Архива за јун 2010

24
јун
10

Novosti Vukotić i Beko

ĐURO BILBIJA:

DOSIJE “NOVOSTI” ILI TUŽILAČKA CRNA RUPA

bilbijaarticleAko se povodom “dostignuća” Manje Vukotića i dr Gorana Ilića ništa ne dogodi, ako obojica izađu suvi iz vode, onda je sve dozvoljeno! Onda su pred Srbijom još dva vulkana. Ulica i haos

Island ima jedan jedini islandski vulkan, a tajkunska Srbija – dva! Krater prvog je zasad u Ženevi, ali zato već nedeljama izbacuje poplavne reke lave krivičnih prijava i “izjava” koje teku prema državnom tužiocu za organizovani kriminal, dok vetrovi Stanka Subotića prateće oblake dima usmeravaju prema aerodromima i avionima domaćih tajkuna i “kontroli letenja” na Andrićevom vencu. A upravo je, doduše očekivano, proradio i vulkan Saveta za borbu protiv korupcije, čija lava je već stigla do Luke “Beograd”, dok od najavljene nove erupcije nemaju razloga da se boje i zaziru jedino kupci po prodavnicama bivšeg C-marketa.

Uostalom, ako je suditi po naslovnim stranama vlasti bliskih listova – “aerodrom” Milana Beka je pred zatvaranjem, a bar “avioni” njegovih tranzicionih asistenata – pogotovo bivših prvih ljudi Agencije za privatizaciju Miodraga Đorđevića i Gorana Mrđe – u najmanju ruku više neće leteti kao što su leteli poslednjih godina.

“Islandske muke” uveliko ima i bos “Novosti” sa dve krune Manojlo Manjo Vukotić. Njegova glavnourednička “cesna” već više ne dobija dozvolu za sletanje ni na male aerodrome koji su opsluživali otvaranje Avalskog tornja i ugodno ćaskanje Borisa Tadića sa njegovim kolegama u beogradskom hotelu Hajat.

Možda i nije čudo, mada je do juče izgledalo da je upravo Vukotić doživotni miljenik i Nemanjine 11 i Šekspirove 27. Neka vrsta doživotnog predsednika, drug Tito srpskog novinarstva. Subotićeva lava stigla mu je do samih peta, a njegovi najbliži saradnici, koji uveliko kašlju od vulkanskog dima i gledaju kako da napuste tonući brod, već danima priznaju: “Čista je istina sve što je Cane dosad izneo o Manji i ‘Novostima’, izgleda da jedino on ima sve “papire”… Nismo ni slutili u šta nas je uvalio i šta nam je sve radio iza leđa”.

U Subotićevim dvema lava-izjavama tužiocu, Vukotić figurira kao važan član “zločinačkog udruženja” koje se 2006. ugradilo u (pre)prodaju “Novosti”, a “vulkan” predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać Beka i njegovu “leteću brigadu” za Luku naziva “kriminalnom grupom”. Operacije Luka i “Novosti” izvedene su po istom Bekovom nou-hau-kalupu, a i ključni akteri su na oba “fronta” bili isti, pa je danas, primera radi, G. Mrđa član Upravnog odbora Luke i v.d. predsednika Upravnog odbora “Novosti” (upravo se ponovo kandidovao za tu funkciju!).

Malo je verovatno da će se srpski vulkani narednih dana “uspavati”. Ali, i ako se to dogodi – državni tužilac je u obavezi pred Zakonom i Pravdom da u slučaju Vukotića i “Novosti”, čak i da nije dveju Subotićevih “izjava”, preduzme potrebne predistražne radnje i provere po službenoj dužnosti. Nezavisno od toga hoće li nemačka medijska grupa VAC preuzeti kupljenih 62 odsto “Novosti” i kakav ishod će imati arbitražni spor, koji je protiv Beka pokrenula u Austriji. Zapravo, povodom “Novosti” je još od proleća 2005. bilo preko potrebno, a bilo bi i sasvim dovoljno, da su Nemanjina 11 (s obzirom da je država sa svojih 29,5 odsto akcija najveći suvlasnik u čijoj vlasti je Vukotić bio i kao glavni urednik i kao generalni direktor), državni tužilac, Poreska uprava i ministarstva finansija i ekonomije – radili, odnosno da bar danas rade svoj posao i da sami ne krše zakon!

ŠTA DRŽAVA NIJE HTELA DA ZNA Subotićev javni Dosije “Novosti” sadrži i tvrdnju: “Beko je, uz dogovor sa Miškovićem, registrovao tri firme da bi po njegovim rečima izbegao plaćanje poreza u Srbiji i ostvario profit na firmama sa kojih će moći da novac transferiše na off-shore kompanije i tako isplati po njegovim rečima celokupni vrh Vlade Srbije, ali i političke stranke koje su se spremale za predstojeće izbore”.

Ovakvo nešto, dakako, iziskuje krajnje ozbiljnu tužilačku i policijsku proveru. Naročite filtere traži Subotićevo upiranje prstom u Bekove NN ofšor kompanije preko kojih je deo novca od prodaje “Novosti” navodno bio transferisan bivšem vrhu Vlade Srbije i političkim strankama.

Samo, zar Poreska uprava još septembra-oktobra 2006. nije morala znati: i kome je bilo prodato oko 62 odsto Kompanije “Novosti”, i za koju sumu, i da li su kupci (Beko i Mišković, ako su to oni bili) platili porez?! I zar baš ta uprava i Ministarstvo finansija ne duguju Srbiji odgovor: zašto porez (ako Subotić iznosi istinu) nije bio naplaćen i ko je za to personalno odgovoran?

Državni tužilac – osim ako ne odluči da sam sebe oslobodi obaveza i odgovornosti tužioca –  mora da kroz svoje rešeto propusti i ovo Subotićevo ukazivanje: “Sve poslove oko pranja i skrivanja para, izbegavanja plaćanja poreza kako u Srbiji, tako Austriji, ili drugim državama radili su po nalogu Beka timovi advokata i advokatskih kancelarija iz Beograda, Salzburga, Beča, Kipra, Paname, Devičanskih Ostrva, Sejšela itd. Među njima najvažniju ulogu imala je kancelarija “Janković, Popović, Mitić”, iz Beograda, na adresi, Čarli Čaplina 37. U toj kancelariji ključne osobe za sve nezakonite radnje Milana Beka bili su Nenad Popović i Suzana Stefanović. I dok je Stefanovićeva obavljala tehničko administrativne poslove u Srbiji, Nenad Popović je bio ključna osoba u svim Bekovim privatizacijama pa tako i privatizaciji “Večernjih Novosti”.

Država će samu sebe skloniti sa magistrale utaje poreza, a i sa bogaza pranja novca, ako na ovo i citirano o tri firme ne reaguje kao pravna država i ne utvrdi koliko je zaista zasnovano na realnim faktima. Tim pre što je Bekov Nenad Popović (kao punomoćnik svetskog giganta Trimax Investments GMBH, koji drži 1684 akcije) još predsednik Skupštine “Novosti” i što je advokatska kancelarija “Janković, Popović, Mitić” ujesen 2009. odradila pravnu reviziju stanja komapnije. Kako se sve to zove i pravno kvalifikuje, kao sukob interesa ili još šire i rigoroznije? E, to je u nadležnosti nadležnog tužioca.

Država će povodom “Novosti” najpre i ponajviše morati da se uspravi i isprsi pred Bekom i Miškovićem. U svoj svojoj preostaloj veličini! Ako to ne učini, najmanja će šteta biti što ničim neće moći da se prikrije ružna istina – da vlast za njih nije vlast i da nema petlje čak ni da im naplati porez. Makar i naknadno, makar i bez kaznenih poena! Ali neizbežni deo tog istog uspravljanja države moraće da bude i tužilačko podvlačenje crte ispod i ranih direktorskih i kasnijih minitajkunskih vragolija njihovog pomagača Manojla Vukotića.

