаш, јесмо ли јели оне колаче што смо иг ја и она Циганчица спремали… Ђе то да једемо, јадан не био. То је био глиб, земља мало запечена на сунцу, болан. То су били, кобајаги, колачи а не прави, маништино. Једном смо се ми чобанчад била занијела припремом славе па нијесмо виђели кад нам се отац прикр’о и глед’о нас шта радимо. Ја вељу, све сам спремио и ево нам иде један гос’. Онда сам подиг’о главу кад он изнад мене стоји и гледа. Погле иг шта раде, ђе су вам говеда јебени чобани, пит’о је. Говеда су се била разобадала и отишла у накав густиш ђе има мање обадова и му’а. Била је велика жега па су тражила гус’ ‘лад. Отац није дао да она пландују ни по највишој звијезди, но је стално вик’о – крен’те иг ђецо, не дајте им да леже. Курац ћете помусти ако по ваздан пландују. Тада краве закапе, немају млијека па ћете говоно посркати.
После је уз’о оне наше колаче и судове и однио иг кући да покаже мајци шта ми радимо док чувамо, а нама рек’о да одма’ кренемо говеда и да им накрешемо лишћа, да накнаде оно што су пландовала. Још је рек’о оној Гурбечици да иде својој черги, да нас више не заговара. Она је пошла па се мало даље сакрила и чекала да он оде и јопет се врнула да се играмо.
Вала сам, докле сам чув’о, био научио говеда на лис’ и чим би чула тестере одма’ би се скупила и по највишој врућини и обаду. Тако сам иг скупљ’о па нијесам млого марио кад се разобадају и стопе. И тада сам стругно двапут тестеретом по грани и она су се одма’ сјатила.
Кажеш да сам иг био дресир’о, или су она мене дресирала као, из вица миш наког научевњака. Не знам вала како ви учењаци то зовете, али кад би’ само стругнуо тестеретом по два, три пута, ето ти свијег око мене и по највишој жеги. Зато нијесам млого траг’о кад се погубе.
Једне године била је суша па није било траве, те смо ја и други чобани, а особито ја и један братучед, каталисали шуму. Јебали смо јој, вала, мајку! Све што је имало лис’ смо скресали или ошјекли до земље. Посебно су брезе и букве најебале.
Једном, док сам шјеко једну брезу, чук како неко виче – дајде ми то тестере, болан. Ја вељу – ево само још ову да осијечем, мислећи да ми га буразер тражи. Кад тај вели – нека, доста си иг пошјек’о, божја ти вјера. Ја подигок главу кад оно – шумар. У руци је већ држ’о шјекиру коју је био уз’о од брата. Ја вала само дигок руке од тестерета, к’о да се предајем, а он га сам извуче из оне брезе.
После нас је суд глобио рад тога, и то добро. Отац и стриц требали су да плате казну, богоми, кол’ко је добар во вриједио, жалили су се комшијама кад би дошли на шједник. Спасила иг је покојна стрина која је имала нака рођака доље у суду, па је он то некако забашурио те нијесу платили глобу.
Ми, ђеца, вала нијесмо знали да се не смије шјећи лис’, а родитељи су нам стално викали – немојте да вам је животиња гладна, крећите је, крешите јој листа, напојте је чешће. Сваки дан су нам тукли лук на главу да нам случајно говеда не бидну гладна, па смо морали да се довијамо да би иг добро на’ранили. А шумари ти нијесу дали ока да отвориш, н’о су вребали иза сваке клеке.
Велиш, био сам смрт за шуму, прави, као то рече терминатор. Не знам ни шта ти је то, али је мешчин нешта погано. Питаш знам ли да шуме значе живот, и ако њих нестане, нестаће и живота на земљи. Оне су наша плућа, наш ваздух. Шумари су свјесни њиног значааја па их ревносно чувају и зато су зајебани према нама који не поштујетмо природу. И треба да нас кажњавају када уништавамо оно од чега зависи живот.
Кажњавали су богоми, бели кажњавали. Али им ни ја нијесам остај’о дужан. Једне реде шумара сам, вала, добро зајеб’о. Тада сам већ био свој чое’к, одраст’о и назв’о се домаћином, богме.
Бијак ошјек’о некол’ко врљика да заградим котар кад, неокле, таман кад сам завршав’о, ђаво нанесе шумара. Ђе си шјек’о те врљике, домаћине – пита он, а ја вељу, у моју шуму, ето ђе! У коју твоју шуму, нијеси мешчин н’о у моју. У твоју нема такојег, знам ја. Е кад знаш, вељу ја, а ти нађи ђе сам ошјек’о и куда сам вук’о па ради како си научио. Наћи ћу, бели ћу наћи, немој мислити да нећу. И ћераћемо се, знадни добро, рече и ђаво га однесе к’о што га је и донио.
Не прође много вакта кад ето ти мене пусуле од суда. Зову да ме глобе што сам ошјек’о врљике у државну шуму. Знам кад зову нас сељаке у суд, зову нас само да нам одрежу казну а не да се бранимо. Нема нама одбране код њинијег судова. Пош’о ја доље у суд а судија ме пита – боготи јеси ли ошјек’о државне чечаре за котара. Ја вељу – нијесам, вала, н’о моје. Шумар вели – није његове, лаже, н’о државне. Реци, рђо, ђе сам иг ошјек’о кад тако причаш, рекок ја, лажеш ти к’о пас! Он вели – вала нијесам мог’о да нађем ђе си ошјек’о, ни траг куда си вук’о, али знам да си ошјек’о државне јер у твоју шуму ‘накијег врљика није било. Судија онда рече шумару да ме не може млого глобити ако нема доказа ђе су чечари шјечени. Мене вели – казнићу те нешта за опомену, али ако поштено признаш ђе си шјек’о нећу ти ништа. Ја знам да су судије лукави људи па мислим у себе, оће ли ово да ме наврањи да се изланем? А јопет, вељу, има зар и међу њима поштенијег, па ми некако излеће: је ли то поздраво, нећеш ашити? Он каза, часне ми суди’ске ријечи биће ‘нако како сам ти обећ’о. Онда ја рекок – е, кад си се ти тако поштено заклео у суди’ску час’ онда ћу ти и ја поштено одгооврити па рад самном шта гој ој. Ошјек’о сам иг доље у Сурдупе и све на раме изнио, зато шумар није мог’о да нађе траг. И нијесам ошјек’о пет, но педесет и пет, максуз се пофалик и мало наградик кад судија рече да ми неће ништа само да шумару вадим ују.
Шумар кад то чу, рече – то је немогуће, уз ону бобију чо’ек без ичега једва може да се испење а не да носи врљику од преко сто ока на рамену. То не море бити! Ја вељу – ако не вјерујете ‘ајте са мном на лице мјеста, да се увјерите. Шумар вели – ја вала обједне пристајем и никад те више нећу пријавити ако изнесеш врљику уз ону пичкотину. Судија каза – вала сам и ја рад то виђети. Ако је так’а стрмина, к’о што шумар каже, тешко је повјеровати у ту твоју причу.
Те ти ми онда судијином лимузином воз, воз, воз право у Сурдупе. Шумар узе шјекиру од наког комшије, чија је кућа близу шуме, и вели – ‘ај покажи ђе си шјек’о. Ја показак. Они пањеви још се не бијагу добро осушили, види се да је скоро шјечено. Шумар немаде куд но признаде да сам вјероватно туј шјек’о, и он је, рече, сумњ’о, али трагова вуче није било па није био сигуран. И заласи. Онда судија вели – ‘ајде осијеци најљепшу врљику коју нађеш, па да те видимо како носиш делијо. Ја вељу – богоми ја нећу да сијечем кад ме гледа шумар, јопет ће ме реферисати. Ја њему ништа не вјерујем. Ни голом гузицом да шједе на врелу плочу не вјерујем му. Но, његова је шума па нек он осијече а ја ћу да носим. Шумар вели – ја, богоми, нећу! Ако ме виде сељаци да сијечем, онда ће сви нагрнути да сијеку. Рећи ће – кад може шумар, моремо и ми. Не смијем никако. Онда судија викну – ма, пичка вам материна сељачка, дај ту шјекиру, ја ћу ошјећи! И осијече, богоми, добро лијепу врљику. Вала да сам је ја бир’о, не би љепшу изабр’о. Мене некако уби срамота што ‘наки господин, к’о што је судија, мораде да сијече те му узек шјекиру из руку и скресак оне гране, пошто он обали чечар. Шумару, види се, криво што се о овоме ради и што ће бити по моме па вели, кад сам окрес’о гране – ‘ај сад да те видимо, носи волурино. Бели ћеш да видиш како се носи- рекок ја, па подуватик ону врљику, мало се посавик те је бацакнук на раме, а онда нос, нос, нос, право уза Сурдупе, без застајкивања.
Они, сиромаси, гузељају за мном, не могу ниђе ни да привире. Поготово они судија. Ко не навик’о крошњо на ону страну, па чудо изостаде. Шумар га сачекује и пођекад придржава да не па’не, па тако изосташе обојица. Ја сам стиг’о кући тај вакат прије њиг и одморио се док су они дошли. Кад дођоше они судија само трепће и чини устима коно риба кад је ивадиш из воде. Пуше и треће, душа му у носу.
Кад је отпунуо, а кварат времена му је требало да отпуне вели: е, нек ти је алал, домаћине, све што си ошјек’о и што ћеш ошјећи, ја те глобити нећу па нек те цијели свијет тужи. Ја онда вељу судији – ‘ајмо у кућу да попијемо каву и ракију. Максуз, нећу да зовем шумара јер видим да му је зајад што је игубио зароку, па заласио и заблесио ко посран. Ми уљегосмо у кућу а он оста испред врата да чека судију, јер је мор’о ш њим да се врне.
Кад уљегосмо у кућу моли ме судија – ‘ај боготи уведи и шумара да не дрежди напољу к’о пас, није он крив. Шпијају комшије једни друге па кад он не пријави крађу шуме а достави неко други његови га директори кастигају и кажњавају, море и без посла да остане, богоми. Нека га – вељу ја, да се мало ћосам ш њим. Кад бидне готов ручак зваћу га. Испред моје куће се ни свијеско пашче никад није врнуло гладно а не шумар. Нека га, по поган је ови наш шумар. Није исти према свијем н’о неке и пушта да сијеку државно а некијем, к’о мене, не да ни да се посерем у шуми већ ме одма’ реферише и давија суду.
Кад жена рече – ‘ајте људи, испијте те ракије ‘оћу да поста’љам ручак, ја одок те га уведок. Вала се бијаше подбочио уз она брвна и превегарио башко пашче. Пошље ме никад више тај шумар није реферис’о, а богме сам шјек’о и врљике, и превираче, и лемежђе, и превити, и коље. Вала, ђекад, и по коју сушику за огрева.
То богме и није била државна н’о браственичка шума али кад су дошли комунисти све су отели, пошјекли и протурили кроз гузицу, а ми сељаци смо кесили и гледали како нашу ђедовину арче некрсти. Зато иг ја нијесам млого ферм’о н’о сам шјек’о кад сам гој ока преварио, и кад су они шјекли и кад нијесу. Вала су ме и глобили али, бескурац, бар није било вазда по њином.
Али, немој мислити да ћемо ја и мој друг бити криви ако се на Земљи уништи живот. Е, кукавче мој, кад би сви чували шуме к’о ми сељаци онда оне никад не би нестале. Други их унишавају а не ми. Влас’ и они око ње, те се богате каталишући шуме, они су гробари Земље, а не ми јадови што осијечемо врљику, превит или колац.

МАРКОВА ПО’АРА СТАМБОЛСКОГА ВИНА
Питаш, зашто да ти биднеш краљ, па да за све што не ваља на тебе па’не одговорност? Чак и за оно што су други прије тебе опоганили. Велиш власт квари људе, сумњаш да би и ти ост’о имун и да би те покварила као и друге. А ја сам, кажеш, чврст и поштен и вјероватно би’ одолио искушењима власти. Штета што нијесам млађи па да биденем цар, ако је дошло вријеме да се царство врне нама… Спрдај се кол’ко ‘оћеш али, богоми, бели би’ одолио, к’о што сам и досад одолијев’о сваком поганлуку. Уз моју помоћ и ти би научио како да одолиш искушењима власти, па би био цар над царевима. Но си ме јопет прекинуо, те ти не завршик оно о Гурбетима. Кад су, с јесени, они отпратили, некако ми је било тешко што одоше. Пошље сам чудо пута иш’о код Гурбе’ске воде да виђу да се нијесу врнули али тамо никога није било сем свијескијег коња који су нешта вољели да глођу земљу ‘нуда куда су биле гурбе’ске черге. Једва сам чек’о да дође љето, али кад су поново пали код Гурбе’ске воде, то нијесу били они лањски Гурбети, но наки други па није било ни оне Гурбечице. Ја онда нијесам стио да се играм с том другом гурбечади иако иг се нијесам више бој’о. Али, неста народа, па нестадоше и Гурбети. Ни они нас више не обилазе.
Хм… Био сам се, како ти велиш, затреск’о у ту Циганчицу? Бива да сам био мангуп као мали. Нијесам вала, но ми је ‘нако било мило да се ш њом играм… Нијесам ти ни знао тада шта ти је то. Не знам, богоми, ни данас, ако ми вјерујеш.
Питаш о’кле баба и толико деце, ако нијесам знао шта је то? Велиш да се фолирам и да је Циганчица сигурно била љепотица… О’кле баба?! Довели су ми је, ето о’кле. Богме је, прије н’о што су ми је довели, никад нијесам ни видио ни знао да постоји. Мој покојни стриц познав’о је њеног стрица, неђе су се уз они Први рат срели. Бозна су заједно и ратовали око Мојковца, ђе је тај њен стриц упозн’о и моју покојну браћу, и она су му се свиђела. Онда је мој стриц неђе нафалио мене њеном стрицу, а он њу, и тако је почело. Мој отац се пошље тога срио на наком ваширу ш њенијем оцем и здоговорили су се да се ми узмемо. И једног дана је само рек’о – ‘ајмоте да скупимо сватове и да доведемо ону џору. Кажу да је из добре куће, а не бране је, мешчин. Мене вала нико ништа није пит’о, нити сам иш’о за њу, али сам био добро ограци’о што ће је довести.
Није се тада љубавило, дијете, ково данас. Вуцарају се и по десетак година па се онда разиду. Ђекад се и региструју па се после, брже боље, раставе к’о да се никад нијесу ни познавали. Јопет питаш глупости: јесу ли се наши Мрњавчевићи женили? Како да нијесу били жењени, н’о шта су. О’кле би ми били да нијесу. Велики војвода Гојко, од чије смо, мешчин, ми фаше, командов’о је српском војским у бици са Турцима на ријеци Марици, ‘иљаду триста седамдесет прве године. Туј је, несретник, и погинуо, а његова војска страдала. Тада је, кажу, погинуо и деспот Угљеша, који је прискочио брату у помоћ, док је Вукашин успио да избјегне смрт у самој борби, иако је био рањен, али га је пошље боја, када се неђе сагнуо да пије воде са извора, убио накав његов слуга звани Никола Хрсојевић, бива због златног краљевог крста који му је висио око врата.
Ја вала у ту причу не вјерујем, прије ће бити да је то била освета онијег Срба окупљених око кнеза Лазара, можда и за Урошево убиство, ако је тачно да је краљ Вукашин убио цара Уроша због престола. То ми сад паде наом. Ко би га и знао? Шта су све радили једни другима, све је могуће. Тада су се, дијете, скоро ископале двије владарске куће, и она Немањића, и она Мрњавчевића. Пошље је завладала још виша неслога међу Србима која, ето, траје и дан дањи.
Ђецо моја, када се браћа заваде тада други постаје господар и судија. И, ето, ми смо пет стотина година робовали под Турцима због наше неслоге која нас је коштала ‘ноликог царства. Али ни из толиког ропског живота наши владари, а богме ни народ, нијесу ништа научили и никако да се сложе, но се и даље гложе, к’о да немају о’кле да науче. Срби увијек најебу и добију по њоњи кад су несложни, али џаба. К’о да су проклети, стално се наке јаде свађају и то око чега, око власти. Неким људима милија је влас’ но рођена ђеца, бог иг поср’о. Кад се владари свађају завађа се и народ, и ето ти онда белаја за све.
Кажеш да ти је профисор историје причао да је српска војска спремно дочекала Турке на Марици и разбила их. Али, пребрзо су почели да славе па су се нашикали вина. Онда су их остаци разбијене турске војске ноћу изненадили и онако пијане урнисали… Мате, мате ђавола. Шта све неће измислити против нашијег Мрњавчевића. Ја, вала, само знам да је Марко Краљевић волио добро да попије вина, чак је и свог коња Шарца навадио на њега. Пола је он пио а пола дав’о Шарину, причали су људи. Кажу да је неђе годину дана гостов’о у Стамболу и тамо су он и Шарац попили сво вино које се затекло. Није стио да се врне док свакој мјешини није видио дно. Пошље га више нијесу ни звали да им долази кад су виђели кол’ко он и Шарац могу да попију. За остале Мрњавчевиће није ми познато да су локали. Поготову нико није спомињ’о да је војвода Гојко био пјанац. А ако он није пио, онда није ни његова војска, зар?
Прије ће бити да је то јопет нека подвала њинијег непријатеља. Или је, можда, неким Србима лакше кад им се каже да су њини преци пијани изгубили битку него да су тријезни поражени од Турака. Море бити да је то у питању. Ниједном Србину није мило да призна да га је Турчин надјач’о, то и ја знам, и поред тога што смо пе’сто година били под њима. К’о да су тијег пет стотина година Турци били туристи а не поробљивачи, ми се курчимо својом непобједљивошћу и слободарством. Ето, и пораз на пољу Косову прогласили смо за побједу па и дан дањи славимо ту битку, умјесто да се покријемо ушима и лијечимо од наше проклете неслоге. Она је крива што су нас Турци сјебали и разбуцали нам царство а не нешта друго, па ни њино јунаштво и бројчана премоћ, а ни наше пјанство, вала.
Наш Марко није ни учествов’о у тој бици, безбели због те заваде с кнезом Лазаром, а они Вук Бранковић је, причало се, побјег’о и онда је Турцима било лако да доакају Лазаревој дружини. А да су се држали заједно, курац би Турци могли и да привире! Пијани смо ми, дијете, и кад смо најтријезнији, пијани од подјела, неслоге и памети, а не од вина и ракије.

