Архива за јул 2011

26
јул
11

Drugi pišu: isplivava istina o srebrenici

Недавно је у Америци објављена књига „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика“, Групе за истраживање Сребренице, у којој познаваоци и сведоци прилика у зараћеној Босни изнова отварају досије најпротивречнијег догађаја у распаду Југославије.
Крећући од налаза да је обим жртава у Сребреници и околини јула 1995. године био је погрешно приказан у водећим медијима и званичним извештајима владиних и невладиних организација, у десет поглавља студије аутори Филип Корвин, Едвард Херман, Џорџ Богданич, Тим Фентон, Џонатан Рупер, Џорџ Самјуели, Мајкл Мандел и Филип Хамонд закључују: тврдње да, наводно, око 8.000 муслимана, мушкараца и дечака било погубљено током једне седмице, да је масакр у Сребреници био „најгори масакр који се десио у Европи после Другог светског рата“, немају основу у расположивим доказима и, у суштини су политичка конструкција.

Док је књига одмах по објављивању усталасала политичке и медијске кругове не само у Америци, него и у целој тзв. међународној заједници умешаној у распад Југославије, дотле је у Србији остала без икаквог одјека, иако би коначно могла да разбије 16-годишњи мит о Сребреници као симболу зла, и то, превасходно српског зла.

Луди ако се не плаше

Филип Корвин, који је радио 27 година у Уједињеним нацијама, током југословенског рата је био цивилни координатор мисије УН у Босни и Херцеговини, и највиши политички службеник ове светске организације у Сарајеву. У предговору књиге, он наглашава да је реч о документованој анализи сребреничке трагедије и патњи свих конститутивних народа бивше Југославије.

„У годинама након пада Сребренице само име града је постало синоним за наводе о геноциду који су починили Срби. Писане су књиге, сачињавани извештаји, а радио и ТВ су испуњавали таласе ‘доказима’ о овом злочину против човечности. Савет безбедности УН је окупио Међународни трибунал у Хагу да ‘докаже’ ову осуду пре суђења. Не би било претерано рећи да су неки новинари и амбициозни политичари начинили каријере као промотери ове оптужбе…

Несумњиво је било убијања цивила у Сребреници, као и у осталим ратним зонама. Они који су извршили ова убиства заслужују да буду оптужени и осуђени. И то је био гнусан злочин независно од тога да ли је убијено три, тридесет или три стотине невиних цивила. Истовремено, чињенице представљене у овој књизи дају чврсте аргументе да је бројка од 8.000 убијених, којом се најчешће манипулише у међународној заједници – неодрживо претеривање.

Тачна бројка је ближе осам стотина. Чињеница да је толико извитоперен број који је у питању, међутим, говори да је случај политизован. Много је шокантнија смрт осам хиљада, од смрти осам стотина људи.

У овој књизи постоје докази о томе да су хиљаде Срба биле масакриране, протеране, мучене, силоване и понижаване у току ратова у бившој Југославији. Међународна заједница није сматрала за погодно да публикује те ужасе са оноликим жаром како је то чинила када је у питању била Сребреница. Ова једноставна примедба не оправдава оно што се догодило у Сребреници, али представља део слагалице која објашњава бес са којим су Срби напали Сребреницу.

У мају 1995, на пример, само два месеца пре пада Сребренице, хрватска армија је освојила Западну Славонију и протерала 90 одсто српске популације. Срби су у Западној Славонији живели стотинама година. Међународна заједница није рекла ништа поводом ових протеривања. У ствари, аплаудирала је хрватским акцијама, као да су српски цивили заслужили то што им се десило.

Масакрирање Хрвата, или Бошњака, или косовских Албанаца је био геноцид. Масакрирање Срба је сматрано одговарајућом одмаздом. Јасно, међународна заједница није сматрала да треба подићи споменике масакрираним Србима. Уместо тога, издала је налоге за хапшење српских вођа“.