Državni tužilac će i po službenoj dužnosti morati da se zainteresuje: kakvu stvarnu ulogu je u (pre)prodaji “Novosti” i njihovom urušavanju imao valjda jedini DOS-ov direktor koji je opstao do danas? Ima li Subotić pokriće za tvrdnje da je Vukotić u celoj transakciji Beku i Miškoviću bio “manjinski partner” i da je tražio mito i za članove Upravnog odbora “Novosti”? Da li je treći “manjinski partner” i sam (čak trostruki) utajivač poreza: prvo na 75.000 evra dobijenih od VAC-a, pa na najmanje 500.000 (možda i ceo milion) evra “fiksnog paušala” od (pre)prodaje “Novosti”, potom i na zasad nepoznati iznos svog procenta zarade od uspešnog otkupa akcija?

UGRAĐIVANJE MANJE VUKOTIĆA Uostalom, evo šta o njegovom “ugrađivanju” specijalnom tužiocu piše “lice sa poternice”: “Dogovaramo se da će Beko kroz uhodane kontakte, organizovati da njihov treći, manjinski partner, Manojlo Vukotić direktor „Večernjih novosti“ tačno određenog dana raspiše prospekt u ime malih akcionara, da će Beko preko svojih ljudi u Agenciji za hartije od vrednosti (Olivere Savović, sekretara) i direktora Agencije za privatizaciju Miodraga Miška Đorđevića organizovati kupovinu preko brokerske kuće „MV investments“, čiji je suvlasnik, tako da će jedino oni biti kupci i da će akcije moći da kupi po najnižoj ceni.

Bilo nam je jasno rečeno da je Vukotić dobio od Beka i Miškovića procenat zarade kad se uspešno završi otkup akcija, pored fiksnog paušala od 1.000.000 evra, od čega mu je već plaćeno 500.000 evra i čiju nam je doznaku uplate na račun u Grčkoj, Beko pokazivao, tvrdeći da mu je on račun i otvorio.

O kojim se ovde još inkriminacijama radi, pored utaje poreza (na 1.075.000, dva, tri ili više miliona evra?)? O značajnoj ulozi unutar kriminalne grupe? O saučesništvu u prevarnoj berzanskoj transakciji (pri prodaji dela firme)? O višestrukoj zloupotrebi funkcije i ovlašćenja generalnog direktora? Samo o klasičnoj zloupotrebi poverenja vlasnika? Ili i o zavlačenju ruke u njihov džep i podeli plena od gotovo hiljadu evra po svakoj prodatoj akciji “Novosti”? Zakon i tužilac će i o tome morati da kažu svoje, jer Subotić tvrdi: “Akcije malih akcionara su prodate po 3.200 evra, što je Vukotić trijumfalno najavio kao najveću moguću cenu koja može da se dobije, iako je znao da će cena na kraju dostići 4.150 evra, jer je tako bilo dogovoreno”.

U svakoj normalnoj zemlji bi Vukotićeva “sabrana dela” zaposlila i oznojila tužioca jer Subotić, povrh svega, tvrdi da je 2006. bio skovan i plan da se obezvredi državni paket akcija u “Novostima” i da je i omiljeni glavni urednik Šekspirove i svake postpetooktobarske vlade učestvovao u njegovoj realizaciji. Jedini koji zasad o (pre)prodaji “Novosti” iznosi (makar i zakasnelu, pristrasnu i parcijalnu) istinu, o tome je specijalnom tužiocu napisao: “…Dogovoriće sa Dejanom Mihajlovim i Aleksandrom Nikitovićem, Koštuničinim najpouzdanijim ljudima, da Vlada odustane od prodaje svog paketa vlasništva, kao i PIO fond, jer će nas to izaći jeftinije, a posle kupovine će se te akcije obezvredeti, pa ćemo biti u prilici da i ostatak kupimo za još manje para”.

Tužilac mora razjasniti: da li je plana obezvređivanja državnih akcija uistinu bilo ili Subotić smišljeno kleveće. Nezavisno od toga do čega istraga uopšte može doći, činjenica je da su akcije “Novosti” krajem avgusta 2006. prodavane čak nešto skuplje nego što Subotić tvrdi, da bi u prospektu “Novosti” na Beogradskoj berzi do pre koji mesec pisalo da je trenutna obračunska vrednost jedne njihove akcije jedva 11.362,66 dinara (ni 120 evra)! Još neutešnija je činjenica da je ta kompanija – pod Vukotićevim rukovodstvom – došla do 15 miliona evra gubitaka i dugova, što je veće od sume isplaćene 2006. za same akcije! Pred tužiocem je zapravo rebus: šta je u ovakvom bilansu plod Vukotićeve glavnouredničke i direktorske genijalnosti, a šta zavere obezvređivanja državnog (ako je zaista postojala)?

Vukotiću je do juče sve bilo dopušteno, unapred oprošteno i oprano. Zato što je glavnima u Šekspirovoj sve bilo unapred dozvoljeno, sve državno omogućeno, sve servirano i ozakonjeno, sve namirisano i osveštano. Tako će i ostati ako je Nemanjina 11 naumila da se odrekne ambicije da i Šekspirovu postavi na mesto. Ako je Srbija rešila da zauvek digne ruke od sebe.

ŠEST PITANJA ZA TUŽIOCA Ukoliko ipak nije, država i tužilac moraće konačno prestati da povodom “Novosti” ignorišu ova i ovakva pitanja:

– Pod kojim okolnostima i u čijoj režiji je 2001. u Nemačkoj bila kupljena KBA rotaciona mašina, za koju se i po “Novostima” i u Štampariji “Borba” zuckalo da je bila proizvedena još 1988. i prvobitno namenjena jednoj novinskoj kući u Bugarskoj, pa je morala da dobije modernizovanu elektroniku, a da je – uprkos svemu – plaćena kao da je bila sasvim nova i naručena?;

– Da li se neko ugradio u takvu kupovinu nove-stare “bugarke” i kakve je ceo aranžman imao veze sa jednom malom štamparijom u okolini Beograda?;

– Jesu li “Novosti” godinama kupovale novinski papir iz Slovenije preko nepotrebnog posrednika i znatno skuplje nego što se moralo i koliko je Vukotić imao vajde od toga?;

– Čije su stanove evroremontovale firme koje su bile angažovane da renoviraju spratove “Novosti”?;

– Da li je kompanija neke od izdatih knjiga štampala u štampariji koju je kontrolisao Darko Šarić?;

– Ko je sve imao vajde od toga što su se sa vrha “Novosti” godinama nabacivali poslovi rođacima, zetovima i kumovima?;

Antikrizna formula za Srbiju, naravno, uopšte nije prosta i ne svodi se na to da se uzme od Šekspirove i “podeli narodu” ili prepusti (vrati) državi. Ali Kopaonik krize bio bi sigurno desetine metara niži da je Nemanjina bila spremna da od Šekspirove bar poreze naplaćuje po zakonu. A makar još koji milimetar manji – da je zatražila (i kao Vlada i kao vlasnik 29,5 odsto “Novosti”) da Vukotić bude smenjen pred leto 2005. godine. U momentu kad su postojale jasne indicije da je prvi put primio mito. Pogotovo da nije godinu dana kasnije – asistiranjem tajkunima-preprodavcima u režiranju maloakcionarskog stampeda i paprene prodajno-poreske vožnje preko Bekove ofšor Male Krsne – pomogla tandemu iz Šekspirove da se preko (pre)prodaje “Novosti” još više uzdigne iznad države. I da, sve do danas, izvlači skrivene dividende i od državnog kopanja pod kriznim Kopaonikom.

Potpuna je nepoznanica hoće li Nemanjina konačno zatražiti Vukotićev odlazak. Bar sad kad su konačno demaskirani i lažni Leonida i njegovi tobožnji Termopili odbrane “Novosti”, kad su gubici i dugovi kompanije (pod njegovom dirigentskom palicom) premašili osnovni kapital i kad je uređivački manjizam proizveo tiražni smanjizam, koji je “Večernje novosti”, u odnosu na 2004. osakatio za oko 100.000 prodatih primeraka (u proseku, po broju), što je sumarni prodati tiraž tri dnevna lista koji izlaze u Beogradu. Međutim, ako sve bude kao dosad, Nemanjina će tu “prijatnu obavezu” prepustiti VAC-u kao novom većinskom vlasniku.