КАД СУ ЂЕД И МЕЂЕД КУПИЛИ КРУШКЕ

Шта кажеш, принијетио си да наши рођаци воле да цугну. И ја, ђекад, потегнем кад баба не види, скужио си, велиш. Питаш се јесу ли и стари Мрњавчевићи волели чашицу, не само Марко, па смо и по томе на њиг. Не пада ивер далеко од кладе… Па да волимо да попијемо, волимо. Док је ђед био млађи богоми је мог’о добро да потегне, али се нијесам опиј’о па да ништа не знам, к’о ова балавчад данас. Зна, богме, и баба по неку да звекне. Кад је неко понуди она вели – дајде неће ли ми шта бити, нећу ли прије нестати. Е, не пије она да би је нестало, божја ти вјера, но јој мило па омиче једну по једну. И ено је, још није нестала но је добро жива, а откад себе виче – дајде неће ли ми шта бити. А, ето, она није од Мрњавчевића родом.
Знам неке који нам нијесу ни род ни помози бог а чим виде боцу почну да бљују и булазне. Ми смо вође увијек умјерено пили, за воље а не да се не познајемо. Нијесмо никад локали само због локања него помало наздрављали при фином збору и здоговору. А имали смо, што јес јес, најбољу ракију, пред цара да си је изнио не би се постидио. Од так’е ракије се, богме, тешко и опија.
Посебно је наша крушка била на гласу, док је твој ђед мо’го о томе да ради. И мој ђед и отац су били надалеко чувени по крушки коју су пекли од овијег дивљијег крушака. Ја сам туј повук’о на њиг. Мој ђед се једном и с међедом борио због ракије.
Није међед стио да отме боцу, не манитај боготи. Него је једном он поранио да покупи крушке, како би уграбио док се свијеска ђеца не сјате јер би она, кад би кретала у школу, покупила све оне које су преко ноћи опале. Дош’о ти ђед под крушку, још није било свануло, и пипајући је наодио и купио крушке све док се није сударио с наким живинчетом. Прво је помислио да је то јуне које није затварано по ноћи. Зама’нуо је руком да га отисне, али га је то живинче уфатило за њу. Он ти онда скочи и окрене се кад – оно није било јуне но међед! И то колик међед?! Прич’о је да никад вишег међеда није видио. Дош’о, клетник, да и он уграби испред ђеце. Крушке су добро миле међедима.
Ђед је мало стрекнуо, стио је да спушти руку и да га пушти нек купи и он, било је за обојицу. Али, курац, међед у’ватио и није га пушт’о. Онда је ђед трг’о руку, а међед, умјесто да га пушти, обуфатио га је оном другом шапом око паса и омануо. Ђед је био вриједан чо’ек па се није дао н’о је и он уфатио међеда пр’о средине и почели су да се рвају. Омаив’о је међед, омаив’о је ђед, али се ниједан није дао обалити. Јакали су се све док у сваку долину сунце није огријало. Били су обојица мокри од зноја до голе коже, а међеду је још и бијела пјена излазила на уста. Тек неђе испред подне међед је видио да га не може обалити, па је пуштио ђеда и отиш’о низа Сурдупе. Није се, вала, ни окренуо, ни гукнуо, но је подвио реп и к’о попишан стрк’о, прич’о је толико пута ђед.
Али, није мог’о да опрости ђеду што га није обалио, па је по ноћи дош’о и одвук’о му кућер, у коме је спав’о, у сред шуме. Кућери су тада били на накијем саоницама да би се лакше помицали кад се тор преставља. Те ти међед уфати за ону руду и ш њим у шуму, и то у наку честу. Кад се ујутру ђед пробудио скаменио се чим се дуис’о ђе се налази. Одма’ се шјетио да га је међед одвук’о да би му се осветио, није им’о ко други, богме.
Неђе у зиму те године поново су се срели у пртини, горе у Ђатлу. Бели је био тај исти међед, јер чим је видио ђеда склонио му се да прође и још га је поздравио, ‘нако по војнички. После тога међеди више никад нијесу долазили под наше крушке, нити су на наше торове нападали. Признали су, мешчин, да смо јачи и отишли да траже как’е мртвике са којијем могу да омаују како ‘оће. С те стране били смо мирни све до данашњега дана.

МЕДАЉА УМЈЕСТО ПЕНЗИЈЕ

Кажеш да су били зајебани наши преци. Сређивали су лако и међеде и цареве. Питаш се да ли је ико преживио та братоубиства и отимање око царске столице? Или отимање туђих жена и ђеце и око боце вина и крушака? За међеде нећеш ни да питаш. Све ти је јасно јер иг вуда више нема. Молиш Бога да не посатнеш краљ, јер би можда мор’о да убијеш рођеног деду, ако би пожелео да влада уместо тебе и пошље твог пунољетства, као наш краљ Вукашин што је хито да влада уместо Уроша. Или би ја тебе убио да останем на твом мјесту што дуже. Не би смио да пијеш воде кад сам ја близу…
Мучи дијете, не збори тако и не спрдај се! Дај Боже да ти постанеш краљ. Уз помоћ ђеда ти би научио како се влада по табијату народа, па се не би никоме замјерао и онда те нико не би ни дир’о, нит’ би желио да те убије. Не би ни ђеда мор’о да убијеш јер би’ влад’о ‘нако како Бог милује, све док се не би виђело да си и ти способан да тако владаш. Кад би видио кол’ко ме народ воли желио би да што дуже останем уз тебе, да ти помажем и да што више научиш како треба с народом. Тако би ти било много лакше, не би мор’о да разбијаш главу царским обавезама и народним нејебицама. Научио би и да биднеш скроман ково ја, па да те сви поштују.
Народ би за вријеме моје владавине, Бог ми и душа, живио к’о бубрег у лоју па се не би ни међусе свадио и гложио, но би био миран и послушан. И што би се ми онда убијали међусе кад би нам обојици било добро? Не би, вала, имало никак’ог разлога за то, реци поштено?
Јопет ми се подсмијујеш, велиш да сам баш рођен за краља, а скромност ми не би сметала да владам као цар. Захваљујући мене ти и не би морао да се мучиш, него само да се молиш Богу да ја што дуже живим. Добро су ме зајебали комунисти кад сам у њино вријеме догурао само до секлетара сеоског одбора партије. А могао сам, с мојим капацитетом, како велиш, да биднем генсек умјесто Тита.
Ко био секлетар партије, шта то причаш, Бог с тобом?! Не манитај, дијете, боготи. Не спрдај се с ђедом, ти си моја крв. То мене код онијег није могло заспати. Они су од круне највише зазирали, а знали су ко сам и од којијег сам. Открили су то њини џбирови, знам ја добро.
Велиш, прочит’о си у ономе образложењу кад су ми дали Медаљу заслуга за народ. Ено је, виси горе у соби. Записане су тамо све моје заслуге, па се помиње и да сам био секлетар села. То си видио, а нијеси видио да сам био најпоштени’ у селу и шта сам све чинио за народ и тако заслужио ту медаљу. Није било домаћина у десет села коме нијесам зајмио паре, ако ми је иск’о, за шта гој му је требало. Долазили су, богме, и непознати, чули да имам, па сам и њима заимо. Било је и онијег за које сам знао да имају и да не морају да зајме. Ти би ми после речене вртали исте паре. Знам јер сам, кад сам сумњ’о, неошјетно обиљежав’о новчанице које сам им позајмљив’о. Мало је било онијег који су шћели да зајме другом, иако су имали. Онда дођу код мене да зајме, да се то чује, па кад им неко тражи кажу – немам, ево и ја сам позајмио.
Ови народ воли да кука и виче да нема и кад има. Што више има, то више кука. А ја, вала, не. Кад имам, бели имам и не кријем. Што да кријем, нијесам ни от’о ни укр’о н’о зарадио са мојиг десет прсти’. Људи су школовали ђецу од мојијег пара, градили стаје и куће, куповали мал, женили и удавали, укопавали и лијечили се.
Велиш, био сам народна банка, или то нако емемеф… Богоми таман к’о народна банка. Нијесам само паре позајмљив’о но ђе је треб’о во, коњ, чо’ек, свуј сам био први. Ђе је гој била моба, ако сам знао, нијесам изостај’о и кад сам зван и кад нијесам. Или кад се правила школа, воденица, пут… И мирио сам људе у сто села. Ђе се ко свадио, између Таре и Лима, долазио је код мене да га мирим. Кад гој сам се умијеш’о ти су се људи помирили, а ђекад је мало фалило да крв не легне, кол’ко би се закрвили међусе. Мирио сам завађену браћу, очеве са синовима, чо’ека и жену, родитеље са ђецом, комшију са комшијом…
А ти се уфатио за то што сам мало био секлетар села. Бјеж’ дијете, не стај ми на муку. Нијесам, вала, био секлетар партије н’о прешједник збора бирача, а како су они то звали ја не знам. То сам мор’о мало да се укурвим да би’ добио наку мрвицу пензије под старе дане јер ме је Тито зајеб’о и није ми дао пензију како је рек’о кад сам оно обалио авион који је стио да нас све побије. Дали су ми да биднем то кад никога више није било у селу да се тога при’вати. Да је им’о ико не би мене запало ни тада, бож’а ти вјера.
‘Ај да не причамо о томе, боготи, није све за причу. Боље је да ти одговорим на оно што си пит’о, је ли ико преживио она братоубиства и отимања око престола између Немањића и Мрњавчевића. Јесте, богме, преживљело је нешто нејачи. О’кле би ми били да није? Остала су четири Вукашинова сина, колк’о ја знам. Марко познат као Краљевић, Иваниш, Андрија и Митраш. Остали су и Гојкови синови Ненада и Марко или Мауро, од кога смо ми доприлике. Та ђеца су, кад су стасала, наставила да ратују и с Турцима и с кнезом Лазаром, који иг је стално пиљак’о и изазив’о. Притиснути с двије стране почели су, богме, и да попуштају пред великом турском силом. После пуно опирања изгубили су Призрен и, мешчин, су почели да плаћају Турцима данак, али се вала немој тим фалити. Прифорцани од Турака све су више узмицали и тако су стигли до Скадра на Бојани, а после у Куче, да ти скратим причу.
Они Гојков син Марко ти је им’о сина Ђура, а он сина Ђурђа. Тај Ђурђ је био војвода и једне прилике је одвео своје саплеменике да помогну Ђурђу Смедеревцу у рату против Турака, тамо неђе у данашњу Србију. Видиш, нијесу се ни тада предавали н’о су гледали да се Турцима освете и да иг оћерају са српске земље и прискакали су у помоћ свакоме ко је стио да се бори. У тијем биткама сви су рођаци изгинули осим Ђурђа и још једног, али се они више нијесу вртали у Куче, а шта је било ш њима не зна се. Бели су се тамо оженили па и од њиг, есапим, неђе у Србији имамо својту.
У Кучима је био ост’о малољетни Гојков праунук Панто, као главни церибаша у бра’ству Мрњавчевића, пошто су они витезови изгинули тамо у Србију. Кад је стас’о, њега је народ изабр’о за војводу. Био је, бозна, врло угледан чо’ек па су сви преостали Мрњавчевићи у Кучима причали да су од њега, иако иг је било и од друге Гојкове браће и синова. Ми смо ти, да ти скратим причу, од тога Панта. То су причали стари људи, а ја ти причам чувену. А може бити и да смо од Вукашиновијег, било је и такијег прича. Од којег смо да смо, то ти је исто. Не може све једна мајка да роди.
Велиш да напредујем. Преп’о си се био да ће њин повратак у Црну Гору да траје много дуже. Брзо су, велиш, стигли… Ако приговараш да су бјежали, вала нијесу него су се јуначки борили и помало узмицали кад су морали. Опирали су се кол’ко су могли, н’о је турска сила била јача, а међу Србима је неслога и удари с леђа од браће. Богоми су неки причали да су тада српски великаши више ратовали између себе него с Турцима, зато су им они и узели Србију. Свако је вук’о на своју страну, к’о кад се распадала и она наша јадна Југославија, па се није знало о’кле ти пуца. Тако ти је то кад је поганима важнија влас’ него народ и држава.
Није њино повлачење ни трајало кратко, како ти мислиш. Дуго су се они копрцали, али сила Бога не моли. Столовали су једно вријеме и у Скадру. Они су га и подигли. Чит’о си, зар, оно да су младу Гојковицу, Гојкову жену бива, живу узидали у темељ града да би се одрж’о јер им је, прије тога, вила по ноћи све рушила што би по дану саградили. Доприлике, то и није била вила но Турци или Латини.
Кад им ни туј више није било живота, узмакли су уз кањон наке ријеке Цијевне ђе су, бозна, ишли у католичке цркве јер није било српскијег. Можда су то радили не би ли затурили трагове, да иг Турци више не ћерају. На њих су му’амеданци имали посебан пик, јер су били краљевске крви па су шћели да им затру шјеме. Знали су да кад народу униште владарску лозу и обезглаве га, лакше ће га поробити и тлачити. Али, море бити и да су иг и ти католици прифорцавали да узму њину вјеру, да иг не би одали Турцима.
Ти Латини су стално најаивали, а богме и данас најаују, да ми православци узмемо њину вјеру. Ено, кад су они наши несретни комунисти опоганили Ловћен и срушили Његошеву капелу и задужбину, а то није давно било, причали су ми људи да је римски папа дао грдне паре да се црногорски владар и владика скине с Ловћена, а на његово мјесто постави нако чудило. Кажу да су тадашњем Митрополиту црногорском папини поклисари писали писма у којима су му нудили куле и градове да им помогне да Црногорце поврате у праву, бива њину, католичку вјеру. Они су разбуцали и македонску цркву и дијелом је одвојили од српске. Створили су и оног распопа у Црној Гори, који дијели нашу цркву и ‘оће да уради оно што досад нико није стио, да покатоличи Црногорце. То се најлакше постиже кад се народ одвоји од своје матице и коријена и његовијег краљева, па ти дијете види ‘оћеш ли да биднеш краљ, или да пуштиш да све оде у елаћ.
Не разумијеш как’а је разлика између католика и православаца, а још ти је нерзумљивије што се сваде и убијају због вјере, кад су обоје хришћани? Бог је, велиш, један и једнак за све… Мислиш да ја разумијем, а богме сам вазда и радио да биднем непримјетан кад су те ствари у питању Нијесам се много ни заним’о за те подјеле и гложења, ни распитив’о око чега се сваде. Нек се Богу моли како ко ‘оће, боље и то него да чо’ек бидне брав и не вјерује ниушта, к’о што су шћели комунисти. Мене се, богме, чини да је то иста вјера сем што се ми крстимо са три прста а они цијелом шаком. Бозна смо се некад сви исто крстили, ково ми данас, док они нијесу почели нешта да мијењају, не знам ти рећи ни шта ни зашто. Ако је тако, а ‘оће да биднемо једно, што се онда они не врну ономо о’кле су одбјегли. То би било поштено, јер они су се одметнули а не ми.
Не знам ти, вала, дијете на шта ће све то изићи и ‘оће ли се Црногорци одупријети католичењу, али знам да је због та два прста разлике страдало млого народа, и на једној и на другој страни, поготово на нашој. Нарочито у последња два свје’ска рата и у овијем скоршњим кад смо се клали међусе. Ако знам што, Бог ме убио. Али сигурно знам да су се наши Мрњавчевићи, чим су дошли у Куче, брже боље врнули православљу. Причам ти само оно што знам и како су мене моји стари причали. Они су знали ‘волико, а ја не умијем да лажем и награђујем. Само ‘нако како је је било па мило ти га мрзно ти га. Како ти је нека ти је.

