Архива за јануар 2010

24
јан
10

ШУМАР

Шумари су ме, богме, кажњавали, бели кажњавали. Али им ни ја нијесам остај’о дужан. Једне реде шумара сам добро зајеб’о. Осијечем ти ја некол’ко врљика да заградим котар кад неокле, таман кад’ сам завршав’о, ђаво нанесе шумара. Ђе си шјек’о те врљике домаћине? – пита он, а ја вељу – у моју шуму, ето ђе сам шјеко! Нијеси, вала, мешчин у твоју но у моју. У твоју нема ‘вакијег врљика, знам ја. Ја вељу – кад знаш а ти нађи ђе сам шјек’о и куда сам вук’о. Наћи ћу, бели ћу наћи, немој мислити да нећу, виђећеш ти. И ћераћемо се знадни добро, рече и ђаво га однесе како га је и донио. Не прође много вакта кад ето ти мене пусуле од суда. Зову да ме глобе. Знам ја да нас сељаке суд зове само да нам одреже глобу а не да би се бранили. Нема нама одбране код њинијег судова. Пођем ја доље у суд а судија ме пита – боготи јеси ли ошјек’о државне чечаре за котара? Ја вељу – нијесам, вала, државне н’о моје. Шумар гракну – није његове, лаже, ошјеко је државне! Ја велим шумару – рђо једна, кажи ђе сам ошјек’о кад тако причаш! Лажеш ти к’о пас! Он вели – вала нијесам мог’о да нађем ђе си ошјек’о, а ни траг куда си вук’о, али знам да си ошјек’о државне јер у твоју шуму ‘накијег врљика није било. Судија кад то чу рече шумару – богоми га не могу много глобити ако нема доказа ђе је шјечено, па се онда окрену мене и рече – вала те морам нешта казнити рад’ опомене, али ако поштено признаш ђе си шјек’о нећу ти ништа. Ја знам да су судије лукаве па мислим у себе, ‘оће ли ово да ме наврањи да се изланем? С друге стране помишљам – има зар и међу њима поштенијег људи, па ми некако излеће те гласно рекок – је ли то поздраво, нећеш ли ашити, судијо? А он каза, часне ми суди’ске ријечи биће ‘нако како сам ти обећ’о. Кад се закле судиском чашћу мене некако лакну па рекок – кад си се тако поштено заклео онда ћу и ја поштено да ти речем па ради са мном шта гој ој. Ошјек’о сам иг доље у Сурдупе и све на раме изнио, зато шумар није мог’о да нађе траг вуче. И нијесам ошјек’о пет, ко што шумар каже, но педесет и пет, максуз се пофалик и мало наградик кад судија рече да ми неће ништа само да шумару вадим ују. Шумар завика – то је немогуће, уз ону бобију чо’ек без ичега једва може да се испење а не да носи врљику од преко сто ока! То не море бити! Ја вељу – вала људи ако ми не вјерујете, ‘ајте са мном на лице мјеста па да се увјерите. Шумар вели – ја, вала, пристајем обједне и ако изнесеш врљику уз ону пичкотину никад те више нећу пријавити и глобити па да цијеле Сурдупе посијечеш. Судија каза – вала сам и ја рад то виђети. Ако је так’а стрмина к’о што шумар каже тешко је повјеровати у ту твоју причу. Те ти ми онда судијином лимузином воз, воз, воз па право у Сурдупе. Шумар узе шјекиру од наког комшије, чија је кућа близу шуме, и вели – ‘ај покажи ђе си шјек’о. Ја показак. Они пањеви још се не бијагу добро осушили, види се да је скоро шјечено. Шумар кад то виђе заласи па вели – ја сам сумњ’о да је вој шјечено, али трагова вуче није било па нијесам смио да речем. Онда судија вели – ‘ајде изабери најљепшу врљику и осијеци па да те видимо како носиш делијо. Ја вељу – богоми ја нећу да сијечем кад ме гледа шумар, он ће ме обједне реферисати. Ја њему ништа не вјерујем. Ни голом гузицом да шједе на врелу плочу ја њему не вјерујем. Но, његова је шума па нек он осијече а ја ћу да носим. Шумар вели – ја, богоми, не смијем! Ако ме виде сељаци да сијечем онда ће сви нагрнути да сијеку. Рећи ће – кад море шумар, моремо и ми. Не смијем никако. Онда судија викну – ма пичка вам материна, сељачка, дај ту шјекиру ‘вамо, ја ћу ошјећи! И осијече, богоми, добро лијепу врљику. Ни ја да сам је биро не би љепшу изабр’о. Мене, некако, уби срамота што ‘наки господин к’о што је судија мораде да сијече те му, кад обали чечар, узек шјекиру и скресак оне гране, намјестик и наноктик врљику. Шумару, види се, зајад што се о томе ради и што ће бити по моме а не море ми ништа па вели, – ‘ај сад да те видимо, носи волурино. Бели ћеш да видиш како се носи рекок ја, па подуватик ону врљику, мало се посавик те је бацакнук на раме, па онда нос, нос, право уз Сурдупе. Они, сиромаси, гузељају за мном, не могу ниђе ни да привире. Поготово они судија. Ко не навик’о крошњо па не море да мрдне уз ону страну. Шумар га придржава и пођекад му помаже, па изосташе обојица. Ја сам стиг’о кући тај вакат прије њиг. Био сам се добро одморио кад они избише. Кад стигоше они судија само трепће и чини устима коно риба кад је извадиш из воде. Пуше и трепће. Кад је отпунуо, а кварат времена му је требало да отпуне, вели – е, нек ти је алал, домаћине, све што си ошјек’о и што ћеш ошјећи, ја те кажњавати нећу па нек те цио свијет тужи. Ја онда вељу судији – ‘ајмо у кућу да попијемо каву и ракију. Максуз не шћек да зовем шумара. Нека га, вељу, нек мало дрежди испред врата и чека судију, јер је мор’о ш њим да се врне. Кад уљегосмо у кућу моли ме судија – ‘ај, боготи, уведи шумара, није он крив. Шпијају сељаци једни друге па кад он не пријави бесправну шјечу, а достави неко други, онда га његови директори кастигају и кажњавају, море и без посла да остане, богоми. Није он крив. Нека га, вељу ја, мало. По поган је ови наш шумар. Није баш исти за све но неке и пушта да сијеку државно а некијем, к’о мене, не да ни да се посерем у шуму но чим ме види реферише ме и давија суду. Нека га мало, а кад бидне готов ручак зваћу га. Испред моје куће, вала, ни свијеско пашче никад није отишло гладно, а не шумар. Кад жена завика – ‘ајте  људи, испијте те ракије ‘оћу да поста’љам ручак, ја одок те га уведок. Бијаше се, сирома, подбочио уз она брвна и превегарио башко пашче. После ме никад више тај шумар није реферис’о, а богме сам шјек’о и врљике, и превираче, и лемежђе, и превити, и коље, ђекад и по коју сушику за огрева. То, богме, и није била државна н’о браственичка шума, али кад су дошли комунисти све су отели, пошјекли и протурили кроз њину гузицу, а ми сељаци смо кесили и гледали како нашу ђедовину развлаче некрсти. Али иг, вала, ја нијесам много ферм’о и зарезив’о н’о сам. шјек’о кад сам гој ока преварио, и кад су они шјекли и кад нијесу. Кажњавали су ме али бескурац. Бар није све било по њином