Još je neizvesnije: hoće li Srbija smoći snage da makar Vukotića upozna sa poreskom policijom i državnim tužiocem. Ali zato je već savršeno jasno da su sve grane vlasti, kud god stvari dalje krenule, i povodom “Novosti” prodemonstrirale koliko je bio naivan veliki i umni Leonardo da Vinči kad je tvrdio: ko naumi da se obogati za jedan dan, biće obešen – najduže za godinu dana.

Da ne bude zabune, bilo je posle 5. oktobra poviše vešanja povodom “Novosti” i Vukotića! I to vešanja u kojima je upravo država učestvovala! Tužilaštvo i najviša izvršna vlast vešali su istinu o “sabranim (ne)delima” manjoserdara o rep mačorima lutalicama po Savskoj i Nemanjinoj!

13 NIŠTA Zajedno sa pet kolega iz “Novosti”, krajem avgusta 2006. podneo sam protiv Vukotića krivičnu prijavu zbog osnovane sumnje da je kompaniji tokom 2004. i 2005. – izdavanjem edicija knjiga “20 vek” i “Milenijum” -naneo štetu između tri i pet miliona evra. Gde treba: Prvom opštinskom (sadašnjem Prvom osnovnom) tužilaštvu u Beogradu. Plus još: neposredno uručio kopiju (sa pratećim dokazima i dokumentima) tadašnjem ministru pravde Zoranu Stojkoviću i sve poslao Koštuničinom i još nekim važnim kabinetima.

Kao da smo bacili nekoliko mikroskopskih kamenčića u Dunav! Kao da državni Dunav utiče u kakvu crnu rupu!

Nadležni tužilac dr Goran Ilić i njegovi zamenici ponašali su se prema nama kao prema nušićevski sumnjivim licima. I na sve načine gledali da nas ko ne vidi kod njih ili sa njima!

Nisu nas nikad ni za šta pozvali! Nisu nas ništa pitali! Nisu nam ništa zatražili! Nisu nas čak ni obavestili da su tu prijavu, zavedenu pod Ktr. br. 1605/06, stavili ad akta, navodno pre 27 meseci!

Ništa što zakon obavezuje tužioca da podnosioce krivične prijave u roku od osam dana u pisanoj formi obavesti o njenom adaktiranju ili odbacivanju!

Ništa što je tužilaštvo ovom smišljenom obmanom onemogućilo podnosioce prijave da iskoriste zakonsku mogućnost da sami blagovremeno preduzmu krivično gonjenje “heroja” srpske Miša-Miško ere!

“Crna rupa” Prvog bg-tužilaštva minimalno se otvorila tek početkom maja 2010. godine! Tek kad sam došao na peti sprat beogradske Palate pravde i zatražio direktan odgovor: šta je sa Ktr. br. 1605/06? Tek tad je preda mnom bila otvorena knjiga-upisnik u kojoj je, u odgovarajućem manjem pravougaoniku (gde je, izgleda, bilo prepravki!), stajalo da je na krivičnoj prijavi radila Ilićev zamenik Gordana Stojanović i da je adaktiranana 12. 2. 2008!

“Crna rupa” je, međutim, usisala moje traženje da dobijem kopiju odluke/obrazloženja o adaktiranju (uz pozivanje na “operativnu tajnu” nakon 27 meseci!) dozvolivši mi formalni “uvid u predmet” koji nije bio “uvid u predmet” jer mi je bilo pokazano samo ono što je neko – sa orvelovskim cinizmom – procenio da oči “sumnjivog lica” mogu da vide. U istoj vodi su udavljeni i “mačići” mog pisanog zahteva-molbe da mi se odobri fotokopiranje spisa iz Ktr. br. 1605/06 (dobio sam jedino dva dopisa tužilaštva upućena policiji koja ništa ne znače). Krug se po drugi put zatvorio kad sam 14. maja 2010. – umesto teksta odluke o adaktiranju – dobio obaveštenje (sa potpisom zamenika tužioca Aleksandre Minić) da je 12. 2. 2008. “doneta odluka da nema mesta pokretanju krivičnog postupka protiv Manojla Vukotića” i da je za ovakvo adaktiranje prijave znalo i Republičko javno tužilaštvo!

“Crna rupa” je izbljuvala “nema mesta”. Sa lakoćom spuštanja giljotine. Kao da je u njenoj vlasti i smena godišnjih doba.

Ništa što je Vukotić ugovor o ediciji “Milenijum” potpisao sa fantomskom firmom iz Milana NEW MEDIA (sa jedva 10.000 evra osnivačkog kapitala) kojoj je to bio prvi ugovor i prvi i jedini posao; mnogo fantomskijom i od Bekovog “Vorldfina”, koji je, kad je kupovao Luku “Beograd”, bar na računu imao triput više (31.000)!

Ništa što je NEW MEDIA (NM) osnovana između dva Vukotićeva službena boravka u Italiji, baš u gradu u kojem je njegovom sinu Vladimiru bila isplaćena polovina prve tranše (37.500 evra) lažnokonsultantskog očevog honorara!

Ništa što je manjoserdar ugovor sa fantomom potpisao jedva tri dana posle njegove registracije (kako li je samo znao gde je lopta i kad je treba šutnuti na gol bez golmana?)!

Ništa što je Vukotić (11.10 2006.), u iskazu datom u policiji, sam priznao: “O bonitetu NEW MEDIA Upravni odbor je dobio informaciju od mene, ali nismo imali nikakvu zvaničnu potvrdu o bonitetu (te) kuće jer sam znao da se formirala nova kuća”!

Ništa što je “crna rupa” raspolagala i ovim demantujućim iskazom (u to vreme) finansijskog direktora “Novosti” Branislava Vojvodića (koji je po funkciji prisustvovao i odlučivanju o izboru partnera za “Milenijum”): “Nemam saznanja da je Upravni odbor bio obavešten o radu, bonitetu i vremenu osnivanja navedenog preduzeća (NEW MEDIA). Nije mi poznato ko je vlasnik ili osnivač NEW MEDIA”!

Ništa što je Vukotić naveo Upravni odbor “Novosti” da u poslednjem momentu odbaci već napola prihvaćenu, u svakom pogledu povoljniju, ponudu velike španske izdavačke firme MEDIASAT i dao prednost fantomu-punoglavcu čiji su oci, po svemu sudeći, bili on i Italijan Stefano Bovoli; što je “crna rupa” u Ktr. br. 1605/06 imala razjašnjeno i izračunato: da je omiljeni direktor i glavni urednik Šekspirove i Nemanjine – pristajući da NM plaća 150,00 dinara po knjizi – smišljeno prihvatio lošiju ponudu štetnu po sopstvenu firmu jer je 150 dinara u vreme potpisivanja ugovora sa NM bilo 1,75 evra po knjizi, dok je MEDIASAT tražio 1,60 evra!

Ništa što je MEDIASAT predugovorom bio pristao da iz svojih 1,60 evra plati i prevoz knjiga do Beograda, i uvozne troškove, dok je Vukotić (dakako, bez ikakve lične koristi!) u ugovoru sa NM pristao da “Novosti” na sebe preuzmu sve troškove uvoza odštampanih knjiga!

Ništa što su “Novosti” potpuno finansirale “Milenijum” iako su po ugovoru sa NM bile samo “kupac” i “ekskluzivni distributer” njenih (tuđih) knjiga i što su za tu ediciju morale da od Pireus banke obezbede i bankarsku garanciju od milion evra!

Ništa što je 1,60 evra MEDIASATA važilo za prosek “oko 600 strana” za knjige “Milenijuma”, a što je u 150 dinara NM ukalkulisan prosek od 480 strana!

Ništa što je veliki Vukotić pristao da ljubljenoj NM plati i lekturu (koja je kompletno urađena u “Novostima”) i “autorska prava”, mada je znao, ili morao znati, da su (kao i većina prevodilačkih) na delima uključenim u “Milenijum” odavno ugašena!