УТОПЛЉЕНИК КОМАНДУЈЕ КИШОМ

‘Оће киша, чује се грмљавина, предлажеш да искључимо струју. Стра’ те, питаш је ли мене стра’ од грома… Искључи шта ‘оћеш, искључи прво ту твоју справу, да не останеш без ње. Зна дијете вође да загрми и да па’не киша и град к’о ниђе. Из ведра неба, да је кабил, ‘оће да груне и навали к’о из кабла, док тре’неш. Гледаш, небо изнад тебе ведро к’о стакло, кад одједне тамо од Љубишње и Дурмитора почне да се коека. Чини ти се никад неће стићи до ‘вамо па, богме, и не журиш да се склониш или да трпаш завалу, ако је вријеме косидбе или вршидбе. Али, утолико свјетлица састави небо и земљу, горе се проломе, а онда пљусне к’о из кабла.
Шјећам се, кад сам био мали, моја покојна мајка Стамена чим би чула да неђе грми почела би да зове наког утопљеника. Ја сам прво мислио да зове ушкопљеног, а не утопљеног, док једном нијесам добио по носу када сам је пит’о што зове тога ушкопљеника. Рекла је – није, погани, ушкопљеник, но утопљеник, утопљени Алексије. Зовем га да скрене воду у планину, да не да ‘вамо у љетину. Кад ‘оће газап онда треба да зовеш некога кога си знао, а ко се утопио, јер он зна шта је вода па може да скрене кишу у другом правцу, да јој не да тамо ђе народ ради љетње послове. Ја кажем – ово је мајко планина, а ти уз помоћ тог твог утопљеника призиваш кишу да брже стигне ‘вамо, јер вичеш да је води у планину. Она ти онда мене љокну по носу, ‘нако од себе, ко теле кад би музла краву, да јој не би сметало око вимена, и настави да дозива. Витезала је: Ооо, утопљени Алексије, води воду у планину, не дај у љетину. Ооо, утопљени… Ја сам се окрет’о око себе, што од шамара што од чуда, али ниједну височију планину, сем Дурмитора и Љубишње, од нашег Пишанског брда нијесам мог’о виђети, нити је било докле су ми очи допирале. Кијамет је долазило баш с Дурмитора и није било тога утопљеника који би мог’о да га заустави и врне колк’о је отуд кривац пу’о. Мајка је витезала и витезала, али џабе јој је било. Киша је брзо стигла и цибала све док није истресла оно што је имала. Витезај ти кол’ко ‘оћеш, укурац га је, мешчин, утопљеном Алексију – мислио сам ја у себе.
Чудиш се како сам смио да биднем у шуми кад грми. А ку’ ћу, црни кукавче?! Велиш да би се ти упиш’о од стра’. Пишали смо, богоми, и ми, али смо морали да чувамо по гори читаво боговетно љето. Ми ђеца смо се, чим би почело да грми, сакривали под какав гус’ јелав на који би зарезали крс’. Стрина Обренија нам је стално главињала: ђецо под који гој чечар идете, кад грми, ви одма’ направите крс’ на стаблу. Зарежите бритвом, или загребите каменом, или нешчим другијем оштрим, ако немате бритву. Онда гром неће у то дрво јер ђаво бјежи од крста. Свети Илија Громовник и његови ратници низ дрво ћерају ђавола, зато гром удара у њега. Стрина је причала – кад се ђаво удружи са змијом они све чине да напакосте Богу па се претварају у шта ‘оће. Кад се намноже, погубни су и за људе и за земљу. Онда Бог пошаље на њиг Светог Илију Громовника и његове коњанике, анђеле, са гвозденим копљима и страшним огњем, који ми зовемо муња или свјетлица. Ђаво се нада да ће се сакрити ако уђе у неко божје створење, па и чо’ека, у коме борави, душу му убија, наводи га на искушења и зло и наноси му велике патње. Тако чо’ек остаје без душе јер је предаје ђаволу. Зато Бог не воли ђавола и, да би заштитио чо’ека, бори се против њега на све начине. Кад гром удари у дрво остаје траг који је кривудав, а то је зато што се ђаво варака да избјегне огањ анђела. Кад се на дрво тури крс’, а чо’ек прекрсти, онда ђаво неће на њега јер се боји крста.
Ми ђеца смо се највише страшили грома и грмљавине, к’о то ти сад, јер никад не знаш ђе је ђаво сиш’о и ђе се сакрио. Ко ће знати ђе ће ђаво срати, каже и народ, а његова је свака света. Чим би чули да неђе грми, нама се чињело да грми изнад нашијег глава и тражили смо погодан чечар, што даље од косе и кликова – и то нам је стрина рекла. Да бјежимо од вр’ова и сувије чечара јер се туда ђаволи највише смуцају – често је понављала. Тај стра’ никад нећу заборавити, а богоми није ни чудо јер су вуда чобани гинули од времена.
Не вјерујеш, мислиш да измишљам… Јесу, богоми, било је некол’ко случајева, ђекад и по двоје из куће. Није им, мешчин, нико рек’о да туре крс’ на чечар под којим су били. Страдала су и читава стада оваца, говеда, јагњад, краве, коњи. Ударало је у куће, колибе, торове. Једном је туј изнад наше куће ударило у колац од ограде, а ми смо сви били око синије на ручку. Бели је и ђаво био кренуо да с нама руча и туј га је стигла Илина стријела. Не дај Боже да је уш’о па да је дернуло у кућу, вала бисмо бели ручали. Нас је, богоми, спасила стрина онијем савјетима. На колибама и на кућама је вазда био крс’.
Моја друга стрина Перса звала је наког другог утопљеника, не оног којег је мајка звала, бог да му душу прости, и њој и њему. Али, ја сам је више запамтио по њеном тужању и нарицању. Чувала је овце по Пештерини и по ваздан витезала к’о да пјева. Да ме убијеш ни дан дањи не знам за ким је тужала, али је богорадила по вас боговетни дан. Када би је ми, чобанчад, срела, она би нас изблагосиљала, питала је ли нас стра’ и осоколила да се не страшимо. Ево, ја сам туда – рекла би, не страшите се ђецо, нема баука, не смије од мене. Пођекад би нам дала по коцку шећера или бобу, била је болећа. Онда, чим би се одмакла, наставила би с тужбалицом. Нама је то било смијешно па смо се натурали за њом да је слушамо, иако су нам отац и мајка запријетили да је случајно не загризамо и да јој не добацујемо – јер тужи од невоље а не од бијеса. Вала је ми нијесмо дирали али смо, пођекад, у њеном правцу гађали камењем, не да је погодимо н’о да је препа’немо, да видимо шта ће да ради. Она би само погледала у правцу ђе је камен пао и наставила да богоради. Нама ђеци је то њено тужање личило на пјесму, само друкчију од онијег које су пјевале чобанице или ђевојке на сијелима. Тек много година пошљле, када су моји ближњи почели да умиру, с’ватио сам да то није била пјесма н’о тужбалица.
Та стрина нам је викала и да пазимо да се не би провукли испод дуге, јер ако се провучемо женско ће постати мушко, а мушко женско. Богоми, неке старије чобанице су шћеле да се провуку, па чим би виђеле дугу трчале би за њом да је стигну. Душу би, грдне, попржиле трчећи али је никад нијесу стигле, јер им је стално бјежала или би нестала кад би јој се приближиле, жалиле су се кад би се вратиле из поћере. Никад нијесам чуо да се неко провук’о, па ти не знам рећи је ли оно што је стрина тврдила тачно. Било не било, ти припази да се неђе не’отично не провучеш, јер онда не би било ништа од царевања. Женска ђеца, кад има мушкијег, не могу да бидну нашљедници престола.
Што се стра’ тиче, ја сам ти дијете одавно престо да се страшим: и грома, и чо’ека, и вука, и ‘ајдука, и дуге и свега другога. Није ме брига нека ме шјутра ожеже, само нек ме пушти да ти довршим ову причу о нама и Мрњавчевићима. Нека сте ми ви, ђецо, здраво за ђеда је лако.

ЧО’ЕК ЈЕ ПОПИО ОНО ШТО СЕ НЕ ЈЕДЕ

‘Оћеш да причам спорије, да прича дуже траје. Док је приче, биће и живота… Вала се ђедо наживио дијете, бели. Али би ми мило било да ово што ти причам чујеш до краја.
Кад су стари Мрњавчевићи дошли у Куче донијели су са собом своју славу, Светог Димитрија, коју ми и дан дањи славимо. На основу славе може да се прати ко је од кога, пошто се она ријетко мијењала, већ се преносила са оца на сина. Тако је то било кроз вјекове, до дана данашњега. И ти ћеш, једног дана, од свог оца наслиједити славу, пошто је он наслиједи од мене. А славу, кажу, има само Србин, и ко слави не може се друкчије звати да јебе оца очина.
Причали су стари људи да су и они Срби који су се турчили дуго задржавали шјећање на славу. Неки су, кријући, и славили а неки су, ако ништа друго, на дан славе својијег предака празновали. Бог ми и душа и дан дањи сви они знају и од којијег су и која им је слава била, али се праве к’о да су накав други народ. И они што су се потурчили и они што су се пошокчили.
Не знам, вала, који је то ђаво уш’о у народ те нико неће да бидне оно што јес, но ‘оће да је нешта друго, па ма как’о то друго било. Бозна и неки од наших давнијег кучких рођака су се, после напуштања Куча, потурчили а њини потомци данас живе неђе тамо око Плава, Шјенице и Новог Пазара. Вала наши, како су добили ово данашње презиме, а од тада има близу триста година, нијесу се ни турчили ни латинили и, богме, ми је мило што нијесу. Не знам што, али добро ми је мило. Нек се други превјеравају наши неће, Бог ће дати, никад.
Мора да је оне што су то радили велика мука и зулум наћер’о, а море бити и да су били лакоми, било је и такије богме. Није лако, дијете, промијенити вјеру. Ето, ни данас кад се, мешчин, ни на вјеру ни на образ не гледа ‘нако к’о негда, поштену чо’еку није се лако одрећи својега. Али, моје ми душе, има и онијег који би вазда дали вјеру за вечеру, без имало устезања. Вазда је имало онијег који би свашта учињели за грам власти или пун ваган, боже им га ђаво попио, али мешчин никад к’о данас. Шта ћеш, чо’ек је живинче к’о и свако живинче и гледа како му је лакше.
Док сам као мали чув’о говеда, а поч’о сам да чувам кад сам им’о три године, имали смо јунца Сагоњу који би увијек, кад га нико не гледа, провалио у котар, или прескочио у купус, или би претурио плас’ сијена, или крстину. Неку штету је мор’о да направи, џаба што је после тога доби’о по рботници. Али кад је неко био код говеди, па и најмање дијете, он ни главу не би подиг’о. Пас’о је мирнио, реко би чое’к – боже мили мирна ли и асулна вола. Тако ти је и са чо’еком. Кад си ш њим нема честитијег и пошенијег од њега, а кад ока превари, ето ти друге приче. Све ради оно што другоме замјера и што му код другога смета.
То смо ти ми дијете. Пучина је стока једна грдна, говорио је и сирома Његош, н’о га више нико не слуша. Вала се ја нијесам нигда продав’о ни за шта н’о сам стално иш’о најтежијем путем. Да простиш, стално сам деврљио и пиш’о уз вјетар. Таки сам и данас. Јебем га, нека сам, нећу да се мијењам и брукам под старе дане. Боље један дан к’о вук н’о вијек к’о овца. Сам сам то изабр’о, нико ме није ћер’о. Коњпрди што сам се мучио.
Чуо си да је један овдашњи призн’о да би за паре све урадио, па је поио оно што чељад не једу… Да то није они што је за паре поио говно? Богоми је, мешчин, то застиђе истинито, клели су ми се људи који се не куну на празно.
Нако се друштво било запило у накој кафани неђе тамо према Босни. Разглабали су о свачему, к’о докони људи у кафани, и један је рек’о да би он за паре свашта урадио. Баш свашта, пит’о га је неко од присутниг. Вала свашта, само ти дај доста пара па ћеш да видиш. Би ли поио оно што људи не једу, пит’о је они други. Би, дај педетет ‘иљада ако имаш. Онда ти они други издере педест ‘иљада динара, то ти је, богоми, данашњијег десетак ‘иљада овијег еврова, можда и више, не знам поздраво, давно је то било. Кад је видио паре они други је каз’о – ‘ај дајте оно што људи не једу. Онда неко оде те се посере и принесе му га. Кажу, глед’о га је једно пола сата, одмјерав’о и пезнојав’о се, а онда је замолио онога те су биле његове паре – може ли само да га мало размути у води, јер има слабе зубе. Размути, ради шта ‘оћеш, само га поједи кад смо се кладили, или дај толико пара кол’ко сам ја дао па те нећу ћерати, рек’о му је они други. И он ти немадне куд, дода мало воде и кркне га без жвакања. Кажу да га је дићнуо, није и трепнуо, бог га поср’о.
Пукне прича о томе, те ти преко шпијуна стигне абер и до власти. И, к’о погана влас’, једва чека да некога казни, те ти и њиг обједне покажњава. Онога што је поио оно што људи не једу затворила је пола године, а онога што му је дао паре три мјесеца.
Ето кака је влас’, мора свуј да тури свој нос. Не може чо’ек, на миру, да поједе ни оно што се не једе. А кад влас’ једе говна никоме ништа. Колк’о су их само појели кажњавајући ‘вуда нас за ситнице. А колк’о, тек, за оном скупштинском говорницом, јадом се јадили. Једу и не трепћу, па никоме ништа! Али им се, вала, ми нијесмо дали. Ћерали смо по своме па нек кажњавају док им не досади, коњпрди.
Да су могли богоми нам ни љеба не би дали, али остасмо живи и млоге владаре надживљесмо. Ми се још ћерамо са новим властодршцима, а они стари копају бумбарове под земљом, а мислили су да ће вјечно живљети. Али, ничија није до зоре горела. Ко то с’вати, лакше му је и живљети и умријети, запамти добро мој дијете.

