http://www.varolo.com/village/MomirC1234567

http://www.rembraconetworking.com/LPage.aspx?idPage=124&ID=90

Док је књига одмах по објављивању усталасала политичке и медијске кругове не само у Америци, него и у целој тзв. међународној заједници умешаној у распад Југославије, дотле је у Србији остала без икаквог одјека, иако би коначно могла да разбије 16-годишњи мит о Сребреници као симболу зла, и то, превасходно српског зла.

Луди ако се не плаше

Филип Корвин, који је радио 27 година у Уједињеним нацијама, током југословенског рата је био цивилни координатор мисије УН у Босни и Херцеговини, и највиши политички службеник ове светске организације у Сарајеву. У предговору књиге, он наглашава да је реч о документованој анализи сребреничке трагедије и патњи свих конститутивних народа бивше Југославије.

„У годинама након пада Сребренице само име града је постало синоним за наводе о геноциду који су починили Срби. Писане су књиге, сачињавани извештаји, а радио и ТВ су испуњавали таласе ‘доказима’ о овом злочину против човечности. Савет безбедности УН је окупио Међународни трибунал у Хагу да ‘докаже’ ову осуду пре суђења. Не би било претерано рећи да су неки новинари и амбициозни политичари начинили каријере као промотери ове оптужбе…

Несумњиво је било убијања цивила у Сребреници, као и у осталим ратним зонама. Они који су извршили ова убиства заслужују да буду оптужени и осуђени. И то је био гнусан злочин независно од тога да ли је убијено три, тридесет или три стотине невиних цивила. Истовремено, чињенице представљене у овој књизи дају чврсте аргументе да је бројка од 8.000 убијених, којом се најчешће манипулише у међународној заједници – неодрживо претеривање.

Тачна бројка је ближе осам стотина. Чињеница да је толико извитоперен број који је у питању, међутим, говори да је случај политизован. Много је шокантнија смрт осам хиљада, од смрти осам стотина људи.

У овој књизи постоје докази о томе да су хиљаде Срба биле масакриране, протеране, мучене, силоване и понижаване у току ратова у бившој Југославији. Међународна заједница није сматрала за погодно да публикује те ужасе са оноликим жаром како је то чинила када је у питању била Сребреница. Ова једноставна примедба не оправдава оно што се догодило у Сребреници, али представља део слагалице која објашњава бес са којим су Срби напали Сребреницу.

У мају 1995, на пример, само два месеца пре пада Сребренице, хрватска армија је освојила Западну Славонију и протерала 90 одсто српске популације. Срби су у Западној Славонији живели стотинама година. Међународна заједница није рекла ништа поводом ових протеривања. У ствари, аплаудирала је хрватским акцијама, као да су српски цивили заслужили то што им се десило.

Масакрирање Хрвата, или Бошњака, или косовских Албанаца је био геноцид. Масакрирање Срба је сматрано одговарајућом одмаздом. Јасно, међународна заједница није сматрала да треба подићи споменике масакрираним Србима. Уместо тога, издала је налоге за хапшење српских вођа“.

Оно што се догодило у Сребреници није један велики масакр, већ низ веома крвавих напада и контранапада који су трајали три године, доживевши крешчендо 1995, каже Корвин.

„А број муслимана, убијених у последњој бици за Сребреницу, како је рекао Џонатан Рупер, бивши репортер Би-Би-Сија, мери се стотинама, а не хиљадама. Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим разбојничким бандама“.

Догађаји у Сребреници можда се уопште не би ни догодили да Југославија није насилно распарчана, противно вољи 45 процената њеног народа, Срба, разматра Корвин, и сматра: да је пружена боља шанса дипломатији и да НАТО није имао амбицију да продре на исток, све до граница бившег Совјетског Савеза, могуће је да би се кроз извесно време Југославија мирно распала.