Ništa
što su velika domaća štamparija “Slovo” i izdavač Miličko Mijović – koji su sličan poduhvat odradili sa “Politikom” – bili spremni da knjige za “Milenijum” odštampaju za samo nešto više od 85 dinara po primerku, što znači: 0,76 evra, odnosno 65 dinara, jeftinije nego što je Vukotić (dakako, bez ikakve lične koristi!) plaćao NM; i što je Mijović bio voljan da snosi sve troškove osim reklamnih i da preuzme sve neprodate primerke!

Ništa
što je na knjigama edicije “Milenijum” pisalo “štampano u Evropi”, što je, već na prvi pogled, moralo da bude sumnjivo čak i tržišnoj inspekciji!

Ništa što ni uslovi štampanja “21 veka” nisu bili ništa regularniji i manje štetni po “Novosti” jer je Vukotić – samo primera radi – potpisao ugovor kojim je pristao da njegova firma potpuno nepotrebnom partneru-posredniku, Atlas Sistemu (AS) kao vlasniku edicije, svaku uništenu ili izgubljenu knjigu plati po 200 dinara i da mu (dakako, bez ikakve lične koristi!), na svaku sa zakašnjenjem transferisanu sumu, plaća po dva odsto kamate, dok je AS za ista kašnjenja svom španskom partneru plaćao jedan odsto!

ULOGA TUŽIOCA DR ILIĆA
Naravno, ni ja ni kolege supotpisnici prijave nismo ni pomišljali da bi Stojković i Koštunica trebalo da preuzmu ulogu državnog tužioca, ali smo smatrali važnim da ministar pravde i premijer znaju šta sve Vlada Srbije podrškom manjizmu zapravo podržava. Dakle: obojica su dovoljno znali, u najgorem slučaju – mogli znati, ali se u njihovoj Nemanjinoj 11 od kraja avgusta 2006. očito mislilo da je, najblaže rečeno, o Vukotiću (da parafraziram Dragana Bujoševića) srpski ćutati.

A pobrojanih 13 “ništa” samo su delimična ilustracija (u Ktr. br. 1605/06 ima osnova za makar još toliko!) na čemu je peti sprat beogradske Palate pravde krčmio i zakon i državu. Šta se u interesu manjizma, zajedno sa reputacijom samog tužilaštva, vešalo mačku o rep. Uprkos svemu, iznenadio nas je i užasnuo “bliski susret prve vrste” sa ovakvom kaskadom tužilačkog bezakonja i beščašća. Rahitičnom stručnošću i deficitom profesionalne časti.

Ko je Prvo opštinsko tužilaštvo u Beogradu povodom “Novosti” i Vukotića pretvorio u crnu rupu? Pošto je svako realno “podvlačenje crte” u nadležnosti Republičkog tužioca i onih pred kojima tužilačka vertikala mora da polaže račun, evo samo nekih činjenica.

Podnosioci krivične prijave su marta i aprila 2007. više puta bezuspešno pokušavali da saznaju šta se sa njom događa. Opet gde treba: na petom spratu beogradske Palate pravde. Imajući na umu i držanje Nemanjine 11, verovatno bi digli ruke od svega da – sticajem okolnosti – nisu saznali da je “crna rupa”, koja nije dopuštala da joj se približe ni na puškomet, došla na noge “heroju” Ktr. br. 1605/06 Manojlu Vukotiću!

Saznali smo, naime, da je tužilac Goran Ilić 13. maja 2007. u 13 sati – a to je bila nedelja (neradni dan) – došao u Vukotićev direktorski kabinet na petom spratu “Novosti” na Trgu Nikole Pašića! E, preko toga se nije moglo preći! Obnovili smo kucanje na zatvorena vrata, samo što smo otad tražili prijem kod vrlog dr Ilića. I njegova sekretarica nas je – onako kako utrenirane sekretarice umeju – “otkačivala” sve dok njenom šefu nismo jasno stavili do znanja da je viđen 13. maja u “Novostima” i da “informaciju o svom nedeljnom boravku u Vukotićevom kabinetu” ne duguje samo podnosiocima krivičnih prijava protiv njega, nego i “reputaciji tužilaštva” kojem je na čelu.

Efekat? Kao da je bila dodirnuta čarobnim štapićem, “crna rupa” se faktički trenutno pretvorila u umiljatu crnu macu. Primila je troje podnosilaca prijave već sutradan! Samo što nije ponudila da im lično prostre crveni tepih između petog sparata “Novosti” i petog sprata Palate pravde! Samo što u svom kabinetu nije plakala, a klela se: da uopšte nije znala da protiv Vukotića u Prvom opštinskom tužilaštvu “leže” neke krivične prijave i da je kod “heroja” Ktr. br. 1605/06 bila jedino zato što je prijatelj-kolega sa juga Srbije zamolio da ga odvede do samog vrhovnog žreca manjizma!

Ilić jeste doktor nauka, pa ipak – kako li je samo znao da će njemu potpuno nepoznati Vukotić biti u nedelju u 13 u svom kabinetu?! Ali, dobro, možda naivna dečica iz Palate pravde i mogu da zamisle: tužioca-turističkog vodiča i tužioca koji bez tuđe pomoći ne ume da pređe rastojanje između bg-autobuske stanice ili najbliže javne garaže i Trga Nikole Pašića. Možda, ipak je to nerazvijeni jug, a Srbija usred Miša-Miško ere!

Nas troje smo, međutim, iskreno priznali da naša mašta dotle ne dobacuje i da se ne smatramo dostojnim takvog uzvišenog solila. Suočen sa tim, veliki tužilac dr Ilić – da bi popravio bar “umjetnički dojam” (što bi rekla Milka Babović) – galantno je ponudio ideju da “najsvežije” krivične prijave protiv Vukotića preuzme neko u čiju nepristrasnost nemamo razloga da sumnjamo.

Ubrzo smo (7. juna 2007, sa potpisom Ilićeve zamenice Ivane Kostić), dobili dopis na čijem kraju je stajalo: da je “od Okružnog javnog tužioca u Beogradu zatraženo da, ukoliko smatra da postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasnost javnog tužioca dr Gorana Ilića, odredi zamenika javnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu koji će vršiti profesionalni nadzor nad radom Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu” – u predmetima u kojima je prijavljeni Manojlo Vukotić. Bio je to plod panike i zavaravajući taktički korak u mestu.

Tužilačka crna rupa na petom spratu Palate pravde nije nestala! Zakonomerno su usledili 12. februar 2008. i ono “nema mesta pokretanju krivičnog postupka protiv Manojla Vukotića”. Uprkos svemu, pokazalo se da moćni i nedodirljivi dr Ilić nije Hristos pa da hoda po vodi ne ostavljajući tragove. Pomenuti pravougaonik u upisniku, ćele-kula od 13 “ništa” i 13. maj 2007. to potvrđuju i tek su polazne tačke za hitnu istragu koju tužilačka vertikala o zataškavanjima prijava protiv Manojla Vukotića duguje Srbiji, ali i sebi, Zakonu i istini.

Tek polazne jer postoje i tragovi izvan “crne rupe”, koji iziskuju da se istraga pozabavi i samim 12. februarom 2008. i da utvrdi: da li je odluka o adaktiranju Ktr. br. 1605/06 uopšte i bila doneta tog dana. Imam razloge za podozrenje da se to možda dogodilo i celu godinu i po kasnije i da je adaktiranje moglo biti i – antidatirano!

Zakon je zabranjivao tužilačkoj “crnoj rupi” da u “Novostima” ima kontakte jedino sa Vukotićem. Sve dok protiv njega postoje krivične prijave na petom spratu Palate pravde. A ona je upravo Vukotiću, naknadno izigravajući turističkog vodiča-klovna, 13. maja 2007. došla na noge! Zakon i pravila ceha zabranjivali su advokatu Zoranu Jovanoviću da punomoćje, koje sam mu dao dok sam još bio odgovorni urednik “Novosti” i dok smo zajedno išli u sudove zbog “štamparki”, upotrebi možda jedino u vezi sa Ktr. br. 1605/06. Čak i da sam ja za to znao (a nisam) i da sam sa tim bio saglasan (a nisam)! Jer, Jovanović je nastavio da bude advokat “Novosti” i da zastupa i Vukotića, pa smo povodom Ktr. br. 1605/06 ne samo ja i Vukotić, nego i ja i Jovanović, bili suprotne strane! Uprkos svemu tome, moje punomoćje Jovanoviću se našlo baš u Ktr. br.1605/06!