ПЕДЕРИ СУ ЉУДИ БУДУЋНОСТИ… ПИ, ПИ, ПИ

Приговараш ми за пензију. Велиш окле она ако ме је влас’ прогонила? Рекли смо да нећемо о томе, дијете. Ђе не склоних оно да не читаш, јеб’о ме отац, да ме јеб’о. Тада сам се курв’о само зеру и мало се слиз’о ш њима, ето.
Кад су виђели да ми не могу ништа кажњавањем, онда су шћели да ме подмите да би’ се смирио, јер су и други сељаци, кад виде мене шта радим, радили исто па су шћели да ми затворе уста да не дајем лош примјер другима. Тада сам мало поклек’о и никад, ни прије ни пошље.
Вала су ме више ђеца наћерала но што сам ја стио ту јебену пензију. Турчали су ми сваки боговетни дан – свака шуша добила борачку пензију, а ти си с Титом ратов’о па ништа. И, ето, наћера ме пашјана да тражим, а они што су се тада питали веле – ‘ај мало бидни прешједник збора бирача у селу, нема ко, па ћемо ти дати. Тито ме, богме, слаг’о. Није Тито, но титовићи, вала.
Кад сам отиш’о да тражим оно што ми је он обећ’о, они доље у општини веле – кад ти је Тито обећ’о, нек’ ти је он и да. Запуцам ти ја у Београд, па право у Маршалат. Али ,тамо ми не дадоше ни да привирим, а не да ме пуште код Тита. Веле – бјежи какав Тито, как’а пензија, видиш да би кобили реп ишчуп’о. ‘Оћеш аламака, а? Да ти дамо пензију па да ладујеш! Е неј, вала, н’о иди и ради кад ти је Бог дао ту снагу. Ја подвик реп и, к’о посран, врнук се о’кле сам и дош’о.
Богоми су право зборили, таман сам мог’о кобили реп ишчупати, как’у сам снагу им’о. Заклео сам се тада да никад више нећу да тражим ту живину од јебене државе. Али кад ђеца стасаше почеше сваки дан да ми турчају – иди, иди тражи пензију, заслужн’и си од многије који су је добили. Колицини си само ти шједочио, а пушке нијесу узели у руке. А ђе су твоје заслуге? И прифорцаше ме. Сад се, вала, кајем али шта ћу? Бар нијесам никога ошпиј’о за ту јебену ситнину. Да је нека пензија, н’о не могу ни шкатулу дувана да узмем за њу. Обрукак се за ништа, али шта ћу сад. Први пут нијесам послуш’о себе, и ето шта учињек кукавац.
Причаш ми виц о Црногорцима и њином курвању и приговараш да се то и на мене односи. Велиш пит’о неко Црногорца: има ли код вас у Црну Гору педера? Црногорац ти се на то најогуни и наљути, почне да се пипа за појас к’о да тражи пиштољ па викну – шта то причаш, повуци ријеч, не ударај нам на образ, погани! Онај други му казо – ‘ајде смири се, није то удар на образ него на дупе. Не кажем да си ти педер него ‘нако, уопштено, питам има ли их код вас, пошто их свуј има. Црногорац се мало смирио, рек’о му да он нема знаје да има такијег у Црну Гору. Онда га они други пит’о – би ли ти радио оно са мушкарцем, ако би ти платио. Црногорац се поново намрштио и простријелио саговорника очима, али није рек’о ништа. Кад би ти неко дао сто евра би ли ти дао гузице, упоран је био они други. Црногорац се мало озарио и проциједио кроз зубе, више онако за себе – немој тако говорит’, ја сам поштен чо’ек. Немој, кумим те богом, наљутићу ти се. А за триста евра, наставио они да подиже цифру? Црногорац је оћут’о. А за ‘иљаду, био је упоран онај други? За ‘иљаду, поновио је Црногорац? Богоми би размислио, право да ти речем. Велике су то паре на ову скупоћу. Ето видиш, рек’о му је они други, има педера али нема пара. Ко ће дати толике паре за твоју усрану гузицу, јадан не био… Чуо сам ја тај фиц одавно али ни данас дањи не знам ко ти је тај педер, дијете.
Шта велиш, Бог с тобом. То је мушкарац који ради оно са другијем мушкарцем. Каркају се у буљу, како ти зовеш дупе. О, дијете, за име бога шта то причаш?! Зар и тога има, кам ти у дом?! Пи, пи, пи! Ћути, закамениле ти се.
Велиш да је то је модерно и тренутно спада у најважнија људска и грађанска права у свијет, а и код нас позадинци све више освајају ту врсту слободе, кукала нам мајка. Шта црњо, право на живот достојан чо’ека није ни примаћи праву на педерисање. Чак мушкарци са мушкарцима склапају бракове, и то код матичара. ‘Оћеш да кажеш да се жени чо’ек с чо’еком, Боже ми опрости! Богоми си јој добро име надио ако је тако. Мора да им добро избуљи кад то раде један другоме, божја ти вјера. Кад га нагузи мора да му избуљи, још ако је белеђија добра. Буљу, буља – нема бољег имена за так’у погануљу. Дијете, добро си се дошјетио тога имена, ни ја боље не би скитио. Велиш, карају се у буљу, такорећи јебе мушко мушко и то у пркно, да би показали колк’о су слободни?! О небеса, отворите се!
Чуш га, педери одавно постоје. Велиш да су још римски цареви имали мушке љубавнике, па се питаш јесу ли и наши Мрњавчевићи бастисали мушкарце. Кажеш да то иде с круном, а и тада су, зар, постајала и нека људска права… Мучи погани, не турај Мрњавчевиће у то друштво. Ишј буља?! Ко гој да јој је надио то име позлатила му се уста. Ако је то у буљу, како ти рече, Боже ми опрости модерно, онда су ти неки данашњи Црногорци вала модерни да модерни’ не могу да бидну. Добро су, добро модерни. Дали би и гузице само да добију оно што им срце жуди. Тај што ти је исприч’о виц о њима богоми иг добро познаје, божја ти вјера. Добро му је и они други рек’о – много је ‘иљаду евра да би неки овдашњи скинули гаће. Чудо, чудо им је јевтинија погануља. Ихаха! Кумим те богом, наше Мрњавчевиће у то не мијешај, они су били поштени људи. Видио си да су отимали туђе жене, а не мушкарце, па како мош да сумњаш у њиг.
Мислиш да нема гузичара и међу другијем народима. Бог ми и душа, нијесу само Црногорци так’и. Има так’ијег код свијх вјера и нација, свиђало нам се то или не. Али Мрњавчевиће не дирај, не гријеши душу, поштени су то владари били. И главу су дали за час’, образ и слободу. Да су шћели да дају гузице можда би боље прошли.
Немој ни ти дијете да иг обрукаш, нема ти по коме доћи. Не иде ти ни од куће ни од образа. Држи се ове моје приче, сазнај ко си, мало од мене, мало из тијег твојиг књига и биће ти лакше да се спасиш од искушења која те вребају на сваком кораку. Биће их, и не снијеваш колико ће их бити, не само од педера. Нема тога кога не притискају, јал’ вријеме, јал’ људи, јал’ сопствена памет. Најгоре је кад ти Бог узме памет, к’о што је овијем данашњим владарима уз’о. Зато дијете дупе ду’ару, а памет у главу па ти не могу ништа ни педери ни владари. Вала би’ ја, да се шта питам к’о што се не питам, све те педере, да простиш, набио на мог поштеног стојка.
Велиш да би ми се обрадовали, они то и траже. Били би ми веома захвални, примили би ме оберучке у своје редове и одмах ми дали првоборачку медаљу за освајање нових слобода… Пи, пи, пи! Шта то рекок, говно ми у уста. Ћути, не причај никоме шта сам лануо.

НА МАЛЕНОМ, ПЛАВОМ ЖАЛУ

Шалио си се кажеш. Причала ти баба да сам био велики женскарош… Е, још кад би баба знала какав сам био женскарош, јебавала би ми мајку и ђе чујем и ђе не чујем. Али, боље што не зна, мирнији сам ‘вако.
Једне године, неђе пред косидбу, одок на море, доље у Петровац, да лијечим наку јебену реуму. Рекоше ми доктори да је здрава морска вода за моје жглобове који од велика терета почеше, ђекад, да побољевају. Баба, кад виђе да баш оћу да идем, јер ми није вјеровала до поласка да сам се ријешио, само рече да не потрошим све паре, требаће ђеци за књиге, а чула је да се на мору пуно троши.
Чим сам доље стиг’о узек накав собичак те турик оне торушине, па право на плажу. Нијесам мог’о да ишчекам да пробам је ли морска вода слана к’о што причају. Сунце бијаше упекло, мозак ври. По оном пијеску полијег’о народ, једно на друго да је кабил. Све гологузо, а ја заковчан до грла, па ме за тили час проби зној, сав се у голу воду претворик.
Не могок да издржим н’о вала скидок све са себе и остак у свитицама, јер гаћице нијесам им’о. Нек сеире радознале очи вељу, укурац ми га је, нећу ‘нако обучен трпљети врућинчину. Оне се наке јебигузе разголитиле, сисе им набрекле, ко кравама пред тељење, оће да пукну. А доље ону работу само мало зауздале и полијегале по ономе пијеску к’о првотеоке.
Ја, вала, бијак још добро јак, па кад виђок те јаде ова ми се поган наду, ‘ошћаше да искочи из свитица. Не могок да га смирим нити да сакријем па су вала сви који су шћели виђели како се безобраник ускопистио. Они народ убечио у мене, поготово жене, к’о да сам губав. Кад почеше да ми се смјешкају, виђок ја богоми да ме жене гледају зато што ми се врсник накостиријешио к’о пијевац, а не што сам у свитицама. Онда, да би се бар мало укрио, шједок на они пијесак кад оне гологузе госпође почеше да ме запиткују – те ко си, те окле си, те с ким си? Ја им се казак и рекок да сам сам и да ћу да останем неколк’о дана да лијечим реуму до косидбе. Онда једна рече – богоми немаш ти реуму у свему, виђу ја. Ја велим, не вала само мало у жглобовима, а богоми сам више дош’о да видим море и пробам је ли вода баш слана н’о да се лијечим. Излијечиће мене иловача кад дође вријеме, знам ја, а не море. Вели она – а како ћеш сам, ко ће да ти спреми да једеш, ‘ај дођи код мене на ручак. Друга чу наш разговор па се понуди – оћу и ја да ти помогнем, ‘ај код мене на вечеру. Ја вељу – вала ‘ајде, а нешта мислим, неће туј бити само ручак и вечера, божја ти вјера. Тако и би – ручак, вечера и она работа.
Како се то прочуло не знам, али шјутрадан ме је њиг десет звало и тијег десетак дана нијесам ти се савио, но од једне до друге, коно што ‘челе иду с цвијета на цвијет. А меда, бого мили, кол’ко ‘оћеш. Ихаха! И меда и млијека, озболи-бозболи, колк’о ми је душа жељела а врсник мог’о. Кад сам се врнуо кући донио сам више пара но што сам однио, али баби то нисам смио казати, већ сам јој само рек’о да сам је послуш’о и да нијесам потрошио све паре. Имаће ђеци за књиге и још ће остати да платим порез и пашарину. Имало је, вала, и за как’у мању глобу.
Ћут’ шта то причаш. Ја наплаћив’о јебачину?! Бог с тобом, болан! Нијесам ја био мушка курва. Н’о оне жене навалиле да ми купе поклон за успомену, да иг се шјећам к’о што ће се оне мене шјећати по моме алату, тако су викале. Ја нијесам стио ништа да узмем, вељу – богоми ми ништа не треба, а не могу ни да носим пуне торбуљине по аутобусима. А оне ће – кад ти је мрзно да носиш, ево ти мало пара па ти купи шта ти се свиђа кад биднеш иш’о с коњем на задругу, да се шјећаш нас к’о што ћемо се ми тебе шјећати по тој твојој божјој обдарености. Није било силе да то не узмем и, ето, пуни џепови.
Их како ми је врсник тада покладов’о, бого мили. Но морадок да се врнем јер дође вријеме јебене косидбе. Кад се само шјетим кол’ко су ме оне јадуље молиле да останем још мало, ако икако могу. Сад кад гој на телевизору видим ону голотињу на мору дођу ми те слике пред очи. Али, свитице равне к’о тепсија, к’о да је мрт’ац у њима.

ОВЦЕ, МИНИСТАР И НОВИНАР

Корим те, велиш, што си се накачио на тај компјутер, а да није њега и телевизије много тога не би се знало. И ја би’ заборавио на своје морске авантуре да ме телевизор не подшјећа с оном голотињом… Вала не знам за тај компјутер, али ко је измислио телевизор, руке му се позлатиле. Кажу да је наш Тесла, бозна, томе највише кумов’о. Ако је, нек му је алал и вјечно фала. На тој справи мош свашта да видиш и чујеш, ваљало не ваљало. Али, више је поганлука него доброг и лијепог. Бого мили как’ог кастига има по свијету, у сну се не снило. Поштен чо’ек не може тако нешта ни да замисли, а на телевизору све горе од горег.
Гледам и слушам прије неки дан, жали се накав србијански министар да су му новинари напаст’овали овце. Ни овце више не могу да бидну мирне од погани. Вала вуда није било да неко општи са животињом, сем што се један сам фалио да је јеб’о кобилу. Не знам кол’ко се погани могло вјеровати. Богоми су се неки клели да су му у наком потоку нашли и теђај ђе је вез’о ту јадну кобилу да га не би могла гицнути, и туј општио ш њом к’о са женом, бог му га забио. Он је то прич’о ђеци и фалио се, или иг лажуњ’о да би иг забављ’о, ко ће му га знати. Ђеца су препричавала – те како им је вик’о да јој је била врела к’о жишка, кад је они поганлук упрц’о кобили, те како се сиротица гицала а онда њиштала кад би ограцијала. Бозна га је једном звекнула чивтетима таман у они поганлук те се поган онесвијестила. Бранила се сиромашница од напасника. Пошље је салдис’о теђеј и уфатио је к’о у гвожђа, па несретна кобила није могла да мрдне. Онда ти је ћеифио кол’ко је стио, како се ђеци аветиња фалила.
Ја вала у ту његову причу нијесам вјеров’о а не вјерујем ни сад. А ако је и тачна, то је био сељак чо’ек, азгин, а није било жене која је шћела ш њим. Али, шта би том јебеном новинару да напас’тује овце. Још је наш’о министрове! Ето зато се данас рађају јагњад са двије главе, пет ногу, или једним оком на сред чела. Свашта у народу, Боже сачувај.
То се зове содомија, велиш, а компјутер каже да се потоњи случај десио ономад у Шведској. Тамо су неки Швеђани наскакали, пише ли баш тако – наскакали, на козе и овце, док магарице нису пристале на тај секс… Видиш магарице не дају свакоме, вјерне су својим магарцима. Чуш, чуш, и туј су новинари уплетени. Велиш да се један претварао да и он ‘оће да, како ти то зовеш, кара овце и козе, па је тако провалио те содомисте. Е, али су се зајебали, магарице су биле поштене. Поштеније богоми н’о млоге данашње ђевојке. Вуда је вала слабо било магараца, више смо коње држали, али сам чуо да су магарад врло горда живинчад и да држе до себе. Кад каже не, неће попуштити, да га јебеш. Веле да нема тврдоглавијег четвороношца од магарета. А, ето, видиш и тај новинар је поштен. Можда је и они што га је министар одавиј’о нешта друго стио а не да му напастује овце. Али јопет кад каже министар да иг је напастов’о, онда туј има нешта. Или је можда министар љубоморан, не да да му се неко мијеша у харем, ко зна? Ни у министре се више не бирају најбољи и најпоштенији, но свакак’и, да Бог сачува. Баљегу преврнеш, и ето ти данашњег министра.