20
јан
10

ZLOČINI, SREBRENICA, REZOLUCIJA

KADA god želi da zabašuri nešto na domaćem terenu što joj ne ide u prilog, naša vlast izvadi iz naftalina neku staru, i po mogućnosti, stranu temu. Tako se predsednik Srbije Boris Tadić naprasno setio Srebrenice i rezolucije o njoj kada mu je na Kosovu i Metohiji uskraćena mogućnost da poseti neka sela o srpskom Božiću. To mu je uskratila ista ona tzv. međunarodna zajednica koja mu je obećala sprovođenje ŠEST TAČAKA koje su bile uslov za prihvatanje EULEKS -a. Ali, ne samo da obećanje i TAČKE nisu ispunili nego mu, eto, ne dozvoljavaju da poseti sve građanje zemlje kojoj je predsednik. Njegov ministar za Kosovo i Metohiju, kakve li ironije, koji je rođen i živi na tom delu Srbije prošao je još gore – njega su prosto izbacili iz južne srpske pokrajine.

Naš presednik, međutim, nije zbog toga podigao na noge evopsku i svetsku javnost i ukazao na nesumnjivu bahatost i SVRSTANOST navodnih NEUTRALNIH kosovometohijskih mirovnjaka, već izjavom da Skupština Srbije pod hitno treba da usvoji rezoluciju o osudi SRPSKOG zločina u Srebrenici. Svi drugi zločini na ovom svetu su dozvoljeni i regularni osim srpskih. To Srbi jednostavno moraju da progutaju i osude sami sebe i SAMO SEBE, kao da nam poručuje predsednik.

Kamo sreće da se reč ratni zločin ne može vezati za Srbe, ali na žalost nije tako. Ali, daleko je od istine da su Srbi jedini, pogotovo ne najveći, zločinci na prostorima SFRJ u vreme njenog raspadanja, pa i kada je reč o Srebrenici.