Primljeno je u Prvom opštinskom tužilaštvu 26. juna 2008. – 130 i nešto dana nakon što je krivična prijava navodno bila adaktirana! A to otvara ceo niz nimalo bezazlenih pitanja. Čak i ako se evidentna zloupotreba punomoćja (kojem su rukom dodata i imena Jovanovićevih advokatskih pripravnica Dragane Mitić i Maše Dedeić) uslovno i privremeno ostavi po strani.

ANTIDATIRANJE I PRIJAVA Zbog čega bi Jovanović, na Vukotićev zahtev, slao M. Dedeić na peti sprat Palate pravde da proveri u kojoj je fazi rad na Ktr. br. 1605/06 ako je ta prijava zaista bila arhivirana 12. februara 2008? Zar bi, da je sve uistinu bilo tako, M. Dedeić u tužilaštvu – kako mi je rekla (tvrdeći da je za punomoćje ona jedini krivac, a da je njena krivica samo u tome što je omaškom uzela moje, a ne Vukotićevo punomoćje Jovanoviću) – dobila odgovor u stilu “prijava je u proceduri”? Zar je “crna rupa”, koja je bila dužna da i Vukotića obavesti i o adaktiranju i o onom “nema mesta”, kršila zakon i na njegovu štetu? Uostalom, zar bi Ilićev peti sprat Palate pravde posle 13. maja 2007. propustio priliku da vešću o odbacivanju prijave obraduje peti sprat “Novosti”?!

Možda bih nekako poverovao i u 12. februar 2008. i u omašku sa punomoćjem da me M. Dedeić nije 7. septembra 2009, pošto sam joj potpisao punomoćje za sudski spor u Zrenjaninu povodom jednog teksta iz “Novosti” (Jovanović je iznenada umro 2. avgusta te godine), nije iznebuha upitala: “A šta ćemo, gospodine Bilbija, sa krivičnim prijavama?” Iz tog pitanja sam izveo jedino mogući zaključak: da je Ktr. br.1605/06 i tada bila još “živa”. Ni sad nemam razloga da mislim drukčije, s obzirom da mi je, pokušavajući da me uveri da je sve što se dogodilo sa punomoćjem “samo glupa omaška”, priznala: da je i avgusta prošle godine, opet na traženje Vukotićevog kabineta, išla na peti sprat Palate pravde radi provere i da je opet dobila odgovor iz kojeg nije zaključila da je prijava odbačena!

Da je sa Ktr. br. 1605/06 išta bilo u redu i po zakonu, da je zaista bila arhivirana 12. februara 2008, zar M. Dedeić ne bi već 26. juna 2008, ili bar avgusta 2009. godine, dobila odgovor koji sam ja dobio maja 2010?!

Previše nelogičnosti, slučajnosti i omaški da bi se moglo raditi o tome! Toliko, da mi je, posle svega, teško da uopšte poverujem da su kod “turističkog vodiča” dr Ilića – čak i od “sumnjivih lica” zbog kojih je imao i laku paniku – lošije stajali i onaj kome je vodio kolege “sa juga” i oni koji rade za njega i sa tuđim punomoćjima! Utoliko teže što su i oni koji su advokatski nasledili “Novosti” i Vukotića od pokojnog Jovanovića, kao i M. Dedeić, izbegli da mi omoguće uvid u izveštaje koje je ona napisala o ishodu svoje dve provere.

Doktor Goran Ilić je istinu o “Novostima” ostavio na cedilu i peti sprat Palate pravde pretvorio u crnu rupu koja zaslužuje i izučavanje i – istragu. Aferim! Abolirani Vukotić je od novinarstva “Novosti” napravio spravicu za rasterivanje gradonosnih oblaka iznad Delte i iznad njenih u Nemanjinoj 11 i svim ostalim ulicama Delta-Srbije. Radi toga je “partiju čitalaca”, o kojoj tako rado i zaneseno govori, pretvorio u Deltin plankton. A trijumvirat Miša-Manjo-Miško zaveo je “Novosti” u poslovnu slepu ulicu i ne zna gde su mu ni volan ni rikverc. Država bi ih za to morala (jer su ugrozili i njenih 29,5 odsto) upitati za “junačko zdravlje”, čak i da nije upozorenja Boda Hombaha (u pismu predsedniku Tadiću) da su “Novosti”dovedene do provalije i stečaja.

Ukoliko je istina ono iz Subotićevih “izjava” specijalnom tužiocu o Vukotićevom fiksnom paušalu i procentu zarade od otkupa akcija, onda Bekov i Miškovićev “manjinski partner” ima dovoljno da finansira izgradnju bar jednog stuba nosača tajkunskog mosta o kojem se toliko govori poslednjih dana. A da ne osiromaši! Samo, ni to ne može biti njegova crkva-pokajnica! On ne može opran preći ni takav most!

Ako se povodom “dostignuća” Manojla Manje Vukotića i dr Gorana Ilića, uprkos svemu, ništa ne dogodi, ako obojica izađu suvi iz vode, onda je sve dozvoljeno! Ne samo samo glavnima iz Šekspirove! Onda je država samu sebe sklonila i sa Manjine i Goranove “magistrale sunca” i legitimisala svačije pravo na parče svedozvoljenosti. Onda su pred Srbijom još dva, mnogo islandskija vulkana. Ulica i haos.

Autor je akcionar i bivši odgovorni urednik „Večernjih novosti“

18
јун
10

Istraga protiv Vukotića

B92 Info Vesti Hronika

Ispituje se privatizacija Novosti

18. jun 2010. | 10:08 | Izvor: B92 Beograd

– Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević za B92 kaže da je pokrenut pretkrivični postupak o privatizaciji kompanije Novosti.

Stanko Subotić (arhiva)
Stanko Subotić (arhiva)

To je učinjeno na osnovu izjave Stanka Subotića koji tvrdi da ima dokaz i o uplati pola miliona evra za predizbornu kampanju DSS-a.

To je, kako navodi Subotić, bio uslov za dogovor o privatizaciji Novosti. Stanko Subotić, u izjavama koje je 24. maja preko advokata dostavio tužilaštvu za organizovani kriminal, izneo je brojne optužbe na račun Milana Beka i Miroslava Miškovića.

Naveo je da su oni organizovali protivzakonito preuzimanje akcija Novosti 2006. godine.

Subotić je naveo da su imali podršku pojedinih članova vlade i direktora Večernjih novosti Manojla Vukotića. U tužilaštvu za organizovani kriminal kažu da rade na navodima iz Subotićeve izjave.

“Slučaj je u pretkrivičnom postupku i ispituju se navodi”, rekao je tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević za B92 i dodao da se “očekuje izvešataj policije”.

Subotić navodi da su njegovi advokati, na zahtev tužilaštva, dostavili dodatne dokumente i pojašnjenja izjave. On tvrdi i da je većinu pregovora o prodaji Novosti vodio bivši sekretar Vlade Srbije Dejan Mihajlov, koji je to ranije demantovao. Subotić kaže da je posrednik u pregovorima bio kontroverzni biznismen Dragi Mićović, na čiji je račun navodno i uplatio 500 hiljada evra za izbornu kampanju DSS-a.

Kao dokaz za ove tvrdnje Subotić je dostavio bankarski izvod u kojem se vidi da je 4. jula 2006. godine na jedan račun u italijanskoj banci “Monte di pasci de siena” uplaćena ova suma. Na izvodu se, međutim, vidi samo broj računa ali ne i ime na koje je novac uplaćen. Subotić nije želeo da odgovori na pitanje “kako ovaj papir predstavlja dokaz da je 500 hiljada evra uplaćeno baš Mićoviću”, već je samo rekao da taj dokument ima i tužilaštvo i da njegove trvdnje može u Italiji da proveri za 24 sata. Mićović je odbio da bilo šta komentariše.