Оно што се догодило у Сребреници није један велики масакр, већ низ веома крвавих напада и контранапада који су трајали три године, доживевши крешчендо 1995, каже Корвин.

„А број муслимана, убијених у последњој бици за Сребреницу, како је рекао Џонатан Рупер, бивши репортер Би-Би-Сија, мери се стотинама, а не хиљадама. Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим разбојничким бандама“.

Догађаји у Сребреници можда се уопште не би ни догодили да Југославија није насилно распарчана, противно вољи 45 процената њеног народа, Срба, разматра Корвин, и сматра: да је пружена боља шанса дипломатији и да НАТО није имао амбицију да продре на исток, све до граница бившег Совјетског Савеза, могуће је да би се кроз извесно време Југославија мирно распала.

„Али, одлука о растурању Југославије донета је на брзину, од стране мањинских заједница унутар Југославије и потпомогнута моћним силама изван Југославије, пре свега чланица НАТО, а најпре од стране новоуједињење Немачке“.
Неким народима је, попут Јевреја и холокауста, са правом дозвољено да чувају историјско сећање, каже Корвин.

„Али, српском народу не дозвољавамо да памти своје масакре у Другом светском рату од стране нациста и њихових босанских и хрватских слугу… Зашто Срби не би били сумњичави и бесни кад им је одједном речено да ће велики делови њиховог народа постати мањина у новим државама које ће водити њихове убице из Другог светског рата? Нарочито јер их нико није ни питао! Били би луди да се нису уплашили…“.Тражи се жртвено јагње

Филип Корвин истиче да су у кампањи дезинформисања аутори извештаја о Сребреници тражили само оно што су хтели да чују.

„На пример, аутори првог опсежног извештаја УН о Сребреници, издатог у јесен 1999. и насловљеног са ‘Пад Сребренице’, никада нису интервјуисали мене, иако сам био високи званичник УН у Босни у време преузимања Сребренице… Моја највећа грешка је била у томе што сам се усудио да браним УН у време када је требало кола да се сломе на њима. Вођство УН, које је очајнички покушавало да се додвори Америци, како би спречило потпуни распад, није себи могло да дозволи луксуз да критикује једину светску суперсилу. Америка, која је била бескорисна у Руанди, у шкрипцу у Сомалији и фрустрирана у бившој Југославији, тражила је жртвено јагње. Било је и других, значајних интелектуалаца који су били игнорисани у низу извештаја који су се појављивали, ‘студија’ које су оптуживале УН да нису препознале ‘зло’. Али једног дана њихова прича, наша прича, мора да се чује ако икада будемо хтели да разумемо историју Сребренице, бивше Југославије, Европе и света. Почеци ове неиспричане приче, до сада маргинализоване званичним тумачењима, налазе се у овом извештају“, закључује у свом предговору Филип Корвин.Лични разлог

Филип Корвин памти 11. јул 1995, дан пада Сребренице и као дан када је снајпериста покушао да га убије док је у возилу УН прелазио Игман, враћајући се у Сарајево из Горњег Вакуфа и посете службеницима УН. Преживели су захваљујући вештини возача Бруна Шобера. „Знали смо да је снајпериста који је пуцао на нас био на територији под контролом босанске владе и да је знао ко смо – по трајекторији пројектила, као и по томе што смо се неколико минута раније идентификовали на контролном пункту босанске армије. У то време нисам објавио овај догађај јер сам знао да би га босанска влада порекла. УН не би протестовале због недостатка кредибилитета код босанске владе, која је УН сматрала својим непријатељем“, наводи Корвин.

Лажи од почетка

Jедна од великих лажи коју смо слушали за време ратова у Југославији била је та да је НАТО морао да интервенише јер је постојала опасност од ширења сукоба, каже Филип Корвин и објашњава: „Али, ниједна група унутар Југославије није имала амбиција изван ње – били су то народи изван Југославије који су имали амбиције унутар ње“.

Advertisements



Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

јул 2011.
П У С Ч П С Н
« апр   дец »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Категорије

mcabarkapa@twitter