РОГОВИ НА ПОВОДЦУ, МЕД У РОГОВИМА

Опомињеш ме да видим да и моје овце не награбусе, од новинара или од вукова. Питаш има ли ‘вуда вукова, је ли ме ‘стра од њиг… Ех, има ли? Отприје је из сваког чечара или клеке по један, да је кабил, вирио. Било их је к’о пашчади, нијесу дали ока отворити. Још да су имали њух к’о пашчад све би поклали, а вала су доста и поклали.
Знаш ли да је вук, кад је говорио, тражио да се мијења са псом? Да пас њему да способност да опажа, а вук псу да дадне његову брзину. Али пас, паметан, није дао. Боље је, рек’о је вуку, да ја тебе могу да нањушим па да ти се привучем, не треба ми брзина да се ћерам с тобом, ето је тебе. Ух, да је прист’о, данас ни једног живинчета не би било сем вукова, как’а је то звјерка! Сад има само по неки али иг, богме, нијесу истријебили пси но људи који уништавају и шта треба и шта не треба.
Чо’ек је, дијете, највећи крвник природе. Истријеби и вукове, и лисице, и међеде, и зечеве, к’о шарене коње. Наш Марко, да се сад о’кле обрете, не би им’о ђе да нађе шарца у сто села, ни сокола у сто гора, а ни звјерке да улови за ручак.
Тада, док је било вукова кад сам био мали, страшио сам иг се добро. Поготово сам стрекнуо после једног страшног суда који док сам жив нећу заборавити. Оћеш ли ме слушати да ти испричам како ме, замало, вук није поио? Ово ти је жива истина, причам ти ко да ћу шјутра да мрем. Пођемо ти отац и ја на пазар, на Косаницу, да продамо овна мркача. Овце се бијагу мркале па отац вели, шта ће нам да га џабе зимус ‘ранимо, ‘ајмо на пазар ш њим. Тај ован је, лажно је причати, био к’о јуне, неј ми вјеровати. Била је касна јесен, богоми неђе уочи Митровудне. Снијег се очекив’о сваки дан, јер вође рано заснијежи. Отац вели – ‘ајде да га данас продамо, јер ако па’не снијег нема нам ‘ода на пазар до прољећа. Вој, чим запа’не, к’о у гвожђима си, не мош мрднути пола године никуд.
Чим смо одмакли од куће поче да се облачи и коека, виђело се да ‘оће накав газап. Отац пожури вукући овна за собом, који је, да је кабил, трч’о за њим, а богме сам и ја више трч’о но што сам ‘одо. Стигнемо ти ми на пазариште таман када је поч’о да пропада први снијег. Наду се и накав шјевер и студну, тако да се ледила крв у жилама. Пусто пазариште на накој голети и вјетрометини па фијуче са сваке стране.
Отац кад виђе који је трговац дош’о да откупљује мал смрачи се, таман к’о оно вријеме и рече – нећемо га данас продавати, виђу ја колк’о је сати. Знао је да је тај трговац поган и да је дош’о само ‘нако да се види, а не да купује. Тако је и било, купио је двоје, троје јунади, поглед’о још некол’ко, а нас не пита ни што смо дошли, као ни већину онијег што су догнали нешта живо да продају. Није ни близу приш’о нашем овну, иако је по свему одвај’о од осталог мала. Цијело се пазариште сјатило да га види, сем трговца, отац му се мајке најеб’о! Кад то виђе, отац рече да идемо кући јер од продаје нема ништа, па бар да не запа’немо у они кијамет.
Кад пођосмо с пазаришта снијег поче да лопата. Пошто је била сува земља брзо се прим’о и за трен ока западе пут. Испред нас је, неко вријеме, иш’о накав чо’ек на коњу. Правио је мало пртине и тако смо ишли прилично брзо све док он није сврнуо својој кући. Онда је отац мор’о да прти, а ја сам иш’о за овном. Кад је почело да се смркава све ме је више ват’о стра’. Био сам, богме, млађи но ти данас, пуно млађи, дететак година сам им’о отприлике, једну горе, доље. Трпио сам дуго стра’, све док нијесмо зашли у оне ђавоље Тулежине. Тада више нијесам мог’о да издржим, рек’о сам оцу да не смијем више с трага, трес’о сам се к’о прут. Вилице су ми цвокотале, не од студени но од чиста стра’, к’о да сам нешта предошјећ’о.
Отац ми је прво јебекнуо мајку. Онда је рек’о да пређем испред овна и дод’о ми везу да га водим, а он је наставио да прти јер је снијег већ био њему преко кољена. Ноћ је увелико пала, скоро ништа се није виђело. Мене није стр’а кад нешта познато иде иза мене, па макар то била и мачка. Још кад је иш’о ‘нолики ован стр’а је скоро нест’о. Дурали смо ми тако Дурановим долом и Ропушњаком још комат времена и, скоро мртачки, стигли кући пред поноћ. Када смо дошли до стаје да уведемо овна, отац се окрену и поче да се крсти. Ђе ти је ован, грдно дијете, викну зачуђено. Ја се окренук кад, на вези коју сам држао, само рогови и чело од ‘ноликог овна! Очи ми се скаменише од тога призора. Обузе ме поново стр’а, што од онога што виђок, што од очеве пријеке нарави. Он само рече – вук, проклети вук нам је поио овна. Како нијеси ошјетио кад ти га је растрг’о, кумим те богом? Ја вала ништа нијесам ошјетио али ништа и не проговарам, чекам да добијем ћутек, нема се куд. Скаменила ми се уста, и од стр’а и од студени, само чекам да отац почне да ме тевтиши. Он, срећом, не рече више ништа само тргну ону везу из моје руке и објеси је, ‘нако с роговима, о наку пајанту на стаји. Нека иг ‘вако до шјутра, па ћемо по дану виђети шта ћемо ш њима и не причај никоме о овом, рече и угура ме у кућу. Мајка пита јесмо ли продали, а отац једва проциједи – јесмо и заћута. Она је знала кад ћути да је косан и није више ништа питала. Мислила је, причала је доцније, да смо јефтино дали овна и да је отац због тога љут. Шутке смо и вечерали и отишли на спавање.
Изјутра ме је пробудла велика ларма доље у соби. У кући радост, а синој штетовали овна?! У так’им ситуацијама данима се шутало, или зборило у пола гласа, кад се морало зборити. Устанем брже боље да виђу шта се дешава кад отац скочи да ме грли и љуби. Добро је, вели, дијете што нијеси опазио кад ти је вук поио овна. Чим сам се јутрос диг’о уз’о сам да обијем рогове од оно мало главе што је остало, да их сачувам како би бар њиг, ‘нако лијепе и велике, показивали кад више немамо овна. Али, како сам ударио шјекиром, тако је куљнуо мед из рога. Одма’ сам уз’о суд и уватио га. Ево погледај, седам ока, а богме је бар пола оке источало у снијег док сам наш’о суд, рече и показа на пун пунцијат бакрач. Знаш ли дијете кол’ко је то? Више од десет кила! Онда је то било вредније но два ‘нака овна. Мед је био млого скупљи од меса, јер га је мало имало, а овнова је било кол’ко ‘оћеш. Буљуци по триста, четиристо оваца у једног домаћина, и у сваком по десетак овнова мркача. Мош мислити колики су му били рогови кад је у њиг стало седам и кусур ока меда. Е, какав је то мед био, мој кукавче, ништа слађе у животу нијесам ио.
Шта велиш боготи?! Да ћутим и не брукам се, нико ми неће повјеровати у ову причу? Велиш да не причам никоме више, смијаће ми се људи. Ти нећеш никоме к’о ни оно да су Мрњавчевићи убијали да би се дочепали царског трона Немањића. Да не причам?! Испричо сам то, богоми, ‘иљаду пута и сви су ми вјеровали. Једино су се чудили како сам ја, ‘нолика макања, мог’о ону тежину да вучем по снијегу а да не ошјетим. Али они су се рогови били усаоничили па сам иг вук’о к’о санке, а студен и стра’ су ме набрзили па сам био лак к’о ‘тица.
Како ми људи не би вјеровали кад ме знају, знају од којиег сам и да никад не лажем. Вазда сам зборио само ‘нако како је, па куд пукло да пукло. Ово сам лично доживио, нико ми то није прич’о па да ме је слаг’о. Не причам нечију лаживу н’о оно што је лично моје и доживљено, па је и истинито. Ти рогови су стајали до прије десетак година па смо иг показивали, ако би се баш десило да неко посумња у моју причу. Неки су, максуз, долазили с велике даљине само да би иг виђели. Били би туј и данас да се и ти увјериш, н’о нам изгоре она проклета колибчиа и они ш њом. Жалије ми иг је било н’о колибе и свега другог у њој.
Имали смо ми дијете вазда добра мала, не само тог овна. Док је ђед мог’о нико није им’о ни бољег вола, ни бољег коња, ни бољег овна. Вала ни пијевца, ако ти је мило знати. Ишј как’ог смо имали пса шарпланинца. Велик к’о међед, а паметан к’о ‘челица, само што није говорио. Није било ни вука ни ‘ајдука који је смио привирити нашем тору док је он био код њега.
Једмом је, сад се шјетих, баба угојила крмка, им’о је преко триста ока. Закољемо ти га ми неђе испред Божића, а ђеца ме наговорише да не сушим све него да нешта турим и у замрзивач, да ђекад имамо и тазе меса. И ја иг послушак те вишу полу турик у замрзивач, а нешта су и они однијели. После некол’ко дана отворим да погледам је ли се смрзло, кад оно месо исто к’о кад смо га турили. Пожалим се комшијама и питам треба ли то тако, а о ни сви гракнуше – богоми је морало досле да се смрзне, нешто туј не ваља. Шта не ваља вељу ја, све су ђеца радила ја сам само одр’о кожу и ишјек’о месо. Она су паковала и турала како треба, зар. Уто зове и твој отац, који је био кад се о томе радило, и каже да ни њему неће да се смрзне оно што је однио. Шта море бити, питам ја, јесте ли урадили све како ваља, а он каже јесмо, н’о шта смо. Али, рече, види има ли ђе око куће таки и таки суд и шта је у њему. Ја изидем таман са овијем телефоном у рукама и нађем наку кантицу која је личила на ону што ми је опис’о. Она бијаше празна и ја му то рекок. Онда знам шта је, рече он. Туј је било… како се зваше оно што се додаје води да не смрзне? Е, тај антифриз. И он онда настави: неко је то сип’о крмку прије него смо га заклали, зато неће да се смрзне. Ја после загаламик на бабу, шта си то урадила, није нико други сип’о крмету сем тебе. Она, кад виђе суд, признаде обједне. Јесам рече, мислила сам да је вода која се уватила са стре’а па сам му усула оне ноћи уочи клања. После кад смо то чули нијесмо имали куд н’о смо извадили сво оно месо и зовнули комшије на ручак и тако се вала сви добро накркали.

СВИ СМО МИ МРТВИ, САМО СЕ РЕДОМ КОПАМО

Чудиш се што смо у свему били рекордери. Велиш да сам те скоро убиједио да смо плаве крви, ако је све тако како причам… Него како је н’о тако?! Не разликујемо се ми од другијег људи ни по чему него смо, знајући ко смо, радили тако да служимо за примјер у свакој прилици. Било је и скике ђекад, па и стра’ да се не обрукамо, није све ишло баш к’о по лоју. Кад су бивале сушне године и многи извори по шуми пресушивали, онда би пресушила и уобичајена појила. Тада смо мал морали да ћерамо мало подаље, на живе воде, да га напојимо и наточимо боцу или буцат за нас. Зна ‘вуда добро да засуши, и по мјесец дана нема ни капи кише.
Тијег дана, кад би настала скика, око живијег вода је свакодневно био вашир људи и животиње. Волови би бурукали, боли се, рикали, овце блејале, мијешале се па би иг онда чобани једва получили, овнови би се тукали, коњи рзали, прињикивали и скакали на кобиле, а оне њиштале, гицале се и браниле. Милина је била погледати. Нама ђеци је било мило кад се сретамо с другијем чобанима на тијем водама, н’о су нас родитељи ћерали да се тамо не задржавамо и бранили нам да бодемо волове и тукамо овнове. А нама је баш то било најмилије.
Ишј, каког смо једном имали бика Галоњу, није било вола да га надбоде овле до Бијелог Поља и Мојковца. А нама мило да се курчимо ш њим и његовом снагом! Али родитељи су стално викали – чим напојите врћите се назад да се наша животиња не мијеша са свијеском. Наши воливи су азгини, могу разбучити нечије говече па да пошље плаћамо штету. Богоми иг ми нијесмо увијек послушали н’о, кад гој је неко им’о, поболи би нашег Галоњу с његовијем биком, ако је тај смио да се загна.
Питаш окле суше кад, ево сваки дан, пада киша. Јуче био прави потоп, а ето се и данас спрема? Ууу, још како може ‘вуда да засуши. Негда се окрене ково сад, киша сваки дан, а негда нема капи по мјесец, два. Има села која су у великој оскудиоци с водом и кад су најкишније године.
Ми смо имали мало земље горе у Крупицама, па смо је продали баш зато што је то безводни крај, иако је на томе нашему парчету била закопана једна локва ђе се скупљала кишница. Цијело је село појило туј животињу док је била наша.
Једног љета пођем с братом у ујчевину, па кад смо били поред те локве набасасмо на наку бабу која чуваше говеда. Ми јој назвасмо Бога, а она вели – Бог вам помог’о ђецо, а богови чи’ оно бијасте. Кад јој се казасмо, она гракну: нијесте ни д’о Бог, так’и момци а од оне погани! Што стрина, што је наш отац поган, питамо је а напуктали се, од смија ‘оћемо да пукнемо. Зато што је шједочио да ова локва припада оном ископанику од мог ђевера а не нама, иако је она вазда била наша, ето што је поган. Замало крв није легла рад ове локве. Ми се понадали у суд и поштено шједочење вашег оца, а он рече да није наша н’о онога катила. Поган, н’о шта је н’о поган, кад је мог’о тако рећи и криво се заклети. Добро је добра поган ваш отац кривоклетник. Но ви, мешчин, нијесте на њега н’о сте се турили на ујчевину. Они су добри и честити људи, пуно бољи од вашег поганог оца. Не знам ни како су, кукали, дали сестру за ‘наког двоношца. Да сте на њега, не дај Боже, ништа не би ваљали таман к’о он.
Отац је богме шједочио ‘нако како је било, јер та је локва била наша док нијесмо продали они комат земље њеном ђеверу. Али, ето, њој није било право. Због јебене локве та два брата тај вакат нијесу говорила. И умрли су, а нијесу се помирили. Кад смо копали онога старијег, те је отац шједочио за његов ајтар, они други је изнио радио и пуштио музику да је одлијегало цијело село. Онда је у’ватио волове и ваздан је нешта вук’о тамо – амо, да сви који су дошли на жалбу виде како му није жао брата. Ено им сада пусте куће обојици, а на локву одавно не сврће ничија животиња. Неста и људи и мала. А мислили су, клетници, прије ће нестати Крупица и воде на земљи него њиг.
Сви смо ми дијете од данас до шјутра, иако мислимо да ћемо вјечно живљети и мало нам је да је цио свијет наш. Што је рек’о они накав, сви смо ми мртви само се редом копамо. Свакога чекају та два метра земље, био он богат или сирома’, цар или обичан јадов. Туј су сви једнаки, али нико се на то не обазире н’о сак гребе и рукама и ногама да за живота награби што више к’о да ће ‘иљаду година. Јадни народ, јадна петљавина.
Наша је велика срећа што вође у овој нашој околини има некол’ко живијег вода па свак има кол’ко му треба те не морамо да се око тога свадимо. Рек’о сам ти већ да Пиздина вода, Манито врело, Рутавац и Забој никад не пресушују, те се ‘вуда народ око воде није свадио, али је ђекад било кастигања око међа. Воду смо доносили у буцатима који су били у оној колиби те је изгорела. Био је то лијеп и нарочит суд, штета што не могу да ти га покажем.
Велиш да сам мог’о ту колибу да претворим у тај накав етнографски музеј да није изгорела… Та је колиба, божје ми вјере, таман била магацин старина. У њој је било свашта: каца, карлица, каблова, каблића, дебади, буцата или џбанова, заструга, чанака или вагана, дрвеније кашика и виљушки, лопара, кутлача, синија, воденица за каву, троножаца, пракљача, варјача, беспара, сачева, рала, плугова, јармова, тељига, шпирки, раоника, плугова, дрљача, самара, седала, улара, узди, поводаца, путила, коњских плоча, клинаца, чешагија, конопаца, грабуља, грабуљишта, орлића, зубаца, вила, виљчаног коља, коса, бабака, косишта, чекића, наковњи, белеђија, дрвенијег водијера и онијег од тенеће и пластике, ножева за сијено, мотика, будака или крампова, лопата, ашова, цапина, трнокопа, косијера, скобли, брадви, сврдлова, шјекира, чивија, жице, бодљикаве жице, клијешта, крмећијег опанака и пироћанаца, чизама, крпљи, сукненијег чарапа и перлонки, шалова, гета, приглавака, сукнеијег и штофаниг пантола, капута, ђилади, кабаница, котула, џупли, тестера, шега кладара и треница, натри, ћевњака, вратила, брдила, чункова, цијеви, мотовила, витлова, воза за навијање пређе, прешлица, вретена, штиљега, гребени, наћви, ваљанијег поњава, ћилима, губера, сламница, кревета, сећија, ваљанијег и кочетнијег врећа, џакова, плетивача, насијавача, аљевица, сачева, ћупова, верига, ланаца, машица, ватраља, бакрача, казана, лонаца, шерпи, шкудела, ћедаљки, ћедила, пегли, скија, санки, саоница, плетених и куповних рукавица, шједа, крпара, душека, бати, гвожђа или кљуса, тонота…
Не знам богме чега све није било. Све што се користило туј је остављано, да се нађе ако затреба. Било је доста ствари које више нијесу биле за употребу, али нам је било жао да иг бацимо но смо иг остављали, иако смо знали да више не могу дати руку и да ће туј и сатрунути. Али жао ти да бациш нешта што ти је некад ваљало, служило ти и ‘ранило те, па ти се чини к’о да је дио тебе.
Све је то ђедо, а и они прије мене, правио или наба’љ’о и користио докле је мог’о. И дав’о другијем да користе к’о своје. А данас, курац, нити коме треба нити ко ‘оће да ради ове наше сељачке послове. Утрије се и село к’о шарени коњи. Све зарасте, порасте шума к’о некад кад су наши вој доселили.
Велиш да је важно да остаје Пиздина вода, њу нико не може да испије. А ако зарасте мало ћемо обријати около, па навалити. Је ли боготи, не би умио. Богоми бели њој нико не може доакати, сем ако је как’е погани нечим не затрују. А ко ће је бријати, е то је велико питање, дијете. Они који крчи, он и брије и пије.
Водама вала ја нијесам надијев’о имена сем што сам пио ш њиг, а Пиздина вода је најбоља. Носи то име откад се зна, као и Рутавац, и Манито врело, и Забој. Из Пиздине воде бије млаз к’о из бадња. И љети и зими једнако пишура и вазда је исто ‘ладна да зуби трну. Да простиш, шишти к’о жени из оне работе.
Око ње је обрасла густа шумица как’е нема ниђе у околини, а мало даље је голет. Све некако личи на оно кад се кака женетина загрне и раскорачи, а нема ништа испод котуле. Кажу да су наки беспосленици гурали пруће и по три, четири метра у ту рупу из које шикља вода да виде колк’о је дубока, али дно нијесу могли да јој нађу. Не знам ни што су то радили, знали су да га неће наћи. Ко је још пизди наш’о дно? Није се родио тај мајчин син.
Није то само добра и ледна вода, него је и љековита. Ко је гој ш ње пио, и чо’ек и жена, није мог’о бити јалов. Било је и шала, па и љутњи због њене љековитости. Једном је један домаћин из овог краја повео жену под Острог, јер је била нероткиња, а он чуо да се то лијечи провлачењем испод ћивота Светог Василија Острошког, слава му и милос’. Срет’е га познаник из сушједног села, па га пита куд се упутио и он му каже. А он њему ни пет ни шес’ н’о рекне – богоми ти је боље да је одведеш на Пиздину воду, тамо је свака занијела. Још ако је Брко погледа, слободно јој се не бој. Родиће ти обједне, виђећеш. Тај му се после добро наљутио јер му је Брко био нака својта.
Брко је био наш рођак и ост’о је удовац неђе кад је претурио шесет и неку годину. Ђеца су му била стасала и отишла за својим послом по свијету па је ост’о сам. Он им се неђе пожали – или ме куд водите или ми доведите каку јаловушу, богоми ја ‘вако сам не могу више. Нема ко ни да ме опере, ни да ми спреми да једем. Не могу да стигнем да радим и у пољу и по кући. И они му доведу једну што се два пута удавала. За једнијем чо’еком је била седам, а за другијем пет година, и обојица су је оћерали зато што није могла да роди. Али, чим је дошла за Брка већ следеће године је родила сина. Па онда другог, па трећег. Брко је стално пио с Пиздине воде, ко и сви ‘вуда, а и она кад је довео. Зато није било мајчине шћери која је у нас дошла да није рађала, па је родила и та којој прва двојица нијесу могли ништа.
Из Манитог врела куља к’о да је поманитало па му је, зар, зато и нађенуто то име. Поготово поманита у рано прољеће, кад се шњегови топе, или у касну јесен кад навале кише. Око Рутавца расте нака густа машина па је баш рутав и народ га је, есапим, зато тако назв’о. Забој је у накој забити.