On ni ranije nije želeo da objasni svoju ulogu u privatizaciji Novosti. Njegovo ime pominje se i u dokumentu do kojeg je došla TV B92, a koji je deo ugovora između firmi koje kontroliše Milan Beko i firme Stanka Subotića.

„Ako i jedna i druga strana ne dođu do dogovora u roku od 60 dana, treba da se obrate gospodinu Dragom Mićoviću, rođenom 6. aprila 1969. godine u Beranima, čija je uloga da bude medijator i koji bi trebalo da ponudi rešenje eventualnog spora dve strane“, navodi se u dokumentu.

Inače, u ovom ugovoru navodi se da troškove za preuzimanje akcija Novosti snosi Subotićeva firma “Senta”, a da će sam proces biti izveden preko nekoliko Bekovih firmi koje i danas upravljaju tom medijskom kućom.

15
јун
10

e novine: Vukotić pod istragom

Posle izjava Stanka Subotića

Manojlo Vukotić pod istragom?

Pripremile: e-Novine
Veličina slova: Decrease  font Enlarge  font
Odlično plaćeni patriotizam: Manojlo Manjo Vukotić, kontroverzni  biznismen

Odlično plaćeni patriotizam: Manojlo Manjo Vukotić, kontroverzni biznismen

Photo: Stock

Povodom pisanih izjava Stanka Subotića oglasilo se i Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal. Naime, pomoćnik specijalnog tužioca za organizovani kriminal Mirjana Ilić, pozvala je zastupnika Stanka Subotića, advokata Radoslava Tadića, da tim povodom dođe u Tužilaštvo radi dodatnih pojašnjenja. Mirjana Ilić obavestila je Subotićevog zastupnika da je dobila u rad izjave koja se odnose na zloupotrebe u privatizaciji „Večernjih novosti“, da po istima postupa i da su joj tim povodom potrebna dodatna pojašnjenja i odgovori od Subotića. Odgovore na postavljena dodatna pitanja Stanko Subotić je u pisanoj formi dostavio specijalnom tužiocu za organizovani kriminal. Njegovo pismo Mirjani Ilić objavljujemo u celini

Dana 24.05.2010. godine zastupnik Stanka Subotića predao je Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal izjave koje se odnose na saznanja o organizovanoj kriminalnoj grupi, koju su predvodili i organizovali Milan Beko i Miroslav Mišković uz pomoć više lica, pre svih državnih funkcionera. Organizovana kriminalna grupa je formirana sa namerom da se protivzakonito i po simboličnim cenama preuzimaju akcije državnih firmi i u tome su imali direktnu podršku državnih funkcionera, takođe članova kriminalne grupe. Po istoj matrici, ova kriminalna grupa je uz pomoć članova Vlade i direktora „Večernjih novosti“ Manojla Vukotića, člana kriminalne grupe, rešila da nezakonito preuzme i akcije „Večernjih novosti“. Tom prilikom organizovana kriminalna grupa, čiji je glavni strateg bio Milan Beko, koristeći se prevarom i uticajem političara, od Stanka Subotića dobija blizu 19 miliona evra za akcije „Novosti“, koje ni do danas nisu predali, a zaradu su odavno međusobno podelili sa političarima.

„Poštovana, obavešten sam od mog pravnog zastupnika Radoslava Tadića, da ste mu se dopisom br KTR 290/10 od 03.06 ove godine obratili i pozvali na sastanak, a povodom mojih izjava datih specijalnom tužiocu. Takođe sam obavešten i o sadržaju sastanka koji je održan 11.06. ove godine i sa vašim dodatnim pitanjima i zahtevima  oko pomenutih izjava. Ovim putem vam dostavljam odgovore na vaša pitanja.

Pre svega, želeo bih da istaknem da sam protiv Manojla Vukotića, kao i još 22 lica, 19. marta ove godine nadležnom tužilaštvu u Ženevi (gde mi je stalno mesto boravka) podneo krivičnu prijavu koju je tužilac prihvatio i po kojoj postupa. Dva meseca kasnije, 24. maja, preko svojih pravnih zastupnika, podneo sam specijalnom sudu moja saznanja u vidu izjava povodom svih krivičnih dela u procesu privatizacije dnevnog lista „Večernje novosti“. Direktan povod mog dopisa specijalnom tužiocu, bile su izjave koje su u javnosti dali najviši državni organi Srbije (ministarka pravde Snežana Malović, državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen, specijalni tužilac Miljko Radisavljević i drugi) da će se ispitati sve oko privatizacija „Večernjih novosti“ i Luke Beograd, a koje su sproveli Milan Beko i Miroslav Mišković.

Izjave su date kao direktna posledica mog javnog nastupa na TV B92, kada sam pomenutu dvojicu optužio da su mojim parama, do kojih su došli prevarom, platili i akcije „Novosti“ i akcije Luke Beograd i da o svemu posedujem urednu dokumentaciju. Kako je već prošlo više od dva meseca od izjava funkcionera, a da mene ili moje pravne zastupnike niko nije kontaktirao, ja sam samoinicijativno, u formi izjava, 24. maja predao tužiocu sve detalje oko te privatizacije, objasnivši precizno način kriminalnog organizovanja i delovanja zločinačkog udruženja koje su formirali Miroslav Mišković i Milan Beko. Tada sam tužiocu i napisao da dopis šaljem, između ostalog, i zbog toga, što su do mene došle informacije da su Beko i Mišković preko svojih ljudi u pravosuđu navodno uspeli da srede da se pokrene fingirana istraga u tužilaštvu, ali takva da pokaže da je sve urađeno po zakonu i da na taj način i preko pravosuđa dobiju verifikaciju svojih kriminalnih radnji.

Sada mi dozvolite da vam odgovorim na vaša pitanja. Na vaš upit, da li je pored Manojla Vukotića još neko učestvovao u krivičnim delima oko privatizacije „Novosti“, jer u protivnom moja izjava nije za vaše tužilaštvo, moj odgovor je sledeći.

U prvoj, glavnoj izjavi predatoj specijalnom tužiocu 24. maja, nalaze se imena svih učesnika u zločinačkom organizovanju, uključujući i Manojla Vukotića, kao i njihove neposredne uloge i zadatke u ovom zločinačkom poduhvatu. U drugoj, manjoj izjavi nalazi se samo dodatak o ostalim krivičnim delima Manojla Vukotića koja se gone po službenoj dužnosti. Dakle, obe izjave su moraju posmatrati kao celina, jer one to i jesu.

Na vaše pitanje – da li posedujem ugovor između Manojla Vukotića i WAZ-a i da li znam šta je predmet ugovora, odnosno koje krivično delo – odgovaram da posedujem ugovor, naravno kopiju, jer se originali nalaze kod predstavnika kompanije WAZ (prva tri svedoka koja sam predložio direktno su uključeni u taj ugovor), a original ugovora je i u advokatskoj kancelariji Milana Joksovića i Petra Stojanovića, koji su sastavljali ugovor i koje sam vam, takođe, predložio kao svedoke. Napominjem da je celokupni ugovor objavljen javno preko više medija, a da ga i dan danas možete videti i naći na sajtu B92.

Tamo gde su privatizacije, tamo sam ja: Milan Beko, mali privrednik

Photo: Stock

Na vašu konstataciju, da Manojlo Vukotić „nije bio postavljen od države, već od malih akcionara“, mislim da niste u pravu, već da je Vukotića postavila Vlada Srbije, koja je najveći akcionar, i da, prema tome, Vukotić jeste bio državni službenik. Takođe vam napominjem, da su i pomenuti mali akcionari istim povodom još 2006. podneli krivične prijave protiv Manojla Vukotića nadležnom tužilaštvu, ali da po njima nije do danas postupano.