Ko je bio u Srebrenici pre nego je u nju ušla Vojska RS na čelu sa generalom Ratkom Mladićem? Bile su vojnici – mirovnjaci (Holanđani), muslimansko (sada bošnjačko) stanovništvo i naoružane paravojne foramcije pod komandom zloglasnog Nasera Orića.

Šta je bio cilj mirovnjaka? Prvo i osnovno da demilitarizuju područje Srebrenice, kao zaštićene zone, a time i očuvaju mir i bezbednost lokalnog stanovništva i u gradu i u selima. Da li su oni taj cilj ostvarili? NE! Zlikovci predvođeni pomenutim Orićem i drugim mudžahedinima u dužem vremenskom periodu terorisali su lokalno srpsko stanovništvo oko Srebrenice pri čemu su spalili i uništili na desetine srpskih sela i ubili nekoliko stotina nevinih i mirnih seljaka. Mirovnjaci nisu ni prstom mrdnuli da spreče te zločine što je frustriralo bosansko srpsko rukovodstvo i njenu vojsku i ona je odlučila da regauje i bilo je šta je bilo. Pomenulo se, ne povratilo se. Jedan nesprečeni i nekažnjeni zločin izazvao je drugi još veći, ako uopšte ima smisla gradirati zločin. Ja mislim da nema. Da su mirovnjaci odradili svoj posao ne bi bilo ni jednog ni drugog. A danas, opet ironija, oni (Holanđani) koji nisu sprečili zločin optužuju Srbiju za to i ucenjuju je zbog Mladića kome su oni pokazali put za Srebrenicu.

Došli smo do ključnog pitanja: da li tekst rezolucije o Srebrenici treba da počne od osude zločina koji je počinila VRS iako se on desio na kraju priče. Čini se logičnim i jedino normalnim da bi trebalo da ide sve po redu, a to znači da se osudi mnogo zločina koji su prethodili tom poslednjem kako bi stvar bila jasna do kraja i svačija krivica smeštena na pravo mesto i u pravi vremenski i politički kontekst. Jer Srebrenici je prethodilo mnogo “srebrenica“. Ako se ide redom, mora da se počne od “malog prljavog slovenačkog rata“ u kome je značajnu ulogu imao čovek, kakve li ironije, koji je autor Rezolucije od Srebrenici koju je usvojila Skupština EU – Jelko Kacin. Pa on je poslednji stvor na ovom svetu koji je imao moralno pravo da piše o tome ako nije počeo od sebe! Za požar je odgovoran njegov podmetač a ne pogorelci, a njega su podmetnuli Slovenci!

Dalje – moralo bi da se “prošeta“ kroz Hrvatsku i napade na kasarne JNA, otpuštanje Srba s posla, izbacivanje iz stanova i Ustava, njihovog zastrašivanja, proterivanja i ubijanja, pa obići i Ovčaru, Škabrnju, Medački džep, Pakračku poljanu, zaviriti šta je ostalo posle Bljeska i Oluje… Pa se spustiti do Sarajeva i Dobrovoljačke ulice, istrebljenja Srba iz tog, do tada, najvećeg srpskog grada posle Beograda, pa preko tuzlanske kolone, Izetbegovićevog odbijanja Kutiljerovog plana da bi se rat izbegao…

Bilo je mnogo, mnogo zločina koji su prethodili srebreničkom koji vape za osudom i rasvetljavanjem. Ako SVI oni ne budu osuđeni, i to redom kako su se desili, naravno JEDNOM REZOLUCIJOM, onda nema nikakvog suštinskog efekta od usvajanja (SAMO) rezolucije o Srebrenici. Njome će možda biti zadovoljni neki međunarodni faktori čije su ruke, takođe, uprljane krvlju eks jugoslovenskih naroda, i niko više. Oni čiji su bližnji ubijeni ostaće u uverenju da se Srbi nisu iskreno pokajali već da ih je neko primorao da usvoje takvu rezoluciju. Srbi će, takođe, ostati u uverenju da su pod pritiskom osudili “svoj“ zločin ali ne i onaj učinjen prema njima, a to će izazvati još veću frustraciju.

Šta je onda svrha takve rezolucije? Ništa! Biće to forma bez suštine a to ne zaceljuje rane na našim prostorima.

Jedina rezolucija KOJA BI IMALA SMISLA I SUŠTINSKI STVAR POMERILA NAPRED bila bi ona koju bi, SA ISTIM SADRŽAJEM, usvojile slovenačka, hrvatska, bosanskohercegovačka, srpska, crnogorska i makedonska skupština I TO ISTOVREMENO! Na žalost mi smo daleko, daleko od toga, a to znači i od istinskog pomirenja!