МАЛА МОЈА, ДИЛИ ДИКЛА…

Питаш се јесу ли и Мрњавчевићи пили с нашијег извора? Велиш да сам се накрк’о меда и пршуте, па се напио воде са слатког извора, и заборавио на претке о којима сам почео причу да би те убиједио да си главом и брадом принц. Нијесам роде, нијесам заборавио нашу крљу, н’о ме повукоше шјећања, па вељу да ти испричам понешта кад ми паде наом, може ти ваљати. Да не преумим, стар сам па брзо заборављам дијете. Море бити да је краљ Вукашин пио са неке од нашијег вода онда кад је прињикив’о за оном кујом Видосавом која га је била обрлатила и мозак му заврћела. Мор’о је на путу из Призрена ка Дурмитору ‘вуда проћи. А иш’о је често, бозна, и у Дубровник, па је јопет мор’о вуда. Прича се да је неђе у то вријеме ‘вуда прош’о караван од три ‘иљаде коња натоварен разном робом, која је из Новог Пазара ћерана за Дубровник.
‘Вуда су, вазда, ишли царски друмови сем у пошљедње вријеме кад су нестали цареви и власти се дочепали они који нијесу дали да биднемо оно што смо и ко смо, те нас путеви сад обилазе к’о да смо губави. Можда су се погани бојали да иг ми, к’о наш Марко, не узоремо па су иг градили подаље од нас. К’о да нијесу знали да нема ко ни њиве да оре а не њине путове, јеб’о иг они ко им је то утувио у главу. Знају они, знају н’о су то курвићи. То им је изговор да би нас држали подаље како им не би узели столицу која нам рођењем припада.
Богме сад, право да ти речем, више нема ко ни да путује, па бескурац што не граде путеве. Били смо и досад на крају свијета па смо преживљели, укурац ми га је. Н’о шта смо него на крај свијета. И баш на том крају живе потомци једног краља. Мислиш да је то случајно? Има ли иђе тога у свијету?! Ја вјерујем да нема н’о сви други поштују и цијене своју историју и владаре и праве путеве да и други могу да дођу и виде ђе су и шта сад раде племићи, или како оно ти велиш, људи плаве крви. Мене је, право да ти кажем, кад се посијечем, крв црвена, па не знам што вичу да је плава. Али, нека иг нек вичу шта ‘оће, само нек нам то признају.
Други су заборавили, нијесам ја заборавио наше краљевиће. Него ‘оћу понешта што знам да ти пренесем, да видиш да иг нијесмо обрукали па ме то, ђекад, заведе те се из далеке прошлости врнем у ближу или у садашњост. Мене за сваки педаљ ове земље веже нека успомена. Са својим успоменама, к’о и са бременом царског наслеђа, тешко се носити. Стално ти је на уму да у свему мораш да биднеш примјер другима. Ако си сељак мораш да имаш најбољи мал, најбоље њиве, најбоље зграде, најбољу чељад, све најбоље. А успомене пуне потврда да смо баш так’и били па ти иг зато препричавам.
Питаш да ли у краљевске врлине спадају и најбоље лажи? Данашњи владари, велиш, добро лажу… Причам ти све ово да видиш да нијесмо обрукали претке, а не да би’ се фалио нити те лагао. Да бидну најбољи у ономе што раде, то сви очекују од краљевијег потомака. Ако нијеси сељак н’о нешта друго, к’о што ћеш ти бити, ако Бог да, онда у томе мораш да биднеш најбољи. Ти си сад у годинама када бираш пут којием ћеш поћи, а много је странпутица које те могу завести. Ђедо ‘оће да ти обрнеш правијем путем, да биднеш примјер другима, к’о што сам ја и к’о што су наши стари. Не би ни ваљало да један од Вукашинове и Душанове крље иде как’ом странпутицом.
Нијесмо ми случајно, ја контам, баш вође пали. Живота нема без добре воде, а ове су наше најбоље докле сам ја доспио. Оне су нас одржале и у животу и у памети и давале нам кувета да останемо на вр’у по свему. Бистра вода, бистар и мозак. А на овој висини се ошјећаш к’о ор’о кад се вине под облаке, к’о слободан и свој чо’ек. Ако ти не дају да биднеш краљ, мош бар да биднеш слободан и лајеш на звијезде, ако ти је мило. Погледај, кад су ведре ноћи, кол’ко је само звијезда горе изнад нас. Толико иг ниокле са кугле земаљске неј виђети.
А што се лажи тиче данас лаже ко стигне и кад му је заувар и кад није. Лаже вала и влас’, она највише лаже, али наши Мрњавчевићи нијесу били лашци. Слагаће те ко ти каже друкчије. Зато ни нама нема по коме доћи да лажемо и петљамо.
Прибадаш ми да наши стари нијесу били безгрешни и набијаш на нос они гријех те га је Вукашин починио да би задрж’о Урошеву круну. Велиш да је то правило понашања, како онда тако и данас. Не занима те куд је Мрњавчевиће пут водио из Куча, но велиш да се ја курчим зато што сам из Курча. Није Курчи но Кучи, несрећо једна. То ти је племе код Подгорице, неђе на граници са Арбанијом. Ето, не стигок ни тамо да одем кукавац сињи. А кад смо код курчења, ја се богоми не курчим, други се курче. Они што сваки дан вичу ја, па ја. Ја ослободио, ја спасио народ, ја донио демократију, ја запослио, ја направио фабрику, ја… Јебаше нам мајку те јајаре које су само пљaчкале ову напаћену земљу и народ, а ништа никоме нијесу дале.
Причам ти само ‘нако како је, а што имам шта није то само моја заслуга. То су генерације заслужиле, од краља Вукашина до мене. ‘Оћу да ти отворим очи, ето што ти причам, да знаш ко си а не да биднеш празноглави никоговић к’о ови што се празне главе курче с телевизора. Није курчење ако збориш ‘нако како је, а имаш ш чим да се пофалиш. Нијесам заборавио наше Мрњавчевиће, који нијесу безгрешни, далеко од тога, али су бар мало мање грешни од другијег, н’о си ме ти прекид’о и запиткив’о. Морам да чујем по неку и од тебе, да виђу јеси ли чему, ‘оће ли шта бити од тебе, па те пуштам и наврањавам да нешта кажеш. ‘Оћу да виђу знаш ли шта, или си замлата к’о ова данашња градска младеж.
Елем, кад’ су дошли у Куче, К-у-ч-е, наши су ти се Мрњавчевићи измијешали са онијем што су тамо живљели, Старокучима. Да иг Турци и даље не би ћерали и прогонили ријешили су да промијене презиме. Кад су на наком браственичком сабору одлучили да га промијене, и то не у једно него у више презимена, да би боље заварали трагове, завјетовали су се да ко не би промијенио крсну славу како би знали да су својте, да се не би међусе удавали и женили, не ваља се то јер се после рађају вакетна ђеца. Осим презимена све друго је остало исто. Бивали су први у свему, иако више нијесу били Мрњавчевићи по презимену, али је крв остала иста. Остали су и даље најчеститији људи и најбољи јунаци, све до данашњег дана.
Ти мене, све ми се чини, не слушаш но накав шкамут из те кутије. Как’а ти је то музика, забога¬? Шкамуће, завија, урла – ниђе лијепе и праве пјесме. Ја сам у твоје перо гусл’о и пјево: Мала моја дили дикла, јел’ ти која длака никла. Јесте неђе по ђе која, само да ми није гола. Мала моја ућерам ти мога, у авлију коња шаренога. Мала моја нађе ли га, криво дрво за тељига. Белеђија моја ћера, гаринога водијера. Ој ђевојко моја гара, мој кревету без ногара… И све тако, по ваздан, прс’ у у’о па витезај. А ти не умијеш ни да гукнеш ни гудалом ни грлом, н’о само пиљиш у ту справу и слушаш баталуке. Оглувљећеш, тако ми бога, па ће те звати глуаћ коно Анта.
Кобајаги ми признајеш да сам био мангуп у младости, а бозна се спрдаш и мене и мојим пјесмама. Тебе су милије оне голопизде што не умију гукнути, али зато имају прси и гузице. Виђу ја да би ти радије слуш’о о пиздачама н’о о Косову и Мрњавчеићима. Зато нам ‘вако и цвјетају руже, дијете. Народ се одродио, свак гледа свој пос’о, да шта украде и омрче, а држава нек пропада кога боли курац за њу. Не ваља нам болан работа, морамо се тргнути. Посебно ми који знамо ко смо и од кога да спашавамо док још има шта. Лако је онијем који кажу да су од мајмуна па стварају нове нације и државе кад им се ћефне. Они немају ни перда ни образа, нити их је за ишта под капом небеском брига, сем за своју гузобољу. Не могу да изгубе ни чојство, ни јунаштво, ни образ. Не губи се оно што немаш. Њима се нико и не разума ни кад гријеше ни кад вуку у страну, па ни кад издају. Шта друго од те сорте мош да очекујеш?
Постоји дијете у нашем роду сој и несој. Ови обични несретници могу да бирају ‘оће ли да бидну сој или несој. Ми краљевићи немамо избора, нама се не гледа кроз прсте нити нам се прашта. Рођењем нам је додијељено как’и морамо да биднемо. Сви гледају у нас да би нам набили на нос ако шта урадимо да не ваља, или превјеримо. Ако се обрукамо неће нам опростити ни народ ни историја. Туј паре не помажу. У историју све стане и она све биљежи. Видиш, записани су и они поганлуци што их је чинио наш краљ Вукашин и остали српски великаши онога доба, иако ми није мило да се и данас о томе може читати. Љепше би било да тога нема, а још љепше да се није ни десило. Зато ми морамо да гледамо да не поновимо њине грешке, имамо од кога да учимо.

ИГРА ТИТО, ИГРА НАСЕР, А ЈА ИЗМЕЂУ

Шта ти знаш о јунаштву магарчино? Велиш фалим се јунаштвом Марка Краљевића и других предака, а ђе је моје? Им’о сам прилику да се покажем, било је ратова и у моје вријеме, и то подоста. Неки још нису ни завршени. Косово и даље гори, а ја се јуначим на празно.
Богоми Марко јес’ био јунак! То су знали и другоплеменици и признавали му. Неђе кад су оно заратили Израел и Арапи, шесет и неке, дош’о прешједник општине туј у село на збор бирача, тада нијесам био секлетар, да агитује да дамо помоћ Арапима. Прич’о нам је сат времена: те како су Арапи страдали, те како су они наши пријатељи, те како им је Тито обећ’о да ћемо и ми сељаци нешта дати. Одма’ после њега јавио се један подгузлија и пришипетља сваке власти да га подржи и да рече да ће он да дадне кол’ко прешједник зине. Онда је уст’о наш кум, стари чо’ек, а прешеједников ближ’и рођак, они, бешале, што није стио да пости, и рек’о: богоми ако треба да се помогну ти Израиљи, ја ‘оћу да дам најбољег овна. Али кад се шјетим кол’ко је само Марко Краљевић јада видио с тијем Арапима, ја њиг да помажем нећу! Н’о ти прешједниче види како да ми помогнемо Израиље, ако ‘оћеш.
После њега нико се више није јавио за ријеч, нити је још ко рек’о да ће помоћи. Прешједник се одма’ покупио и отиш’о са својијем подгузлијама к’о опарен. Није вала ни обијелио зуба после говора нашег кума. Убила га, зар, срамота што је предложио да се помогму Маркови непријатељи. И вуда нико ништа није дао за те Арепе. Мешчин, ни они што је обећ’о. Ни брабоњак, а не овна или овцу.
А сад мало и о моме јунаштву кад си баш навалио, а нијесам био надобан да се фалим. Ја сам ти, дијете, учествов’о зерицу у оном Другом рату, вала не својом вољом. Био сам мало четник, мало партизан, кобајаги. Како би која војска набасала кроз наше село она би ме мобилисала. Ја кренем ш њима, не опирем се млого, али чим мало зађемо у шуму, варакнем се и побјегнем. Тако сам некол’ко пута побјег’о и једнијем и другијем, јер сам видио да то није мој рат.
Али, једном је с партизанима, који су ме мобилисали, био и њин врховни командант Стари, како су га звали. То је био Тито, н’о су наке јаде крили његово право име од мене. Било је то неђе у прољеће, мешчин четер’ес и треће, кад је било оно на Сутјесци и кад су иг ‘вуда ћерале Швабе да иг по’ватају и урнишу. Мобилишу они мене а ја кад познадок Тита не шћек да бјежим. Вељу, ‘оћу баш да видим какав је то чо’ек јер се свашта по народу причало о њему. Једни су викали да није чо’ек н’о ђаво личто, а други да је Бог који ‘ода земљом.
Пошто сам био ‘нако јак и куражан веле ми ти партизани – таман ћеш да нам причуваш и ‘раниш овога старог, он нам је важан, али неће да признају ко је иако сам се ја одма’ дошјетио. Кад смо стигли неђе под Дурмитор, близу наке пећине ђе је Тито стио да се сакрије, налећеше њемачки авиони те ти ми попадасмо по шуми ђе се ко тревио. Тито командова да ко пушке не би опалио како не би открили положај па да нас све побију. Сакрили се ми испод онијег чечара а озго, Бог наредио, падају бомбе једна за другом, к’о град. Дурмитор одлијеже, шума за тили час плану к’о букара. Поред мене бијаше тек пристављени казан с ручком, а они авиони усонтали к’о да ‘оће да убаце бомбу таман у њега. Толико су ниско лећели да си иг мог’о руком до’ватити. Али, команда је команда, нико не смије да пуца н’о се сви скаменили и гледамо ‘оће ли нам која долећети.
Е, мене ти наједном прекипље, наиђе ми један баш изнад главе само што ме крилом не дотаче. Велим ја у себе – е, јебаћу ти мајку швапску ако ли се врнеш још једном! Нећу, вала, данас у ови казан кувати твоје бомбе, да јебеш мајку мајчину! Кад ето ти њега јопет, а ја за машинку па ожегок по њему. Не стиже вала да каже ни ок мајко. Паде к’о шешарика у сред онијег чечара. Они други авиони, мешчин, виђоше шта би ш њим па се више ниједан не врну и преста бомбардовање.
Кад виђосмо да се више не врћу почесмо да излазимо из заклона. Тито нареди постројавање да види јесмо ли сви живи. Кад виђе да смо на броју, и да казану није ништа, пита ко је прекршио његову наредбу. Ја немадок куд и рекок, ја богоми, стријељај ме, шта ћу. Нијесам мог’о да издржим кад ми се ‘нако намјестио па ради са мном шта ‘ој. Тито ме мало загледа па онда пита који сам и о’кле. Кад му се казак, он још припита је ли моја кућа близу оне добре воде. Ја рекок јесте, прва до Пиздине воде, вала. Е, браво ти га Благоје, рече и пружи ми руку. Ја сам маршал Тито, сад ти се смијем казати, и нека си прекршио моју нардебу кад си га ‘нако саставио, сачуво казан и све нас спасио. Сад само да ручамо па си слободан, мош да се врнеш кући и чувај ону нејач требаће нам пошље рата да градимо земљу. Ти си овијем одужио свој дуг отаџбини у овоме рату. И не заборави, јави ми се кад се рат заврши да ти дам пензију заслужио си је ако је ико.
Пошље ме звао на прославу битке на Сутјесци, тамо шесет и неке. Ја мало окаснио, велика је даљ до тамо а иш’о сам баш онијем путем к’о онда с Титом да се мало пошјетим. Кад стигок тамо коло дрмаше у шесн’ес’. Тито се бијаше уфатио са онијем Арапином Насером, из Мисира, и воде коло озболи бозболи. Бије музика, одлијежу оне стране, к’о да гру’ају топови на Задру кад су оно Турци уфатили Малог Радојицу. Ја стадок да гледам и да се мало одморим од пута кад ме Тито виђе па ме повуче за раме. ‘Ај, вели, у коло јуначино, што се снебиваш. Тебе је мјесто вој до мене. Онда ме увуче између њиг двојице, а онај Арапин ме одма’ пита: боготи који си ти кад те Тито ‘вако воли и цијени. Ја му се казак, а он настави да запиткује: боготи бијаше ли твоја она лијепа кућа поред оне добре воде што има најљепше име на свијету. Рекок, бијаше. И сад ми је жао што га не питак о’кле је он знао за Пиздину воду и ђе ми је кућа. Н’о некако ме би срамота да га запиткујем, вељу чо’ек је из бијела свијета, велики је пут преш’о, па да га не замарам. Мора да му је Тито прич’о о нашој води и о мене, није им’о ко други. Није ми баш било мило што сам у колу до једног Арапина кад сам се шјетио кол’ко су јада задали нашем Марку, али ме Тито зајеба.