„Али, одлука о растурању Југославије донета је на брзину, од стране мањинских заједница унутар Југославије и потпомогнута моћним силама изван Југославије, пре свега чланица НАТО, а најпре од стране новоуједињење Немачке“.
Неким народима је, попут Јевреја и холокауста, са правом дозвољено да чувају историјско сећање, каже Корвин.

„Али, српском народу не дозвољавамо да памти своје масакре у Другом светском рату од стране нациста и њихових босанских и хрватских слугу… Зашто Срби не би били сумњичави и бесни кад им је одједном речено да ће велики делови њиховог народа постати мањина у новим државама које ће водити њихове убице из Другог светског рата? Нарочито јер их нико није ни питао! Били би луди да се нису уплашили…“.Тражи се жртвено јагње

Филип Корвин истиче да су у кампањи дезинформисања аутори извештаја о Сребреници тражили само оно што су хтели да чују.

„На пример, аутори првог опсежног извештаја УН о Сребреници, издатог у јесен 1999. и насловљеног са ‘Пад Сребренице’, никада нису интервјуисали мене, иако сам био високи званичник УН у Босни у време преузимања Сребренице… Моја највећа грешка је била у томе што сам се усудио да браним УН у време када је требало кола да се сломе на њима. Вођство УН, које је очајнички покушавало да се додвори Америци, како би спречило потпуни распад, није себи могло да дозволи луксуз да критикује једину светску суперсилу. Америка, која је била бескорисна у Руанди, у шкрипцу у Сомалији и фрустрирана у бившој Југославији, тражила је жртвено јагње. Било је и других, значајних интелектуалаца који су били игнорисани у низу извештаја који су се појављивали, ‘студија’ које су оптуживале УН да нису препознале ‘зло’. Али једног дана њихова прича, наша прича, мора да се чује ако икада будемо хтели да разумемо историју Сребренице, бивше Југославије, Европе и света. Почеци ове неиспричане приче, до сада маргинализоване званичним тумачењима, налазе се у овом извештају“, закључује у свом предговору Филип Корвин.Лични разлог

Филип Корвин памти 11. јул 1995, дан пада Сребренице и као дан када је снајпериста покушао да га убије док је у возилу УН прелазио Игман, враћајући се у Сарајево из Горњег Вакуфа и посете службеницима УН. Преживели су захваљујући вештини возача Бруна Шобера. „Знали смо да је снајпериста који је пуцао на нас био на територији под контролом босанске владе и да је знао ко смо – по трајекторији пројектила, као и по томе што смо се неколико минута раније идентификовали на контролном пункту босанске армије. У то време нисам објавио овај догађај јер сам знао да би га босанска влада порекла. УН не би протестовале због недостатка кредибилитета код босанске владе, која је УН сматрала својим непријатељем“, наводи Корвин.

Лажи од почетка

Jедна од великих лажи коју смо слушали за време ратова у Југославији била је та да је НАТО морао да интервенише јер је постојала опасност од ширења сукоба, каже Филип Корвин и објашњава: „Али, ниједна група унутар Југославије није имала амбиција изван ње – били су то народи изван Југославије који су имали амбиције унутар ње“.

Сад се поставља питање ко је у овом замешатељству добио а ко изгубио? Мој је утисак да су изгубили сви, а највише Србија, а корист би једино могла да има болница у којој је Николић штрајковао пошто је добила бесплатну рекламу. А можда је то и био циљ када се погледа ко је (све) посетио Тому у том, како веле, празном здању.

Можда су главни актери ове тужне драме, напредњаци и демократе, незнатно хомогенизовали своје чланство али не сматрам да је то неки претерани добитак. Та гласачка машинерија, која глaса срцем а не главом, ионако није спорна, али ни довољна да Томи или Борису донесе убедљиву већину. Изборе решавају колебљиви и они који мисле својом главом. Надам се у Бога да је ових других, главомислећих, све више у Србији иначе нам спаса нема. Како њих придобити требало би да буде основна брига оних који би да владају Србијом. По ономе како се понашају очигледно је да то није тема ни код демократа ни код напредњака и то је оно што ме чини песимистом када је о будућности реч.