Svesni su toga, nema sumnje, i oni koji mašu tom rezolucijom sada i ovde, ali im je ona potrebna zarad nekih druhih ciljeva, a ne zbog iskrenog nastojanja da se nekada bratski narodi pokaju, oproste jedni drugima i izmire!

E, pa neka im je na čast takva rezolucija!

A šta VI kažete na sve?

19
јан
10

SRBIJA: VLADA, NAROD I ŠTRAJKOVI

VLADA Srbije, bez obzira da li je vodi Mirko Cvetković ili Boris Tadić, pravi se nevešta kada je reč o sve učestalijim štrajkovima i drugim vidovima protesta u zemlji. Kao, eto, jadni oni, ne mogu da začepe sve rupe i NAHRANE SVA USTA, niti da organizuju proizovdnju u firmama koje nisu prodali, kao ni u onima koje su prodali svojim tajkunima i sponzirima a ovi ih zakatančili pošto nisu uspeli da ih preprodaju i zarade. Zajebala ih svetska kriza.

Vlada nije nadležna, grme ministri genijalci. Zamislite, Vlada u jednoj zemlji kojom upravlja nije nadležna za ono zašta je birana. Drugi argumet im je da nemaju para za sve, pa i kada bi bili nadležni ne bi mogli da nahrane gladnu rulju koja samo nešto izvoljeva. Hoće da jedu! Malo morgen, citiraju omraženog Slobu. Ali od njega naučiše samo to: MALO MORGEN!

Tako stvari stoje kada treba nahraniti narod i radnike. Ali kada su u pitanju srednji i visoki državni (čitaj partijski) činovnici na ‘važnim državnim poslovima’, ne samo da su im napunili stomake nego i GLADNE OČI, mada su im one i dalje gladne bez obzira koliko su blaga zgrnuli. Vlada ima para za stotine pa i hiljade partijskih apartčika u javnim preduzećima i državnim ustanovama da im prvima odmrzne i onake visoke, uglavnom nezaslužene plate. (Visoke u odnosu na ostalu raju, da se razumemo.) Vlada ne zazire od toga da državni budžet tera u duboki minus, čije će rupe zatrpavati generacije, samo da bi namirila svoje partijske kadrove preko kojih iz javnih preduzeća i preko javnih nabavki pljačka ono što još nije opljačkano, puneći tako partijske i džepove partijskih a time i državnih čelnika. Ima para da ti “veliki i nezamenjivi stručnajci“ primaju i po desetak hiljada evra mesečno legalno, ali nema za one koji vape da dobiju 10 hiljada dinara samo da bi kupili koricu hleba i produžili goli život. Ne smeta im da se zadužuju da bi opslužuivali Vladu koja je glomaznija od vlada država koje su nekoliko puta prostranije, mnogoljudnije i bogatije. Za njene ministre, zamenike, pomoćnike, pomoćnike pomoćnika i ko zna koliko još izmišljenih radnih mesta u državnom i javnom aparatu – ima da ima, ili nema da nema. Pa naravno, mora da ima jer treba se odužiti za lepljenje plakata u izbornim kampanjama,  zadovoljiti rodbinu, prijatelje, kumove i kumeve kumova. Imaju para da nekoliko stotina miliona evra godišnje, kroz korupciju, ode iz državnih fondova u privatne džepove. Aferim.

Ne mogu samo da razumem da li ti “genijalni“ političari zaista misle da je ovaj narod slep i gluv, da ništa ne čuje i ne vidi, i toliko  glup da ništa ne kapira. Pre bih rekao da su bahati vlastodršci i glupi i slepi i da su opijeni vlašću i zgrtanjem blaga izgubili vezu sa stvarnošću.

Samo mi nisu oruginalni. Isto su se ponašali i oni koji su na vlast došli na krilima “događanja naroda i antibirokratske revolucije“ pa su prošli kako su prošli. Petooktobarski kriznoštabski kadrovi, na nesreću ovog naroda, vrlo brzo su obukli odela onih koje je narod počistio tog famoznog Petog oktobra.

Samo da se nisu malo preigrali: isti taj narod je i dalje tu i u istom, jadnom, stanju. Šta mislite, drugovi revolucionari, koliko će još da trpi? Smete li da se kladite u ono što ste opljčkali da neće dugo?

A šta mislite vi, dragi čitaoci. Rado bih pročitao vaša mišljenja i komentare. Pozdrav svima.




Момир Чабаркапа аутор блога

Календар

јануар 2010.
П У С Ч П С Н
    феб »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Категорије

mcabarkapa@twitter