Što se tiče činjenice da je i Više tužilaštvo u Beogradu povodom ovog slučaja, a na osnovu saznanja u medijima, već „formiralo predmet“, mogu samo da konstatujem da je čudno da su formirali predmet povodom mojih izjava na TV B92 (u emisiji Jugoslava Ćosića kod kojeg je gostovao Nebojša Medojević), a da me za preko dva meseca niko tim povodom nije kontaktirao. Želim da verujem da je u pitanju grubi propust administracije, a ne ostvarenje najava Beka i Miškovića da su „sve dogovorili u pravosuđu oko toga“. U svakom slučaju, moja pisana izjava sa dokumentacijom od 24. maja može da bude dragocena i Višem tužilaštvu, pa verujem da ćete je proslediti nadležnom tužiocu koji postupa po „formiranom predmetu“, a o tome obavestiti kako podnosica izjave, tako i javnost u Srbiji.

Što se tiče vašeg zahteva, za dostavu originalnog ugovora između mene i kompanije WAZ, preko mog zastupnika vam ugovor i dostavljam, uz molbu da ga ne koristite za javno objavljivanje, već isključivo za istragu, jer po ugovoru mogu da snosim sankcije od druge stane ukoliko ugovor javno objavim.

Kao što sam naveo i specijalnom tužiocu, i dalje sam spreman da odgovorim na sve dodatne zahteve od strane vas ili drugih državnih organa, rešenih da utvrde pravu istinu u ovim privatizacijama“. (Stanko Subotić, Ženeva 14.06. 2010)

15
јун
10

e novine: Šta je B. Hombah napisao Tadiću

Bodo Hombach, šef WAZ grupe, javio Borisu Tadiću

Nismo dobrodošli, napuštamo vašu državu!

Pripremile: e-Novine
Veličina slova: Decrease  font Enlarge  font
Dosta je bilo pljuvanja: Bodo Hombach, WAZ

Dosta je bilo pljuvanja: Bodo Hombach, WAZ

PHOTO: appl.welt.de

Povodom afere oko „Večernjih novosti“ u koju su umešani Milan Beko, Miroslav Mišković, neizbežni Manojlo Manjo Vukotić, ali i čitav niz imena iz kabineta dr Vojislava Koštunice – oglasio se Bodo Hombach, šef medijske grupacije WAZ, koji je predsedniku Srbije Borisu Tadiću poslao pismo u kojem ga obaveštava da je zbog „nezapamćene medijske kampanje i javnih kleveta“ WAZ odlučio da potpuno povuče svoje investicije iz Srbije

U ponedeljak 7. juna, Bodo Hombach, šef medijske korporacije WAZ, uputio je pismo Borisu Tadiću, predsedniku Srbije. Nakon što je kurtoazno pozdravio Predsednika („Uz puno poštovanje vaše ličnosti i vašeg službenog položaja smo odlučili, da vam u smislu naših otvorenih razgovora direktnim rečima opišemo položaj našeg društva i našu odluku“), Hombach ga opominje da je medijska grupacija WAZ investirala u Srbiju 120 miliona evra, uz podsećanje „bili smo pozvani da to uradimo“.

U svetu podzemlja

Sledi Hombachovo objašnjenje: „Medijska grupacija WAZ je dobro prihvaćena u drugim državama jugoistočne Evrope, i u njima ima pozitivna iskustva. Razvoj u tim državama je bio uspešan. Za razliku od toga, u Srbiji smo se do sada susreli samo sa finansijskim gubicima i javnim klevetama. Na kraju smo niz meseci bili izloženi nezapamćenoj medijskoj kampanji koja nas je oklevetala i svrstala u svet podzemlja. Nadali smo se da ćemo povodom toga dobiti podršku države i njenih političara. To pre svega i zato što smo predali i/ili ponudili da predamo državnim organima sve dokumente, spise i sve ostale dokaze koji potvrđuju ispravnost naših postupaka“.

Hombach otkriva Tadiću buduću WAZ strategiju: „Više ne vidimo nikakve mogućnosti da kao izdavač uspešno poslujemo u Srbiji. Iz tog razloga želim da Vas obavestim da nameravamo da počnemo sa prodajom i povučemo svoje investicije iz Srbije, i da uopšteno krenemo sa strategijom povlačenja koja bi minimizirala štetu“.

Tužba protiv Milana Beka u Austriji

U pismu upućenom Tadiću, Hombach otkriva zanimljive detalje: „Protiv bivših i sadašnjih ugovornih partnera, koji su nam bili preporučeni i predstavljeni od strane tada visoko rangiranih ličnosti u srpskoj politici, preduzeli smo pravne korake“. Hombach se u pismu osvrće i na Stanka Subotića: „U ovom trenutku se namirujemo na nepokretnostima jednog ranijeg partnera, u cilju ostvarenja založnih prava. Banke koje su povezane sa ovim su nas informisale da je u ovom pogledu neophodna razumna i stručna saradnja sa različitim institucijama. To ćemo naravno da uradimo“.

Nisu ispunili njegove uslove: Beko, optuženik u Austriji

Photo: Stock

Što se tiče Milana Beka, ovako Hombach izveštava Borisa Tadića: „Protiv sadašnjeg srpskog poslovnog partnera smo u Austriji pokrenuli arbitražni postupak. Pomenuti partner je meni i još jednom predstavniku WAZ pre par meseci u Diseldorfu u jednom razgovoru najavio da nećemo dobiti odobrenje za koncentraciju u pogledu ’Novosti’, ukoliko ne ispunimo njegove uslove. Hvalio se time da je bio od velike pomoći Vašem prethodniku. Tvrdio je da je onemogućio našu tadašnju kupovinu akcija, kao i neke druge strane investitore pri ostvarenju njihovih ciljeva (navodeći nekoliko slučajeva). Naveo je da na isti način može da spreči i sprečiće da dođe do odobrenja za koncentraciju. Njegovi uslovi za nas nisu bili prihvatljivi. On je želeo da bude u našem nadzornom odboru za jugoistočnu Evropu i da stekne udeo u našem angažovanju u medijima u Srbiji“.

Konačno, Hombach kaže Tadiću: „Poštovani predsedniče, želimo ukratko i potpuno otvoreno da Vam kažemo: pošto se kao investitori ne osećamo dobrodošli, napuštamo Vašu državu. Ipak, pri tom povlačenju nećemo dozvoliti da nam budu uskraćena još i naša ekonomska prava. U vezi sa postojanjem administrativnih blokada u postupku odobrenja koncentracije za ’Novosti’ iznova Vas, u ime medijske grupacije WAZ, molim za, sa pravne strane, korektno ponašanje od strane nadležnih državnih institucija“.

Novosti“ na rubu stečaja

Hombach podseća Tadića: „Na različite načine ste signalizirali skoro rešenje u vezi sa odobrenjem koncentracije u pogledu prenosa udela u ’Novostima’ koje smo platili pre znatnog vremena, a koje pitanje je po srpskom pravu već odavno trebalo da se reši. Ispunili smo sve navedene uslove i imamo nameru da se i u budućnosti držimo tih uslova. Još pre nekoliko meseci Komisija za zaštitu konkurencije je zahtevala od nas da uplatimo 20.000 evra na ime naknade za izdavanje odobrenja za koncentraciju koje je trebalo da usledi u kratkom roku. U skladu sa srpskim pravom koje se bavi zaštitom konkurencije, ovakav zahtev postoji samo u slučaju datog odobrenja za koncentraciju. Ipak, uprkos svim obećanjima, pomenuto odobrenje nam još nije dato“.

Što meni piše: Boris Tadić, neobavešten

Photo: BETA/Daniel Novakovic

Hombach dodaje: „U međuvremenu je izdavačka kuća ’Novosti’ ekonomski propala, raspada se i biva dovedena na rub stečaja. Svakog dana tokom kog nam nije omogućeno da preduzmemo mere u cilju podrške i poboljšanja ’Novosti’ opada i vrednost naše već izvršene investicije“.

Nismo dobrodošli u vašoj državi

Odluku o napuštanju Srbije, Hombach dokumentuje molbom Borisu Tadiću: „S obzirom da nam je kod izdavačke kuće Politika novine i magazini (PNM) država pedesetprocentni (50%) partner, ljubazno Vas molim da nas obavestite sa kim bismo mogli da pregovaramo u pogledu našeg izlaska iz iste i u vezi zajma u visini od 18 miliona evra odobrenog PNM-u“.