ЗАДЊИЦА ПЛАТИЛА НЕПИСМЕНОСТ

Шта то велиш љеба ти? Причам да су комунисти ваки и наки а вамо у колу с Титом и његовим највећим пријатељем Насером. Па ђе је ту гриј? Заједно смо ратовали, а он ми је био и кум. Невољни, али кум. Кумов’о је сваком ко је им’о деветоро и више ђеце, па је тако и мене зап’о. А кумство не ваља одбити, па ко гој да ти га понуди. Али нијесам вала ратов’о само ш њим. Био сам ја и с четницима мало.
Једном наљеже њина војска, веле да наке турске милиције доље у Лимској долини чуда раде, ‘ајте људи да спашавамо ону нејач, запомажу. Кад рекоше да спашавамо нејач нешћек да врдам и бјежим, а мог’о сам побјећи к’о што сам прије чудо пута бјеж’о кад су ме мобилисали и четници и партизани. Како да бјежиш кад веле да нападају незаштићену чељад, ни криву ни дужну?!
Кренемо ти ми за тијем милицијама па ћер, ћер, ћер, све до Дрине. Кад смо их наћерали пр’о Дрине ми смо неки побачали пушке и одма’ се врнули, неколк’о рођака и ја вала обједне. Врћемо се ми и варакамо јер знамо да на путу кући има ђа четника, ђа партизана, а ‘оћемо да избјегнемо и једне и друге, да нас јопет не мобилишу. Пошто су тада сви четници били кренули на Дрину, контали смо да смо се, после неког вакта, искрали од њиг па смо онда набили наке качкете а сакрили оне шајкаче које смо имали док смо били ш њима. У то вријеме свак ти је им’о по двије, три капе, па и ми. У то удари нака киша, прешјевери и ишћера маглу, па се скарамучи да се прс’ пред оком није видио. Идемо ми ‘нако по сенту, мало путем мало шумом, и тако набасамо на наке људе с оружјем. Бијагу у сељачким одијелима к’о и ми па не знаш ко су и чи’ су.
Питају они ко сте ви, а ми кажемо – сељаци, били да сијечемо дрва доље у овој страни. Кад они виђоше оне капе зовнуше наког њиног церибашу који бијаше у војничком одијелу са чиновима. Кад изиде из куће он викну: нијесте ви сељаци, ђе су вам шјекире кад сте били у дрва. Ви сте Мошова копилад, пићка ли вам мајћина жидовска и партизанска, дабили ви пићка мајћина. О’кле вам те жидовске капе кад сте сељаци мајку вам жидовску, нададе још жешће да нас кастига.
По његовом говору виђело се да није из нашијег крајева па смо одма’ стрекнули. Тај Мошо Пијаде кажу био је Жидов, а и велики зликовац, и око Жабљака је пуно најбољиг домаћина смак’о почетком тога рата, па су се млоги и дигли против партизана због тијег злочиа. Викали су за њега да је ђаво који у лику чо’ека ‘ода по Дурмитору и салдише главне домаћине. Био је први до Тита док је био жив, па ти види који су нам кројили капу педесет година. Срећом вуда се није којасио, е би нам јеб’о мајку, поготову нама који смо вазда били домаћини, па и кроз рат. Још кад би сазн’о да смо племићке крви, како би нам тек онда јеб’о мајку, не би од нас остало ни пиличника. Наш домаћинлук се богме није мог’о сакрити па која је гој војска наљегла имала је код нас зараване. Кркали су кол’ко су могли и носили и јопет је остајало.
Ми се кунемо да нијесмо партизани, н’о да смо четници, кад виђосмо да су и они четници. Извадисмо и оне шајкаче испод капута. Велимо: спрцали смо балије у Дрину па ‘оћемо кући, пуштио нас Павле Ђуришић. Слагасмо вала, јер Ђуришића нијесмо ни виђели а не да нас је пуштио, к’о што нијесмо виђели ни те што смо ћерали. Турили смо качкете јер смо мислили да су у овом селу партизани, па да се укријемо. Онда ти они те нам је псов’о Моша и Тита узе моје обје капе па ш њима у накав глиб. Ја се сагок да иг узмем, а он ногом у гузицу те падок колк’о сам дуг у тај глиб. Срамота је причати, није то био само глиб, то је био више говнаћ, јер смо били испред наке стаје па животиња заглибала и умијешала баљегу и глиб.
Онда нареди да свакоме од нас ударе по два’ес’ пет по туру, али да ми бројимо. Сјатише се четиници те ти они нас, ко ногама ко рукама, ко фрџевима, почеше да лемезају. Али, ја сам ујаде умио да бројим само до десет. Кад нијесам знао више они те ме је лемез’о реко би: број испочетка и наставио да крка. И све тако док се нијесам онесвијестио. Мјесец дана сам после леж’о у постаљи на трбуку. Ниђе по леђима и задљици нијесам мог’о да се пипнем. Они који су знали да броје, богоми су пуно боље прошли. Добили су по два’ес’ пет по туру и после су иг оставили на миру.
Кад сам се освијестио били смо затворени у ту исту стају испред које су нас лемезали, ђе су нас држали до зоре. Изјутра нас изведоше, ‘оће веле да нас стријељају. Ми се помирили с тијем, узимамо жељу од свијета, молбе и убјеђивања не помажу. Туј бијаше још војске која се врнула с Дрине те, срећом, Бог нанесе комшију Милосава који рече да смо били јуче ш њим, иако га ја нијесам видио. Тако нам је спас’о живот, е нас шћагу све побити. После сам му вазда био зафалан за то. Он ми је након рата призн’о да је слаг’о онога команданта јер нас није видио, н’о кад нас је позн’о није стио да пушти да нас убију.
Богоми се вуда народ у том рату доста помаг’о. Спашавали су једни друге, партизани четнике и четници партизане, од својијег. Није било поганлука к’о у неким другим крајевима ђе је брат брата уби’о или издав’о, а нико није знао за чи’ ћеиф, нити за шта се бори и против кога се бори. Швабе, сем једном баш те године кад су ћерале Тита, за вријеме читавог рата нико ‘вуда није видио. Тада су вође заклали двоје стараца, чо’ека и жену, на прагу куће јер су иг питали има ли комуниста а они су рекли да нема, јер нијесу ни знали шта су комунисти. Али чим су Швабе кренуле од те куће неко је из шуме запуц’о на њиг. Онда ти се зликовци врну и бајонетима разбуцају обоје на самом кућном прагу. То је било све од Шваба вуда. Више су се међусе ћерали ови наши, партизани четнике, четници партизане, а сељаци и тамо и тамо, ријетко који школован чо’ек. Богме је то и спасило ови наш народ да се међусе не поубија јер су ти школовани највише завађали и кушкали људе једне на друге. Нема погани и будале без школоване будале, мешчин.
Неки су после рата причали да смо ми тада у Дрину спрцали пешес ‘иљада му’амеданаца. Јесмо курац, лажу богоми к’о пси. Ниједног нијесам ни видио, а не да сам га спрц’о у Дрину. Само сам ‘нако ђекад пуц’о испред себе, к’о и сви што су пуцали, више од стра’ н’о да некога убијем. Нијесам вала видио ни Дрине, нити живог или мртвог некога од тијег што смо иг ћерали.
Доприлике су те злочине партизани натоварили четницима да би привукли му’амеданце уз себе. Бива, четници су им непријатељи, а партизани пријатељи који иг спашавају од њиг. Тако су они завађали народ. А ја сам знао доста му’амеданаца који су тада били с нама и ћерали те погани, иако су били њине вјере.
После рата су неке наше тадашње команданте оптужили да су ратни злочинци, па су они што су преживљели побјегли у Енглеску и Америку а неке су, к’о Ђуришића, бозна убиле усташе кад су покушали да се, преко Kрватске и Словеније, дочепају Енглеске коју су сматрали савезницом. Јес им, мантрак, била савезница, н’о иг је издала к’о сваког што је издала кад јој је одговарало, а поготово нас Србе и Србију. После се син једног нашег команданата, који је побјег’о у Америку, мор’о јавно одрећи оца да би мог’о, сирома’, да се школује и запосли.
Чудиш се како неко може да се одрекне оца?! Не врејујеш, мислиш да прећерујем по навици. Не прећерујем богоми. Причали су ми људи којим се море вјеровати да је то жива истина, иако сам ја мислио исто што ти. Кажу да је, несретник, читавог живота мор’о да шпија своје најбоље другове и рођаке како би пост’о важан чо’ек. Догур’о је, веле, далеко горе у Београд у тој њиној Озни, или Удби како ли је зову. Е, јебем ти ја државу која тражи так’е људе и награђује иг за шпијање. Замисли тога јада кад се неко одрекне онога ко га је направио па не знам какав да је био. Да се одрекне оца, боже сачувај и сакрили. Па то ни под Турцима није рађено. Турчили су се неки али су признавали оца и мајку, бар док су им били живи. А та сића се одрекла оца, кукала му мајка, к’о што му је закукала кад је так’у срећу родила. А још гори су били они који су то од њега несретника тражили.
Било је њинијег шпијуна и по селима. Нијеси се мог’о посрати а да те неко не ошпија. Вала је држава, која је најгоре људе њивила и ћерала иг да шпијају своје најближе да би тако штитила своју безбједност, морала пропасти. Зар тијем јадовима, што су држали дизгине државне власти, није пало наом да је они који се одрек’о и изд’о оца, брата, кума, рођака, дијете, спреман да изда свакога па и саму државу. Ону нашу јадну Југославију издала је братија која је водила и штитила од мене и мог друга. Прави њени непријатељи били су међу њима горе. То су биле оне подгузне му’е и улизице сваке власти, а не ја и мој друг. Нијесмо је ми издали ни тада ни сада но гузоње и њине пришипетље. А и како се може одржати нешта што је подигнуто на темељима издајства оца, брата, свог рођеног ђетета, кума и друга.
Так’ијег издајстава после Другог рата је било – ихаха! Она фукара што се дочепала власти мислила је да је уфатила Бога за муда и да све од њиг почиње па јој је све дозвољено. Нијесу се бојали ни бога ни суда. Понашали су се к’о да ништа није постојало прије њиг, па ни Немањићи, ни Мрњавчевићи. А испаде да ништа не остаде после њиг, јер су уништили и појели и оно што су вјековима други градили и кућили. Уништише јој те погани и славу и богаство. Богме ми се свиђело оно, не знам ко је то рек’о а рек’о је к’о да је мене пит’о, морала је да оде у курац држава која је створена у Јајцу.
А ти ме питаш што се фалим туђим јунаштвом, ђе је моје. Дијете, у моје вријеме вођени су само ратови међу браћом, а у такијем ратовима највише је јунаштво сачувати чисте руке, не окрвавити иг брацком крви. Е, вала ја и нико мој мили није у овијем нашијем братоубиствима окрвавио руке. Туј нам је помогло и оно што смо знали за братоубиства код Мрњавчевића и Немањића па нијесмо шћели да понављамо гријехе, да ударамо брат на брата зарад шаке власти. То нас је опаметило за сва времена. Тако смо се ми у овијем последњим ратовима спасили, нијесмо много страдали а није ни од наше руке нико страд’о. Ето што треба да знаш ко си и шта си. Да ти прошлост служи за наук, да не радиш оно што не ваља, а не да би се курчио својом плавом крви.