А има начина да се мислећи људи пробуде, придобију и коначно утичу на своју и свих нас будућност. Како? Лепо, али то би већ био савет, а савета нема за џабе. Ово је време капитализма, зар не?

Узео сам себи за право да их (о)ценим јер сам на прошлим изборима гласао за ДС. Тиме сам, на жалост, гласао и за њих иако никад не бих. Зајебах се, обећавам никад више!

Чак и да је све у реду у држави, да су демократе и њихове пришипетље испуниле сва изборна обећања, а скоро да нису ниједно, или бар ниједно до краја, Јелена Триван, Нада Кулунџија и Гордана Чомић би биле и остале лоше, ужасне ДС политичарке и камен о врату те странке? Треба ли образлагати ову тврдњу оном ко се бар једном срео са њиховим јавним деловањем. Мислим да не треба, али образложићу са реченицом – две, због оних који су их инсталисали на места која покривају. Можда они не виде оно што види обичан посматрач. Нису обавештени? Сумњам, па ипак.

Триванова је у најкраћем папагај и то дозлабога лош. Без обзира о чему је реч она гуди исту, лошу, причу коју јој је неко сервирао а она јадница не зна да је стави у контекст како би бар на нешто личило то што прича па одвратно лупа, скаче себи уста не трепнувши. Уствари трепће али као плавуша. Неко би из тог извукао закључак да је глупа, али то је већ оцена личности и ја се у то не бих упуштао, овде је реч о њој као политичару. Ко да верује у странку у којој је она портпарол или, по нашки, гласноговорник. Па побогу људи (ваљда сте пре свега људи па политичари) зар немате никог бољег?!

Чомићева дрско и лажно принципијелна. Када она председава Скупштином то је бљутаво, одвратно, неподношљиво чак и када је, врло ретко, у праву. Она очигледно није свесна, као ни они који су је ту поставили, колику штету наноси странци таквим понашањем.

Кулунџија. Шта рећи а не поновити две претходне приче. Личи као да је Јеленина мама, као да је она политички васпитава тј. инструише и инспирише. Јелена је њена копија, или она Јеленина. Или обе имају истог, лошег, можда мушког, учитеља.

Човек се пита: ако су им овакви најбољи какви су они које немамо част да упознамо. Овде је случајно реч о женама јер су на истакнутим политичким функцијама у владајућој странци и често у жижи јавности. Женама које би да буду мушкарци, мушкарачама. Женама без имало женског шарма. Женама које нам политику чине одвратном а могле су да је учине привлачном да су остале то што им је Бог дао да су – ЖЕНЕ!

И онда кажу како Тадић има добре медијске саветнике који успешно спинују јавност. Па, побогу људи, само једно појављивање неке од три поменуте даме не може поправити хиљаде најбољих магова маркетинга што они у ДС очигледно нису. Јер да јесу неко други би странку заступао у јавности. Ваљда има тамо још жена, ако баш жене морају да воде коло. Падају ми на памет Гордана Матковић, Кори Удовички… Извините, треће не могу да се сетим.

ПС:

Биографије са нета

Јелена Триван

Посланик у Народној скупштини Републике Србије. Потпредседница Демократске странке. Портпаролка ДС.

Рођена је 1973. године у Kосовској Митровици.

Дипломирала на Филолошком факултету у Београду.
Завршила је специјалистичке студије у Бриселу „Европске институције и структура ЕУ“.

Нада Кулунџија

Рођена је 30. јуна 1952. године у Суботици.

По занимању је дипломирани политиколог – смер међународна политика. ПР менаџер.

Члан Политичког савета Демократске странке. Члан Главног одбора ДС.

Гордана Чомић

Rođena je 16. juna 1958. godine u Novom Sadu.

Po zanimanju je diplomirani fizičar.