Svoje pismo Tadiću, Hombach zaključuje poraznim priznanjem: „Nakon što, nažalost, moramo da prihvatimo da kao medijski investitor nismo dobrodošli u Vašoj državi, sigurno je u obostranom interesu da makar naš izlazak iz iste bude izveden tako da budući strani investitori mogu da pođu od toga da će u Srbiji zateći fer i pravno besprekorne principe na koje se mogu osloniti. Poštovani predsednlče, uveravam Vas da nam nije u interesu da u svađi napustimo Vašu zemlju. Očekujemo i računamo na Vaš lični angažman, kako bi naš izlazak partnerski sproveli“.

//

12
јун
10

biseri sa telefona 988 i 9812

Da li sam vam jutros prvi?
&
Koji je pozivni za Beograd kad se zove od tamo negde?
&

Koji je pozivni za Novi Sad?

– 021

– Ima li još neki?

&

Molim vas pozivni za Hamburger.
&

Molim vas penzijsko na invalidskoj kosi.
&

Molim vas broj u 27. marta na Slaviji velike pošte za socijalnu pomoć.
&

Kažite mi broj kluba žena negativnog rezus faktora.
&

Dajte mi železničku stanicu za autobuse!
&

Dajte mi Maticu iseljenika, ove koji skupljaju one koji beže.
&

Molim vas broj Austrougarske ambasade!
&

Dajte mi zaraznu kliniku!
&

U koje doba dana je nabolje ići kod zubara?
&

Kako mogu poslati smrtonosan telegram?
&

Da li imate nekog privatnog kriminalca – ukrali mi kola?
&

Koliko treba da držim jastuk da ugušim čoveka?
&

Kada leš odleži jedan dan na sobnoj temperaturi, kolika mu je
temperatura tela?
&

Da li se može dobiti Beograd iz Podgorice?- Odakle vi zovete?

– Iz Podgorice!

– Pa kako ste nas dobili?

– To se i ja pitam!

&

Nemam struje, kad je mogu dobiti?- Koja ste vi grupa?

– AB pozitivna!

&

Kako da iz Cvijićeve stignem do Slavije?- Idete kolima ili GSP-om?

– Taksijem!

&

Da li su ovi iz Elektrodistibucije vernici ili ateisti kad na Svetog Nikolu isključuju struju?&

Da li u Beogradu postoji Vaginalistička crkva?
&

Dajte mi broj grobljanskog lekara!
&

Dajte mi Novo groblje, parcelu 318!
&

Kada je Titov grob otvoren za posetioce?

12
јун
10

nekoliko aforizama

Političari  nisu kurve. Kurvu izjebeš pa joj daš pare. Političari ti uzmu pare i još te izjebu.

&

Slom živaca  je nasledna bolest. Nasleđuju ga roditelji od dece.

&

Šta kaže Crnogorac posle seksa?
–  Duže u životu nisam ništa radio.

&

Kako je Slovenija ušla u EU?
Primili su je kao austrijski parking.

&

Samo se u  ratu isplati biti promašeni slučaj.

&

Pametne žene umiruju muškarce dižuči noge, a glupe dižući glas.

&

Bolje umreti od litre nego od kapi.
&

Svađaju se  muž i žena…
– Bilo bi mi bolje da sam se udala za samoga đavola.
– Ženidba između srodnika je zakonom zabranjena, odgovori muž.

07
јун
10

коме се тадић извињава?

(НЕ)ПРИСТОЈНИ ПРЕДСЕДНИК

ЧИМЕ је председник од Србије, Борис Тадић, по сопственом признању лидер у региону, ма шта то значило, био понукан да пре истека двадесетчетири сата од своје изјаве о судском преиспитивању “непристојног богаташења“ у земљи без граница, (Смедерево, ГО ДС, 6. јун 2010.) тумачи исту, само он зна. Ако је мислио да га на народ није разумео, онда не познаје оне којима је на челу, а неким који су за њега гласали, претпостављам, и у срцу. Пук га је итекако разумео и понадао се да је председник коначно решио да с фраза пређе на дела и врати му оно што су му, у смутним деведесетим и двехиљадитим годинама, опљачкали ти “непристојни“ људи, углавном уз свесрдну подршку државног (политичког) апарата. Ако сумња у ово нека изађе на улицу, заустави првих десет случајних пролазника и пита их да ли су га разумели? Могу да се кладим у шта хоће да би му уместо одговора издекламомали, као из топа, најмање десетак тих покварењака при чему би, у деведесет одсто случајева, чуо иста имена.

Народ, и поред тога што је глуп к’о точак, зна и да је Србија опљачкана и ко су пљачкаши, не мора председник то да му појашњава. Он од њега очекује да ту фелу, ратне и мирнодопске профитере, доведе “к познанију права“ а не да их, с времена на време као прозове, а онда им се, појашњавајући своје мисли самом себи, и њима, извињава.

Друга је ствар да ли председник има снаге и стварне жеље да оно што каткад (про)говори спроведе у дело. Чини се да нема, можда и зато што су неки из његовог блиског окружења ти “непристојници“, као и зато што су многи од тих пљачкаша спонзори, да не кажем главни финансијери његове, а и осталих, странака, како позиционих тако и опозиционих. Кога се одрећи и ставити га на стуб срама и специјалног тужилаштава, а кога заштити, питање је на које председник очигледно нема јасан одговор. Најједноставније би решио дилему да не бира, али лако је то рећи онима који нити шта имају нити коме шта дугују.

Да ли саветован од својих саветника којима, можда, савест није чиста, тек он је потрчао брже боље да се исправи и да отимачима понуди аболицију тј. искупљење тако што ће изградити “тајкунски мост“?! Замислите, тајкунски мост! Каква будалаштина, али и увреда за здрав разум. Ко ће да каже “курва ми је мајка“ па да приложи за тај мост? Чак и да се то догоди, ко би преко тог моста могао да прелази без осећања безвредности и гађења према себи и свом бедном животу. Празна глава оних који ништа нису опљачкали, (да су имали мозак опљачкали би) можда би овако резоновала: ево, они који су нам све отели, добили трајни споменик по коме ми са захвалношћу шетамо и кунемо судбу што нас Бог није дао тако способне као што су они.

А зашто, господине председниче, могао би да смисли питање неки заостали мозак, јер није у стању да смисли неку пљачку, не бисте опљачкано вратили народу па од тога направили не један него неколико мостова, аутопутева и железничких пруга. Опљачкано је, знате ви, у последњих двадесетак година баш онолико колико је довољно да Србија добије инфраструктуру на нивоу најразвијенијих земаља Запада.

Могао би тај глупи мозак да смисли још којекаквих питања. Рецимо, зашто председник, уместо што се правда мафијашима, не каже како то да се само Шарићима и још неколицини (с разлогом) експресно одузима све што су стекли, а Карићима, Радуловићима, стечајним, друмским, медицинским, фармацеутским и иним мафијашима, чија су имена на потерницама, или су у затворима, не дира у њихове кругове? Или су лажно оптужени или је, из неког разлога, њихова имовина заштићена? Шта је са политичарима који су у политику ушли голи к’о пиштољ а сад не знају шта имају, а све то стекли од бедне министарске или посланичке плате? Зар закон није једнак за све, могао би да пита тај закржљали народни мозак?

А може тај мозгић да смисли и овакво питање: шта ако је председниковој странци понестало финансија па најавама као што је она из Смедерева опомиње “непристојне“ да одреше кесу или ће он да окрене лист? Може да постави још сијасет питања и питања.

Тим глупацима председник може да запуши уста само ако уместо експресних појашњења, извињења и нуђења јавних аболиција пређе на дела после изречених речи охрабрења. Можда ће изгубити неколико лажних пријатеља, али ће придобити свој неразумни род.

Вероватно би председнику било драже да има бољи народ, који не поставља глупа и сувишна питања, али и овај, такав какав је, гласа за њега, па треба и то да има у виду када му нешто појашњава!

Шта ви, поштовани читаоци, мислите: зашто се председник тако брзо ујео за језик?




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

јун 2010.
П У С Ч П С Н
« мај   дец »
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930  

Категорије

mcabarkapa@twitter