ЗАШТО ОНИ НА ВР’У ВОЛЕ ПОДГУЗНЕ МУ’Е

Добар сам, велиш, изговор смислио за избјегавање ратова вођениг у моје вријеме. Нијесам ништа смислио н’о је тако било. Немој мислити да смо се извлачили и бјежали, н’о смо знали да то нијесу ратови за одбрану земље и народа него ратови погани против погани за шаку власти и личну гузобољу.
Неђе уочи овијег последњијег ратова и распада несретне Југославије богоми је свак живио добро, а мало је ко шта радио. Бијаше ударила пунгузина, Бог наредио. Ја сам вик’о: људи, ово неће испасти да ваља, нико ништа не ради а сви живе добро. Само ми који смо вазда били домаћини, а више због старости нијесмо могли да радимо, осиромашисмо. Наки ми кажу – ‘ајде ђеде не једи говна, нијеси више најбогати’ у селу па ти зајад. Шта фали што народ добро живи, јели Бог д’о да је тако. Ја вељу – није мене зајад што народ добро живи, н’о не ваља што нико ништа не ради. О’кле ће се добро живљети ако се не привређује, кол’ко ће то да траје? А они мене – ‘ај ти не бери бриге има ко о томе да разбија главу а ти ту твоју чутуру чувај још који дан. Може ти прснути од великије мисли и вишка памети. Вала кад је тако, ја вам се нећу мијешати, радите шта ‘оћете али неће ово дуго трајати божја ви вјера, рек’о сам к’о да сам знао шта ће бити, а вала нијесам н’о сам само слутио.
И таман тако и би. Исти тај сретни народ, какав су викали да је, скочи и разбуца државу. Побјешње од добра и нерада. Ко, завладала пунгузина, само се кркало и проводило, па кад другог посла нијесу имали онда кидисаше да руше државу. Повуци они тамо, повуци ови ‘вамо и она оде у курац. Плану к’о шибица у локви бензина. Само не изгореше дугови који осташе да иг врћу и праунуци. То су после и признали, да су се задуживали и давали народу да добро живи да би они могли да владају како ‘оће. Ето ти им памети и политике.
Ови народ мог’о је добро да живи и од свог рада, а не да заима и да троши туђе. Али, ко је им’о да му то каже кад су државу водили жбирови и подрепаши. Н’о ми никад неће бити јасно што они на вр’у воле подгузне му’е. Зар ти није бољи пријатељ они који ти све у брк скреше, и што ти ваља и што ти не ваља, н’о они што ти подилази и фали те, а иза леђа свашта прича и ровари. Ти о себе мош да мислиш што гој ‘ој, и да си најбољи, и да си најпоштенији, и да си најпаметнији, али си оно што други мисле о тебе. Зато је добро да знаш шта ти мисле, поготово ако се шта питаш и други зависе од тебе. А како ћеш сазнати кад ти лизигузи причају само оно што ти је по дамару, па и ако имаш мана нијеси иг свјес’ан те се и не стараш да иг исправиш.
Так’и су ти били титовићи, гузолизи и чанколизи. Титу су пу’али у пркно а иза леђа му свашта причали, а што је још горе, и радили, и на крају му разбуцали државу чим је нест’о. Богоми наши Мрњавчевићи нијесу били так’и. Они нијесу вољели улизице нити оне који лажу и криво се куну. Ено и Јевросима је заклела сина Марка да не суди ни по бабу ни по стричевима н’о по правди Бога истинога. То, што јес’ јес’, није спасило Душаново царство али су они бар поштено покушали, а титовићи нијесу ни то.
Шта кажеш, болан?! Нијесам се нимало огреб’о таде кад су сви узимали колико им треба и живели на кредит, па зато хулим на комунисте. Што да узимам туђе кад сам им’о своје, а мог’о сам још помало да радим и зарадим кол’ко ми треба. Шта ће ми више? Не могу два ручка и двије вечере у исту гузицу обједне. Ми смо били добри домаћини од пантивијека, питај кога ‘оћеш. Вазда пуна кућа, пријешјек, стаја и котар, а иста земља. Нијесмо ми били на накој другој земљи па је нама рађало а другима није. Све исто па нама рађа а њима не. Не рађа јер не раде но гледају да нађу аламака.
Једне године, била је добро родна, са оцем сам стрп’о сијено високо, лажно је причати, преко сто метара. Ја сам био мало стар’и од тебе кад је то било. Довлачио сам плашће и помало трп’о, а отац је газио. Када је стиг’о неђе до пола рек’о је да мора да завршава јер не смије више да га кула, боји се висине. Ја сам рек’о – дај мене да газим, не бојим се висине, неће ли стати све оно плашће што смо до тада били попластили а и мање ћемо котара морати да правимо па ће нас мање и шумари ћерати.
Док сам био ђететина сваки чечар сам за бркљаицу уфатио, нијесам се бој’о висине. Ништа ми није било јефтиније него се испети до у вр’ чечара или брезе. Кад би се попео на вр’ вр’а онда би’ се пуштио и савио дрво до земље. Понеко стабло, које је било дебљe, није могло да се савије па сам онда остај’о да висим ‘нако у ваздуку и нино се док се, јопет, некако не би’ закачио ногама за дебло или би’, кад би ме руке издале, треснуо доље о ледину или у камење. Богоми сам неколко пута добро декнуо о земљу. Једном сам ногу угануо кад сам пао, мало је фалио да пукне кос’.
Вељу оцу – ‘ај да стрпамо сваки плас’, да склонимо роваш са ливаде испред животње. Отац је прво рек’о – ђе ти да газиш ђететино, нећеш умјети, па ме је после пуштио. ‘Ајде, рек’о је, пробај само немој да се усереш горе. Ја сам му дод’о конопац да га претури преко подине па сам га завез’о за котар, како би он низ њега мог’о да се спушти а ја испењем, јер нијесмо имали толико дугачке стубе. Онда они оздо трпај ја гази, они трпај, ја гази, и богоми догурак, да је кабил, до неба. Вала ме није било нимало стра’, мог’о сам још ћерати у вис н’о нестаде плашћа, па морадок да завршим.
После се по селу причало како смо ми луди што толико косимо и трпамо сијена к’о да правимо степенице до неба. Али, преко зиме упаде велики снијег па наста скика. Они који су нам се смијали што смо толико сијено косли дођоше да моле да им продамо или зајмимо да изиме животињу јер немају своје. А имали су и они о’кле да укосе, али није им се радило н’о су лежали и сијелили, а ливаде им остале некошене. Ето, ти што нијесу шћели да раде своје кесили су у мене и мог друга, или у државу, да им дамо да се наједу и напију.
Богоми је било година кад се сви пољски послови нијесу могли на вријеме завршити па смо врли и зими, по снијегу и леду. Мучили смо се али нијесмо шћели да остане неовршено па да биднемо муктач другоме. Ђекад је јесен знала да се окиша па не можеш ни да пожњеш, а не да овршеш. Онда скљецамо ону сламетину, ‘нако у крстине или плашће, и довучемо око гувна и туј би трунуло до зиме, док добро не смрзне земља и огрије сунце. Онда оне јаде развали, мало осуши на оном зубатом сунцу, па насади и врси. А оно сирово, труло, проникло, да Бог сачува. После то вајно жито суши туда око шпорета па ш њим у воденицу. Мораш, немаш шта друго да једеш, иако је љеб од тога к’о гњила. Печеш га по цио дан и не можеш да га испечеш. Једеш га а он једе тебе. Али ето и то се преживљело, нијесмо никад одустајали од својега и били муиктач другом.
Било је богме и јебе у вријеме врсидбе. Зна вође да бидне ведро к’о стакло, а доље у оној жупи магла к’о тијесто. Онда би ми насадили да вршемо, а они доље кад би чули да ‘ајкамо коње и они би насадили а тек иза подне би се магла дигла и огријало би им. Али наки се алчаци дошјетили да их мало зајебу па, ђекад, и кад само што није почела да пада киша, ако је доље магла, они би викали као да ћерају коње – гази, гази, ‘ај Бог ти дао, ахххааа, и тако, све оно што се виче коњима да брже трче у вршају. Они кад то чују одма’ потрче да насаде, а мало после дерне киша па им сав вршај оде у курац.
Али, ни они нама нијесу остајали дужни. Нама су доље воденице па ђеко, ко је био ‘нокосан, знао је да остави мливо да се само меље, а он се врне да нешта послује око куће. Кад прође оно вријеме за које је мливо требало да бидне готово оде да покупи брашно, кад курац. Они доље одјазили воду и воденица стала. И онда смо морали стално да дреждимо док се не самеље, па им’о ко нем’о…

ТАКО ЗБОРЕ И РАТУЈУ БЕКУРЦИ

Пратиш ли ти дијете ово што ти причам или само гњираш у то твоје чудило? Пратиш мој курац! Можда и пратиш али сумњам да ми вјерујеш. Ето и сам кажеш да причам бајке. Знам ја да није лако повјеровати у све ово. Пођекад и ја, кад останем сам са собом па се пришјетим шта сам све претурио преко главе, не вјерујем да је све било баш тако како је било. Питам се јесам ли то снијев’о или ми се све то лупало о главу. Зато и не замјерам онијем који се сустежу да повјерују у све што причам. Али, вала не умијем сем ‘нако како је, па не мораш да разбијаш главу је ли тачно или није. Ако ‘ој могу да ти се закунем у оно што ми је нјасветије, у образ, да је све било тако како ти причам. Образ ми је важнији од свега што имам, лише чељади.
Од свијетла образа дијете нема већег богас’ва и веће залоге код људи, ђе је људи. Наш Куч, Марко Миљанов, рек’о је да су чојство и јунаштво два брата близника и не раздвајају се, па кад смо јуначни онда смо и образити. Јунаштво смо богме показивали кад је било да се ћера Турчин или Швабо и брани земља од онијег што је споља нападају. Увијек смо били први у сваком боју сем кад је удар’о брат на брата. Ти ратови наши нијесу и, даће Бог, да никад и не бидну.
За вријеме прве Швабе били смо у првијем редовима и најебали к’о жути мрави. Али, тада није било четника и партизана н’о су сви сложно грмачили да бране земљу. Ја то нијесам запантио, н’о су ми причали они што што јесу. Наши су ти страдали на Мојковцу шесн’есте, те добро страдали. Три моја рођена брата, које нијесам ни запантио, су тада нестала. Да не причам о осталијем рођацима, пријатељима и комшијама.
Та Мојковачка битка се водила баш на терену ђе су наши преци пали кад су из Куча морали да бјеже од турског зулума, прије једно двјеста до триста година. Кад су оно Мрњавчевићи промијенили презиме да заварају траг, онда су Турци, чувши за то, још више кидисали да сажежу цијеле Куче да ко жив не претекне и тако затру нашу лозу. Н’о се наши нијесу дали него се организују да ослободе читаво племе од му’амеданаца. Прво су рашћерали потурчењаке који су били најјачи ослонац Турцима. Онда су салдисали и турске карауле и проћерали иг све до Подгорице. После тога дигне се силна турска војска да их тевтиши и да се свети. Мало уз помоћ мача, мало уз помоћ мита, Турци су, после некол’ко кучких побједа, успјели да јопет заузму нашу тадашњу постојбину а наши су се, ко је успио да се спаси, склонили у Ровца на другу страну Мораче. Неки су се пошље пуно времена врнули у Куче, али већина онијег који су били од Мрњавчевића нијесу смјели назад н’о су отишли пут Доњег Колашина и Србије, јер ови Турци ‘вамо нијесу знали ко смо ми.
Око Таре и Мојковца, ђе су тада пали, к’о да је сам Бог стио, наши су ти бранили о’ступницу српској војсци која се, притиснута великом аустроугарском силом, повлачила преко Црне Горе и Арбаније за вријеме прве Швабе. Није само војска н’о је, мешчин, цијела Србија тада била у збјегу, к’о сад ови наши јадови с Косова и из Крватске. Цио један вијек и по, до два, прије те битке са Швабом, наши су се на тијем просторима ћерали с Турцима. Час су прелазили на рашку или санџачку страну Таре, час бјежали на ону другу ближу Црној Гори. Таман су се били ослободили од Турака кад Аустроугари нападоше Србију и Црну Гору.
Кад се чуло да се српска војска повлачи и да ми треба да при’ватимо нешто те аустријске силе на наша леђа, богме су се сви наши, који су били стасали за пушку, добровољно јавили да дочекају Швабе. Моја три брата, који су се тек били замомчили, нијесу ни часа часили н’о су грмачили да помогну Србијанцима, а и да бране Црну Гору, богме. Најстарији међу њима био је четовођа, командовао је братственичком четом добровољаца. Они су ти запали у долину Таре и туј чекали поманитале Германе. Али, они нијесу дошли уз Тару него уз Лим и Вранешку долину, тако да наши нијесу примили први удар. Кад се чуло да је Швабо дош’о до близу Мојковца потрчали су тамо да помогну. Туј ти је битка трајала три дана и три ноћи, о Божићу, по леду и снијегу. Онда је стиг’о абер да су се Србијанци повукли, да више вој не треба гинути и наша се војска, оно што је преживљело, разишла кућама пошто је тада, доприлике, пао и Ловћен и Цетиње, па се више није имало зашта борити.
Сва три моја брата су преживјела тај страшни усуд, као и већина сабораца из братственичке чете. Е, али је онда Швабо зауз’о Црну Гору и поч’о да се свети свакоме ко је помаг’о повлачење Србијанаца, или бранио своју земљу. На превару су пофатали све добровољце и оћерали у заробљеништво. Позвали су иг да донесу и предају оружје и рекли да им неће ништа ако сами дођу. Већина су нашјели на ту превару, а међу њима су била и моја браћа. Онда су иг’ поватали, повезали и одвели у логоре, ни дан дањи не знам поздраво у које. Неки су рођаци били у Маџарској, они су се после и врнули, али тамо моје браће није било, нико иг није видио. Чуло се да је најмлађи, који је тек био стас’о, одведен неђе у Босну у логор и покојна мајка је узела обравницу ‘ране и ођеће и пјешке пошла да га тражи не би ли би му то дала. Ишла је, јадуља, данима по питању и некако је стигла до казамата, неђе тамо код Горажда, после три, четири дана. Тамо су јој рекли да јој је син туј, али јој нијесу дозволили да га види иако иг је она преклињала и богорадила. Само су узели ону торбу за њега да му је, кобајаги, дадну. Је ли био туј или није, и је ли добио то што му је несретна мајка однијела, никад нијесмо сазнали нити се ико од њиг тројице врнуо. За ону двојицу старијег никад нијесмо сазнали ни куд су иг одвели. Причало се, додуше, да су иг све одвели неђе у Добој и да су тамо од глади скапали, али нико није смио да се закуне да је то тачно. Кад би, бар, кукавац знао ђе су им кости остале, к’о да би’ иг живе видио.
Они што су се врнули жалили су се да су муке промучили у тијем логорима. Прич’о ми је један братучед, који је био неђе у Маџарској, да су га турали на Танталове муке и све је сирома’ издрж’о јер је био добро вриједан чо’ек. Још су га Турци сматрали најачим вла’ом између Таре и Лима. Њега су у том затвору вјешали за руке или ноге и тако држали по два сата, па онда га мало спуштили, па јопет вјешали, јер су се били препали да ће да побјегне. Доприлике је једном и успио да побјегне, па су га ув’атили и онда му душу узимали на мукама. Он је све то јуначки издрж’о и само се под старос’ жалио да су му душмани истргли руке јер су га бољели жглобови. Други се спасио тако што су била два брата заједно па је они стар’и дав’о своје исе ‘ране млађем и он је, сирома, преживио док је страи’ умро од глади. Цијелог живота је, сирома’, жалио што и он није скапо у логору, тешко је носио терет смрти брата који се за њега жртвов’о.
Вала, кад би се ја ишта пит’о, не би било ни оружја, ни ратова, па макар се јунаци утрли. Рат никад никоме ништа добро, сем патње и погибије, није донио. Једино они који праве оружје и отрове имају користи од ратова. И они који се за вријеме рата, или пошље, дочепају власти и на народној несрећи обогате. Јадни народ, који к’о овце иде за онијема те започињу ратове, само страда и гине. Пошље се они што су почели рат измире, а народу курац. Они ко није погинуо остаје вакетан, без руку, ногу, очи’, ичега… Пошље сваког рата јунаци се потуцају и просе кору љеба, а гузичари се госте и сладе са онијем са којијем су шћели очи да поваде. Пушу у исту тикву и смишљају нове подвале и свом и туђем народу.
Ови јебени народ све то зна и, јопет, сваки пут кад как’а шуша каже: ајмо у рат, он грмачи за њим. Ми Мрњавчевићи не би смјели да биднемо так’и. Надам се да си то разумио и да ти је јасно да нијесмо к’о други, н’о смо баш плаве крви?
Велиш, курац ти је јасно. Прибадаш ми да врсника често узимам уста… Ја, вала, курац само ђекад узмем уста, а не често, о’кле ти то? Али, неке наше рођаке, богоми, зову бекурци јер не могу да бекну а да врсника не помену: јес мој курац, није мој курац, у курац ми га је, до курца, курац ме боли, курчева работа, ево ти курац, курац ти је вазда устима, набијем те на курац, мртав те курац градио, у курац га је тебе, што те курац боли, нијеси ни за курац, који те курац градио богоми си добар, идеш ми уз курац, јебо те курац који те правио, на курац си ми се попео, скини ми се с курца, што си се укуричио, јебо те глибави курац, види курца, у курац га је курцу, курац му се позлатио, немој да се курчиш, бескурац, курац ти је у очима, много си курчевит, што си се укурчио, курац јој вири из очи, попушиш ми курац, фала курцу, види курца, куроњо, курчино, курцобашо, курчевићу, кураило, курајберу… Најчешће: јес курац, није курац, ево ти курац, укурац ми га је. И све тако, чим проговоре – ето им врсника устима.
Можда је и боље тако. Што би само причали о историји и политици и курчили се јунаштвом и поријеклом! И тако нам је све узалуд. Ето, вајни савезници из некл’ко заједничких ратова, поништише нам све оно што смо пошље ‘нолике погибије добили. И сад, Јово наново. Или – покриј се ушима, трпи и шути!

О ПИСЦУ

Момир Чабаркапа рођен је 1955. године у селу Градина, општина Пљевља, Црна Гора. Дугогодишњи је новинар, уредник и руководилац у Компанији Новости. Ојавио је публицистичку књигу “Комунисти, џемпераши, мафијаши“ 2000. године.
Живи у Београду.




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

март 2012.
П У С Ч П С Н
« дец   апр »
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

Категорије

mcabarkapa@twitter