Radila na Univerzitetu u Novom Sadu (1984-1999) – Fakultet tehničkih nauka, asistent na predmetu Fizika; JP SRC „Vojvodina“, Novi Sad (1999-2004), marketing.

http://www.ttmarketing.org/reg.php?ref=941056

Ulaz za veb prezentaciju
http://www.gvolive.com/conference,15621114#
svako veče od 22h

Италијански истражни органи требало би ускоро српском Тужилаштву за организовани криминал да доставе информације на чији рачун и по ком основу је уплаћено пола милиона евра током приватизације „Вечерњих новости”, сазнаје „Политика”. Путем међународне правне помоћи, Специјално тужилаштво је од италијанских колега затражило и информације о „крајњем одредишту” поменутог новца.

– Информације су затражене у оквиру преткривичног поступка који се спроводи поводом приватизације „Вечерњих новости”, а на основу документације коју је тужилаштву доставио Станко Суботић. Наиме, после „чешљања” те документације, тужилаштво је одлучило да од италијанских колега затражи одређене информације како би се утврдила потпуна истина у вези са приватизацијом ове компаније – открива „Политикин” саговорник који је желео да остане анониман. Станко Суботић, оптужен за шверц дувана, доставио је крајем маја прошле године, Тужилаштву за организовани криминал писану изјаву о приватизацији дневног листа „Вечерње новости”. У изјави, која је достављена и медијима, Суботић наводи да је током 2002. године направио пословну сарадњу са немачким медијским концерном „Вац”, чији је главни предмет била куповина „Вечерњих новости”. Током јесени 2002. године обавештен је да је са „Вацом” ступио у контакт Манојло Вукотић, па са њим заказује састанак у Паризу, 8. новембра 2002. године. Вукотић је, навео је Суботић у изјави, на састанак са њим дошао у Париз са својом кћерком и дописником „Новости” из Париза Гораном Чворовићем.

– Вукотић је рекао да никако не сме да се дозволи да се „Новости” продају, посебно не странцима, јер ће се тако изгубити најутицајнији дневни лист који промовише народњачку политику Војислава Коштунице, и то ће бити велика опасност за губитак власти – пише у Суботићевој изјави. – Кад је дошло до договора између Коштуничине владе и нас око приватизације морали смо да прихватимо њихове услове да акције купимо преко посредника, а не директно на берзи. Морали смо да потпишемо уговор са Беком и Мишковићем као препродавцима, јер је требало да замаскирају наше присуство, а и да омогуће да се разлика у цени подели са политичарима.

Вукотић је, тврди Суботић, после договора са Дејаном Михајловим и Александром Никитовићем, 14. јула 2006. године најавио излазак акција „Новости” на берзу. Акције малих акционара су продате 29. августа 2006. године по цени од 3.200 евра, иако се знало да ће цена на крају достићи 4.150 евра, јер је тако било договорено. – Његово јавно најављивање да ће акције бити продате Беку и Мишковићу, три месеца пре изласка на берзу, јасно доказује да је све урађено уз договор са владом и свим институцијама власти – закључује Суботић. Р. Х. ———————————————-

И „Лука Београд” на провери

Више тужилаштво у Београду поднело је у јуну прошле године полицији захтев за прикупљање потребних обавештења и информација поводом кривичне пријаве Саветa за борбу против корупције због приватизације „Луке Београд”. С обзиром на то да је у току преткривични поступак, детаљи досадашњих провера су – тајни. Кривичном пријавом Савета за борбу против корупције за злоупотребу службеног положаја сумњиче се Предраг Бубало, Милан Беко, Милко Штимац, Дејан Малинић, Ђорђе Јовановић, Душан Бајец, Миодраг Ђорђевић, Горан Мрђа, Александар Грачанац, Владета Чолић, Владета Благојевић, Мирко Васиљевић, Душан Косовац, Данијел Цвјетичанин, Ђорђе Миховиловић, Зорица Костић-Јовановски и Мирослава Дробац.

(Preneto sa TV PINK)